ISTORIJSKI DODATAK - SUDBINA KOJA OPOMINJE I HRABRI: Dobrica Ćosić o ratnom partijskom sekretaru - revolucionar i čovek podviga

SINOĆ su kod mene u Grockoj bili na večeri Blagoje Nešković, Buba Mihajlović i moj komšija Srba Savić. Spremio sam im pasulj s nekoliko vrsta mesa, moj "gročanski specijalitet". Ostali su do ponoći. Blaško je drugi put pričao o sukobu s Titom i svojoj političkoj likvidaciji.

Svedočanstvo Dobrice Ćosića o maglama prošlosti

Blaško tvrdi da je Tito podmukli neprijatelj Srba. Njegovo antisrpstvo je prvi put primetio kada mu je 1946. preneo zahtev rumunskih rukovodilaca, Georgiju Deža i Ane Pauker za aneksiju "vlaške oblasti u Istočnoj Srbiji". "Drugovi Rumuni smatraju da je to njihov narod i njihova teritorija." Blaško se začudio, naljutio, i rekao mu da su Vlasi - Srbi, tako se osećaju, u balkanskim i svetskim ratovima borili su se za Srbiju. Njihovo etničko poreklo jeste vlaško, ali su se oni, živeći sa Srbima, i mešajući se sa Srbima, ratujući sa Srbima, učeći školu sa Srbima, pretopili u srpsku naciju. I nema govora ni o kakvoj "vlaškoj oblasti" u Srbiji.

Posle drugog susreta s Georgiju Dežom, Tito je ponovio Dežov zahtev za "vlašku oblast u Istočnoj Srbiji". U odbrani ingegriteta Istočne Srbije, Blaško mu je predložio da razgovara s komunistima koji su poreklom Vlasi i lično se uveri da se oni osećaju pripadnicima srpske nacije. Tito nije bio u to ubeđen. Rekao je Đilasu da treba Vlasima dati nacionalna prava, škole, kulturne ustanove, listove, radio stanicu i organizovati ih kao nacionalnu manjinu. Đilas je preko Agitpropa i Mitre Mitrović pokušao da sprovede Titove direktive o obnovi nacionalne svesti Vlaha, ali je došla Rezolucija Informbiroa i sprečila tu "vlahizaciju" Istočne Srbije.

"On i Kardelj najurili su iz Istre i poslednjeg Italijana, a od Srbije je tražio da se Vlasi priključe Rumuniji!", ljutito je govorio Blagoje Nešković. Kardelja smatra slovenačkim nacionalistom, a o Đilasovom karakteru i shvatanjima misli najgore. Mitru Mitrović ceni zbog njene pameti i vrednoće.

BLAŠKO nam je detaljno opisao posleratni prijem kod Staljina, kada je pratio Tita. Na toj večeri, s ritualnim ruskim ispijanjem zdravica, Staljin je najpre nazdravio "herojskom srpskom narodu, jedinom slovenskom narodu koji je u najtežim danima rata protiv fašizma bio veran Rusiji, dok su se hrvatski pukovi borili s Nemcima u Staljingradu". Završavajući govor, Staljin se kucnuo s Neškovićem, a Neškoviću je bilo neugodno što ga Staljin kao Srbina stavlja ispred Tita, pa nije hteo on da zahvali na zdravici. Učinio je to Tito, izgovorivši "sa suzama u očima, da se stidi što je Hrvat".

Josip Broz, govori, i Blagoje Nešković, prvi sleva u prvom redu, na aerodromu u blizini Moskve juna 1946. godine

Blaško odlučno odbija da je u bilo kom vidu bio pristalica Rezolucije Informbiroa. Tvrdi da nije likvidiran zato što se "kolebao" prema Informbirou, nego zato što se suprotstavio Titu na sastanku Politbiroa, na kom je ocenjivana odbrambena moć zemlje, u slučaju da bude napadnuta od Sovjetskog Saveza i njegovih satelita - Mađarske, Rumunije i Bugarske. Na Titovo pitanje kako će se držati Srbija ako je napadne Crvena armija, Nešković je rekao da Srbi neće pucati u Ruse, a boriće se protiv Mađara, Bugara i Rumuna. To se Titu nije dopalo. Njegova izjava je izazvala neraspoloženje i kod drugih članova Politbiroa, ali prema njegovoj istinitoj i odvažnoj proceni držanja Srba u mogućem ratu sa Crvenom armijom tada nije zauzet politički stav.

IZ POLITBIROA je udaljen kasnije, posle posete Alena Dalesa, šefa CIA Titu. Naime, Nešković je u "Njujork tajmsu" pročitao Dalesovu izjavu o razgovoru s Titom. Na Dalesovo pitanje: Ako dođe do rata između zapadnih demokratija i Sovjetskog Saveza, na kojoj strani će biti Jugoslavija?, Tito je odgovorio da će Jugoslavija biti na strani Zapada. Ta je izjava zabrinula Neškovića. Posumnjao je u njenu istinitost, pa je otišao kod Tita i pitao ga da li je on stvarno rekao Dalesu da će u slučaju rata između Amerike i Sovjetskog Saveza Srbija biti na strani Amerike i kapitalizma. Tito je potvrdno odgovorio. Nešković se pobunio, oduzimajući mu pravo da takvu sudbonosnu odluku donosi sam, bez dogovora s rukovodiocima Partije.

"Njegove oči divlje mačke sevnule su zverskom mržnjom. Rekao je besno: 'Ja odgovaram za Jugoslaviju! Ja o njoj odlučujem.' Suprotstavio sam se. Razgovor je bio završen. Znao sam da s njim poslednji put razgovaram. Na iduću sednicu Politbiroa nisam pozvan. Posle nekog vremena pozvan sam da odgovaram pred partijskom komisijom, na čelu sa Đilasom..."

Posle je sledio strmoglav pad ratnog sekretara Pokrajinskog komiteta Partije za Srbiju, šefa slavne i tragične beogradske ilegale pod okupacijom, prvog predsednika srpske vlade i prvog sekretara Komunističke nartije Srbije, moćnog, pametnog, autoritativnog druga Mihaila... Posle Aleksandra Rankovića, bio je prva politička ličnost u Srbiji. Blagoje Nešković je jedini rukovodilac od koga sam kao partizan strepeo otkako sam ga upoznao novembra 1943, i plašio se njegove autoritarne strogosti i beskompromisne odlučnosti u ostvarivanju partijske politike u doba "otkupa" i "obnove i izgradnje" zemlje dok sam radio u Agitpropu CK KP Srbije...

TAJ DRUG Mihailo, posle izbacivanja iz partijskog rukovodstva, vratio se tamo odakle je krenuo u Španiju 1937, da se bori protiv fašizma - u lekare! U Zavod za sudsku medicinu. Jutarnjim autobusom sa Topčiderskog brda, zbunjujući i čudeći saputnike, krenuo je da ponovo uči anatomiju! U mrtvačnicu Opšte državne boliice, da secira mrtvace! Pred odlazak u Španiju, bio je asistent na katedri za sudsku medicinu. U bolničkoj mrtvačnici započeo je svoju drugu, opet blistavu karijeru - karijeru naučnika. Potom je, uz pomoć profesora Ksenofona Šahovića i Pere Stambolića, osnovao Biološku laboratoriju, posvetio se izučavanju ćelije i postigao izvanredne naučne rezultate. Otkrio je periodizaciju razvoja maligne ćelije. Postao je profesor i šef Eksperimentalne onkološke laboratorije Medicinskog fakulteta.

Ostao je komunist i marksist. On se nije razočarao u socijalističku ideologiju i Partiju. Veliki je protivnik Tita i Kardelja; on je Srbin jakih nacionalnih osećanja. Ne smem da kažem da je nacionalista, jer nije šovinist, i nije protiv Jugoslavije, iako je ubeđen da se nekad prikriveno, a sada otvoreno vodi antisrpska politika.

Taj komunistički i partizanski "drug Mihailo" imponuje svojim moralom, dostojanstvom, principijelnošću, pobedničkom voljom i snagom. On je zaista revolucionar. Čovek podviga. U ovom dobu, u Srbiji, nema čoveka koji se više uspeo u politici i nauci. On me svojom sudbinom opominje i hrabri...

("Piščevi zapisi" 12. novembar 1967)

Preporučujemo

Društvo

2 7

ISTORIJSKI DODATAK -ČOVEK KOJI JE ČUVAO SVOJU DRŽAVU: Zašto je na Rankovićevu sahranu došlo sto hiljada građana

18. 02. 2022. u 17:14

Društvo

0 1

ISTORIJSKI DODATAK - JUGOSLAVIJA DRŽAVA JEDNOG ČOVEKA: Reagovanja u svetu na politička zbivanja u SFRJ u leto 1966. godine

17. 02. 2022. u 17:14

Društvo

0 2

ISTORIJSKI DODATAK - OTERAŠE JOŠ JEDNOG SRBINA: Reagovanja u Srbiji posle Četvrte sednice CK Saveza komunista Jugoslavije

16. 02. 2022. u 17:14

Društvo

0 2

ISTORIJSKI DODATAK - NACIONALNOST KRIVCA VAŽNIJA OD KRIVICE: Odjeci Brionskog plenuma u Jugoslaviji i svetu

15. 02. 2022. u 17:14

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije