ZA POVRATAK U KLUPE ZLOČINA NIJE RANO: Stav psihologa da je vraćanje na nastavu za decu dobar

VRATA škole "Vladislav Ribnikar", u kojoj je učenik Kosta K. počinio maskar i dalje su otvorena samo za učenike od prvog do četvrtog razreda, koji časove imaju u produženom boravku, a čeka se odluka kada će ostali đaci biti u klupama. Mada je povratak bio najavljen za danas,nezvanično se pominje i mogućnost da bi školsku godinu učenici "Ribnikara" mogli privesti kraju -onlajn.

Foto Arhiva

Predsednik Saveta roditelja Igor Đorđević rekao je da kadgod da se đaci vrate u učionice, to neće biti klasični časovi.

Juče su tokom celog dana u održavani sastanci roditelja, nastavnika i stručnih timova, koji su većali o tome šta je najbolje za decu. Tim za psihološke krizne intervencije, koji čine psiholozi, psihijatri, psihoterapeuti, u školi pruža pomoć učenicima, nastavnicima i roditeljima.

Foto printscreen

U Ministarstvu prosvete naglašavaju da niko ne insistira na povratku dece ukoliko nisu spremna.Đorđević kaže da je preporuka ovog Ministarstva i stručnjaka da deca krenu u školu i tako pobede strahove, ali i da se sa njima razgovara.

- Preporuka je, takođe, da deca koja nisu spremna za povratak, ostanu kod kuće i lagano pobede strahove, da svako dođe nazad kada bude spreman - rekao je Đorđević.

Na pitanje kako deca razmišljaju, Đorđević kaže:

- Posle razgovora sa svojim detetom i decom iz njenog okruženja, vidim da jedva čekaju da se vrate i vide nastavnike, zagrle ih i podele sa njima bol i tugu.

-Učenici OŠ "Vladislav Ribnikar" dominantno osećaju strah, a zatim tugu, mnogi i ljutnju, a da ona ne bi prerasla u destruktivan bes, neophodno je da stručni timovi sa njima razgovaraju. Takođe je važno da razgovaraju sa roditeljima, ali i nastavnicima, koji osećaju isto što i deca, ali se od njih očekuje da to ne pokažu- mišljenje je psihološkinje Željane Đokić, koja i sama radi u školi.

Po njoj, ne bi trebalo predugo odlagati povratak u klupe, jer postoji opasnost da strah preraste u fobiju.

- Dobra ideja je da se škola renovira i da deca sa njom počnu da vezuju i neke pozitivne, a ne samo negativne emocije - smatra Đokić. - Oni moraju da je shvate kao sigurno okruženje i zato je dobro povećanje mera bezbednosti, ali ne sa isticanjem oružja onih koji obezbeđuju. Svaki pogled na oružje može da prizove negativna sećanja. Trebalo bi povećati i broj psihologa i pedagoga. Nastavnici stručnih predmeta nemaju adekvatne pedagoške obuke i najčešće ne znaju kako da se postave prema agresivnoj deci. Zato je dobro organizovati i za njih obuke.

Foto Arhiva

Da i odrasli i deca, kada se desi ovakva strašna situacija, osećaju spektar emocija, potvrđuje Slađana Marković, master psihološkinja zaposlena u školi.

- Posle ovakvog događaja kod dece osnovno-školskog uzrasta mogu da se jave promene kako u emotivnom, tako i na misaonom i telesnom planu. Zato je najvažnije da im se nađemo, da ih podstaknemo da iskažu osećanja, da napišu ili nacrtaju ono što ih muči. Preporuke su da se vrate na nastavu, kako bi se vratili uobičajenim rutinama. Ona i žele da se vrate. Važno je razgovarati o nemilom događaju, ne prisiljavati, ali otvoreno pitati šta misle o tome i kako se osećaju. Zajedništvo pomaže.

Naša sagovornica misli da je najvažnije da se odrasli približe deci kako bi ih što bolje razumeli, i da pokažu osećanja, kako bi deca "dobila dozvolu" da pokažu svoja.

Foto Printscreen

Koliko i sami roditelji vape za stručnom pomoći pokazuje podatak da je Institut za mentalno zdravlje u Beogradu, od srede do juče, primio skoro 300 poziva na dve telefonske linije koje je otvorio radi psihološke podrške porodicama stradalih, nastavnicima i učenicima. Kako je istakla dr Irena Filipović, psihijatar, sada je više poziva nego tokom pandemije korone.

- Dobijali smo uglavnom pozive roditelja i nastavnika u vezi sa strahovima vezanim za doživljenu traumu, a tražili su i stručne načine kako da decu smire - rekla je Filipović, i dodala da je bilo i pitanja kako da decu upute u način polaska u školu i približe im sam čin ulaska u učionicu, kako da ih uteše i da li da se obrate za psihijatrijsku pomoć.

Oni roditeljima pokušavaju da predoče kako je svaka reakcija na ovaj događaj u redu.

- Postoje deca koja reaguju odmah, kao i ona koja umeju to da verbalizuju, dok kod manje dece nije toliko razvijen kognitivni aparat i sve im prolazi kroz srce više nego što su u stanju da izraze rečima - pojašnjava dr Filipović. - Postoje deca koja reaguju kroz bol u stomaku, kroz poremećaj spavanja i napetost. A postoje i oni koji ne reaguju i onda to roditelje uplaši da nemaju dovoljno osećanja i empatije. Decu treba pustiti i razgovarati kada njima odgovara, a roditelji da budu dostupni.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije