GROBNA MESTA SU MORALA DA OSTANU TAJNA: Odeljenje za zaštitu naroda (Ozna) za Srbiju formirano na Visu

PROCESOM čišćenja, najvećom delom, rukovodilo je Odeljenje za zaštitu naroda (Ozna).

Tito i Ranković su bili osnivači Ozne , Foto Arhiv Jugoslavije, Muzej Jugoslavije, Dokumentacija "Novosti" i "Borbe", "Vikipedija" i "Fejsbuk"

Ozna je od samog nastanka, 13. maja 1944. u Drvaru, ustrojena metodološki po sovjetskom modelu kao politička policija vođena iz jednog centra i organizaciono jedinstveno postavljena za celu Jugoslaviju. Direktno je bila podređena Povereništvu za narodnu odbranu NKOJ, prve revolucionarne vlade, koja je stvorena na Drugom zasedanju AVNOJ.

Načelnik Ozne za celu Jugoslaviju bio je Aleksandar Ranković, član Vrhovnog štaba NOVJ i organizacioni sekretar CK KPJ, a zamenik Svetislav Stefanović Ćeća, na predlog sovjetske misije. Ozna za Srbiju formirana je u junu 1944. na Visu, a za prvog načelnika Ozne za Srbiju postavljen je Slobodan Penezić Krcun. Organi nove službe bezbednosti postavljani su paralelno sa osvajanjem pojedine teritorije uz stvaranje mreže opunomoćenika, poverenika, agenata i doušnika, čime se uspostavila sveobuhvatna kontrola nad stanovništvom Srbije. Posle uspostavljanja mreže organa ove službe, pristupalo se likividacijama, kako osumnjičenih ratnih zločinaca koji nisu uspeli da pobegnu, tako i političkih protivnika - "narodnih neprijatelja".

U Beogradu kao prestonici, odmah po oslobođenju, formiran je poseban centar Ozne, koji je rukovodio operativom za ceo Beograd. Organizacija je postavljena po kvartovima (16 kvartova) sa posebnim odsecima, opunomoćenicima i vojnim izaslanicima, povereničkom mrežom i pomoćnim jedinicama, određenim postupkom i planom rada. Postavljeno je i prijavno odeljenje, koje se staralo za neprijateljske arhive i primalo prijave od građana protiv "neprijateljskih elemenata". Pri kvartovima su formirani improvizovani istražni zatvori odakle su uhapšeni slati u centrale (Glavnjača, Đušina i Banjica).

Ukoričene knjige streljanih postojale su za svaki okrug , Foto Arhiv Jugoslavije, Muzej Jugoslavije, Dokumentacija "Novosti" i "Borbe", "Vikipedija" i "Fejsbuk"

Zanimljiv za metodologiju rada Ozne je jedan nedavno objavljen dokument, Dnevnik visokog oficira Ozne, a kasnije KOS-a, Jefta Šašića. On navodi da je znatan deo spiskova za Beograd bio sačinjen od strane doušnika već uoči ulaska partizana u Beograd:

"Nalazim zabelešku da pošaljemo kurira u Despotovačku broj 3 po arhivu Majera, koji je radio po Gestapou. Mislim da smo kasnije Slavko Odić i ja bili u tom stanu i da je Slavko prihvatio tu arhivu. Nailazim velikim slovima napisano: 'Šeću tipovi po Beogradu i izvlače se iz Beograda. Tako se banda uvlači u jedinice. A kako to rade, vidi se i iz toga što sam napravio zabelešku da je šofer dr Jovanovića sada šofer u V diviziji, da se izvukao ispred hapšenja i da se uspeo uvući u vojsku. U Šumatovačkoj 105 treba izvršiti pretres u suterenu, jer se tu nalazi Vera koja je bila vezana sa Nemcima. Navodno se tu krije i 40 Nemaca i ljotićevaca, pa da se izvrši pretres stana. U Desetom kvartu se nalazio kao policijski službenik Đorić Glišo. Njega treba izvući iz hapšenih, iz spiska koji bi trebali biti likvidirani, jer je on radio za nas.'"

* * * * * * * * *

POZNATE LIČNOSTI DOUŠNICI TAJNE SLUŽBE

U BLIZINI sedišta Ozne za Srbiju (Zmaj Jovina 21), u Francuskoj 5, radio je punom parom preki Vojni sud, dok se centrala Ozne za Beograd nalazila na Obilićevom vencu 48 (studentska menza "Tri kostura"). Suđenja uhapšenim i izvedenim pred Vojni sud Prvog korpusa bila su čista formalnost i farsa. Uglavnom su, bez obzira na stepen krivice, osuđeni na smrt dok u većini slučajeva nedostaju bilo kakvi zapisnici sa sudskog procesa. Zanimljivo je svedočenje advokata Dušana Maksimovića, aktera i čoveka dobro upoznatog sa tadašnjom sudskom praksom: "Ljude su jednostavno pokupili i streljali, a sve ostalo je naknadno izmišljeno. Uostalom, tek naknadno je proglašen Zakon o krivičnim delima protiv naroda i države, koji je predviđao kažnjavanje za dela koja su izvršena pre stupanja na snagu ovog zakona, pa čak i koja nikada ranije nisu bila opisana kao krivična dela."

O ovoj pojavi ima traga i u dokumentima Ozne. To potvrđuju i mnogi delovodni brojevi na presudama Vojnog suda u Beogradu koji su datirani na 1945. godinu, dok su žrtve streljane još novembra 1944. Većini streljanih u to vreme kasnije su iskonstruisane i napisane optužnice i presude, koje niti oni, niti njihove porodice nikada nisu videli, niti je legalan postupak pred sudom sproveden. Optužnice su šture i stereotipne: "Nedićev saradnik", "služio okupatoru", "pozivao narod u borbu protiv NOP-a", itd.

Pripadnici Ozne vode Nedićvog oficira i civile na straljanje , Foto Arhiv Jugoslavije, Muzej Jugoslavije, Dokumentacija "Novosti" i "Borbe", "Vikipedija" i "Fejsbuk"

Među doušnicima tajne službe bilo je i poznatih ličnosti. Kao dobar saradnik Ozne prednjačio je poznati književnik Marko Ristić, inače autor poznatog članka "Smrt fašizmu - sloboda narodu" u "Politici", pa će o njemu Jefto Šašić zabeležiti: "Sveta Stefanović me je pozvao da zajedno krenemo kod Marka Ristića koji želi da nas vidi i da zaoštri neke stvari kao dobar poznavaoc prilika u Beogradu. Marko Ristić je stanovao u Ulici Rige od Fere na broju 8 ili 11. Dao nam je imena Maksimovića, Cale Bralovića, Dragog Mihailovića, Ćikovića, ministra trgovine, Dragog Stamenkovića, karikaturistu, Bačić Saške, čiji je otac poslao nekoliko miliona i ima priznanicu Draže Mihailovića.

Zatim je govorio o Doli Miljanoviću, Đorđu Tufegdžiću za koga žena govori da je poginuo ili nestao, međutim, on se skrivao i organizovao četnike. Veljko Petrović, advokat, isto tako organizator četnika. Drugi Veljko Petrović, trgovac, organizator Dražinog pokreta.

Zatim je tu zabeleženo ime Bože Markovića, mlađeg docenta, zvanog Ždrebe. Zatim, Save Obradovića, sekretara industrijske komore, zatim Lazara Đukića, stalni generalni sekretar Radio-stanice koji je bio vezan za Aleksandra Damjanovića. Zatim inž. Đorđe Ančić ili Janičić, Jevremova 32a. On je bio savetnik za III kvart Draži Mihailoviću.

Zarije Vukičević, iz Kursuline ulice broj 10, isto Dražinovac, pa Velimir Dimić Vojinović, komesar žitne centrale, tri puta su bili u vrhovnoj komandi Draže Mihailovića. Toša Obradović, valjda je bio vezan za grupu Draže Mihailovića, kod njega je ostala radio-stanica, Ozren Bačić, industrijalac, Dražinovac. Potom advokat dr Miletić. U gostionici 'Arilje' negde kod Cvetnog trga postoji neki Gojko i neki Ljubinko Novinković na koje treba svratiti pažnju. Dragan Mitrović zalazi u lokal ’Užice’ - to je agent. Neki Zvonko Kovačević iz Dražine pratnje nalazi se zabeležen da na njega treba svratiti pažnju. Kao što se vidi, Marko Ristić nam je dao jednu čitavu lepezu imena i na taj način drugovi koji su radili u II odseku i koji su bili kao referenti zaduženi za Dražu Mihailovića imali su samo iz ovoga izvora dobru odskočnu dasku da mogu nastaviti sa radom... ".

* * * * * * * * *

TAJNA I FIKTIVNA SUĐENjA NEVINIM LjUDIMA

U PRVIM čistkama posebno je stradalo Dedinje, gde su i pre rata živeli najimućniji stanovnici Beograda. Dedinje je oslobađano kuću po kuću u sadejstvu sa Crvenom armijom, dok je sa Bežanijske kose delovala nemačka artiljerija. Odmah za njima išla je Ozna i čistila teren. Sa spiskovima u ruci ili bez njih, komesarske trojke su već od 19. oktobra počele da češljaju ovo elitno "buržoasko naselje" koje je među prvim oslobođeno.

Po oslobođenju zaveden je policijski čas od 18 do 6 časova ujutro i izdata naredba o zamračivanju po nalogu komandanta grada Ljubodraga Đurića. Novine su pozivale građane na saradnju i obračun sa kolaboracijom i fašizmom. Postojali su pripremljeni spiskovi, ali se svakodnevno radilo na prikupljanju podataka i stvaranju kartoteke i dosijea.

Slobodan Penezić Krcun, prvi rukovodilac Ozne za Srbiju , Foto Arhiv Jugoslavije, Muzej Jugoslavije, Dokumentacija "Novosti" i "Borbe", "Vikipedija" i "Fejsbuk"

Milan Trešnjić, major Ozne , Foto Arhiv Jugoslavije, Muzej Jugoslavije, Dokumentacija "Novosti" i "Borbe", "Vikipedija" i "Fejsbuk"

Saradnika i doušnika u tom poslu nije nedostajalo. "Moja kancelarija je uvek bila puna naroda spremnog na saradnju", tvrdi major Trešnjić. Božidar Zec, komesar 8. crnogorske brigade koja je sprovodila čišćenje u HGU kvartu (Čukarica), navodno je priznao pred polazak na Sremski front: "S ponosom smo išli i borili se, pa kad smo ovde stigli građani su nas oduševljeno dočekali. Još iste večeri donosili su nam prijave, davali imena i adrese izdajnika. Oni su nas sami vodili do tih izdajnika i četnika, kako su za njih govorili. Danas vidim, mi smo njima verovali, prijavljenim presuđivali i streljali ih. Mnogo ljudi je stradalo i ne mogu da prežalim što će ljaga pasti na 8. crnogorsku brigadu."

Posle prijave građana organi Ozne su privodili osumnjičene, a oficiri saslušavali i pravili njihov karton (dosije). Bilo je slučajeva da su se pripadnici Nedićeve straže, saobraćajni policajci, rečna straža, žandarmi, poštari, vatrogasci i slična uniformisana lica sama predavala smatrajući da se nisu ogrešili o zakon i uprljali ruke u ratu.

Većina njih koji se nisu povukli sa Nedićem i Dragim Jovanovićem zapravo se i nije ogrešila. Suđenja su bila tajna i fiktivna. Sa svim kartonima dnevno (nekad i dva puta) odlazilo se u Maglajsku ulicu, na Dedinju, gde su ljudi iz glavnog štaba Ozne gledali spiskove, a njihova olovka je najčešće ispisivala dve reči: "Banjica" ili "streljati".

Uglavnom ovo drugo, naročito ako su u pitanju bila uniformisana lica ili označena kao "izraziti neprijatelji". Skinuti sa spiska nekog ko je u Maglajskoj određen za streljanje bilo je gotovo nemoguće.

Knjige uhapšenih i streljanih, koje su samo delimično pronađene u arhivama državne bezbednosti, beleže oko 2.500 uhapšenih i likvidiranih. Zanimljivo je, takođe, da se u njima nalaze podaci o prethodnoj internaciji uhapšenih lica iz kvartova Ozne na Banjicu, odakle su kasnije najčešće vođeni na streljanje u Lisičji potok ili na druge obližnje lokacije, ili su pak slati na Sremski front. Prema rečima Slavka Popovića, koji je bio na čelu suda jednog bataljona, za suđenje nekom licu bila je dovoljna i anonimna dojava.

Posle toga, lice bi bilo privedeno i proveravana je dobijena informacija.

U slučaju kad bi krivica bila utvrđena i ako bi taj bio osuđen na smrt, što po svedočenju Popovića nije bilo tako često, nuđeno mu je da odabere poslednju želju, a posle bi bio likvidiran. "Poslednje želje su se kretale od cigarete do molbe za pomilovanje nekog od članova porodice." Sa spiskovima iz Maglajske, oficiri bi se vraćali u svoj kvart, predavali ih komandirima pratećih vodova, a ovi u toku noći vršili egzekucije u Lisičijem potoku, Banjičkoj livadi i drugde.

Ozna je vršila istražni postupak, ona je "sudila" i vršila egzekucije sve dok posle više od mesec dana Aleksandar Ranković nije zatražio uvođenje redovnih sudova. Žrtvama divljeg čišćenja kao i nekima kasnije osuđenim narodnim neprijateljima (poput Dragoljuba Mihailovića i drugima) čak i grobna mesta morala su ostati tajna (što i danas jesu), a što je svojevrstan civilizacijski presedan.

* * * * * * * * *

SKIDANI PRE STRELjANjA I VEZIVANI BODLjIKAVOM ŽICOM

PREMA tvrdnjama Mihaila Živadinovića, arhitekte i dekana Arhitektonskog fakulteta osamdesetih godina prošlog veka, tako je stradao i njegov ujak Voja Pavlović, koji je bio sitan činovnik Nedićeve administracije i dobrovoljno se prijavio verujući u svoju bezgrešnost. Žena žandarma Milana Momčilovića dobila je i zvaničnu potvrdu od javnog tužioca da je njen muž streljan sa ovom grupom kao "narodni neprijatelj" pošto se javio na posao. Nekadašnji oficir Ozne Aleksandar Garotić, svedočio je da su na ulazu u Kalemegdan (kod spomenika Mokranjcu) zakopani leševi oko 30 saobraćajnih policajaca iz policijske stanice, i kod stepenica (ispod francuske ambasade) koji su tu streljani po oslobođenju Beograda. Pre streljanja su bili skinuti, vezani žicom, a oduzeti su im i lični predmeti.

Na osnovu svedočenja majora Ozne Milana Trešnjića, kasnije generalnog konzula SFRJ u Štutgartu, može da se zaključi da je plan bio da se pobije što više saradnika okupatora i neprijatelja revolucije. On doslovno piše: "Od ljudi u uniformi, nijedan nije bio zlikovac i nije zaslužio metak u čelo. Sve ih je trebalo preobući i poslati u neku partizansku jedinicu na Sremski front, jer su svi bili voljni da se bore, svi bi rado otišli. Mnogi od njih bili su iskreni rodoljubi i umirali su sa rečima: 'Živeli oslobodioci Beograda! Živela oslobodilačka vojska!', kao na primer intelektualac i građanski političar Milan Komadina. Da su se sklonili dok ne prođe prvi talas ja tvrdim životom da niko od njih ne bi dobio više od dve godine."

Prijem rukovodilaca službi bezbednosti kod Tita: Jefto Šašić, u prvom redu, drugi zdesna, Foto Arhiv Jugoslavije, Muzej Jugoslavije, Dokumentacija "Novosti" i "Borbe", "Vikipedija" i "Fejsbuk"

Trešnjićevu ispovest o masovnim streljanjima u Beogradu potvrđuju izjave i svedočanstva savremenika, potomaka i rodbine žrtava. Čitave grupe ljudi u vreme oslobođenja streljane su zajedno. Navodimo samo neka svedočenja iz kojih se može naslutiti istina.

Sećanja akademika Dejana Medakovića ukazuju na način likvidacije dobrog dela Nedićeve administracije. Iako je manji deo nedićevaca prešao na stranu partizana formiravši pred oslobođenje antifašistički komitet i stupivši u kontakt s Prvom armijom, ili se pak dobrovoljno predao smatrajući da se držao časno u ratu, to ih nije spaslo surove kazne. Poslednje nedelje oktobra 1944, najpre su zvanično (preko radija i štampe) pozvani svi neokaljani čuvari javnog reda i mira da se vrate na posao. Verujući u dobre namere novih vlasti javilo se više stotina žandarma (mahom ličke sirotinje), pisara, daktilografa i drugih. Međutim, svi su sabrani, bez selekcije, u veliku kasarnu Garde na Dedinju, lišeni uniforme (ostali samo u donjem vešu) i streljani. Po njegovim rečima, samo petorica su uspela da pobegnu, "a dvojica begunaca su dolazila kod mene u Muzej Kneza Pavla, gde sam od 1. marta 1942. godine radio kao kustos da mi pričaju o streljanjima". Streljanja su vršena bez suđenja i osude, a spiskovi su na brzinu pravljeni među onima koji su pali u ovu klopku.

Ozna je bila njihova sudbina: Aleksandar Ranković i Slobodan Penezić Krcun , Foto Arhiv Jugoslavije, Muzej Jugoslavije, Dokumentacija "Novosti" i "Borbe", "Vikipedija" i "Fejsbuk"

Milan Trešnjić navodi slučaj saobraćajnog policajca Poznića koji se, pošto je pukim slučajem preživeo streljanje na Banjici, ponovo prijavio vlastima ubeđen da je bio greškom osuđen. Međutim, ipak je po Trešnjićevim rečima likvidiran, kako ne bi mogao da priča šta se dešava sa pripadnicima bivšeg aparata: "Godinu dana posle oslobođenja zemlje shvatio sam kakve smo greške činili. Desetine i stotine potpuno nevinih ljudi koji nisu znali da na vreme skinu i zbace uniforme, progutala je narodna revolucija. Svi uniformisani policajci svrstani su u red zloglasne Specijalne policije. Takozvani, elitni deo policijskog aparata, manje je stradao. Tako je greh manjine platila većina i to po nekim čudnim zakonima zlehude ljudske sudbine."

CRNOGORCI GLAVNI U OZNI ZA BEOGRAD

ZBOG važnosti zadataka, prvi šef Ozne za Beograd bio je Slobodan Penezić, ali je na toj funkciji ostao veoma kratko. Za svog naslednika izabrao je Miloša Minića, koji je dužnost primio početkom novembra 1944. Kada je izabran za republičkog javnog tužioca, na njegovo mesto došao je crnogorski kadar, Veljko Mićunović, a za zamenika izabran je Radovan Grković. Pošto je i Veljko Mićunović septembra 1945. imenovan za načelnika crnogorske Ozne, na njegovo mesto došao je drugi crnogorski komunista Jovo Kapičić.

Prvi informativni odsek je bio pod rukovodstvom Vasilija Kovačevića, a uz njega su bili izvesni Bogovac i Vidak Popović. Drugi odsek je bio islednički, na čelu sa Jeftom Šašićem, u trećem izvršnom bio je Pavle Pekić. Za smeštaj i ishranu starao se izvesni Simić. Ozna (Udba) za Beograd bila je direktno potčinjena Ozni (Udbi) za Jugoslaviju sve do januara 1948.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije