ISTORIJSKI DODATAK - ATENTAT OTVARA PITANJE AMPUTACIJE HRVATSKE: Zločin u Skupštini 20. juna 1928. godine i sve njegove posledice

U SKUPŠTINI je bilo poslanika iz Srbije, a naročito iz Crne Gore, koji su teško podnosili lične uvrede na njihov račun, a naročito omalovažavanje Srbije i njenog doprinosa nacionalnom oslobođenju. Oni su najčešće odgovarali na provokacije poslanika iz Hrvatske, upuštali se u verbalne sukobe, misleći da time brane ne samo svoju ličnu čast već i dostojanstvo svoga naroda.

Skupština posle atentata 1928. godine / Foto Muzej Jugoslavije

Među njima je bio i Puniša Račić, poslanik iz Crne Gore, inače učesnik u četničkim akcijama na Kosovu i Metohiji pre njihovog oslobođenja od Turaka. O kakvom je impulsivnom čoveku reč, najbolje govori njegov predlog, upućen 15. juna Skupštini, da se donese "zakon o dvoboju", kojim bi se poslanik koji bi vređao ili psovao drugog poslanika prinudio da ovome izađe "na megdan".

Devetnaestog juna Račić je uputio predsedniku Skupštine i predlog, potpomognut potpisima još 23 poslanika, da se Stjepan Radić lekarski pregleda kako bi se time ustanovilo, da li je normalan", te, ako jeste, da se maksimalno kazni; hitnost usvajanja tog predloga obrazložio je željom "da bi se izbegli neželjeni događaji, koji inače mogu nastupiti usled ovakvog ponašanja gospodina Radića". Predsednik Skupštine odbio je taj predlog, ocenjujući da se ne zasniva na Poslovniku.

Kako su se odvijali događaji tog kobnog 20. juna? Na početku sednice Skupštine, koja je otvorena u 9.40, davane su uobičajene primedbe na zapisnik s prethodne sednice. Javljali su se za reč poslanici HSS, Ljuba Meštrović i Ivan Pernar, koji su stavljali primedbe da su na sednici prethodnog dana poslanici Toma Popović i Puniša Račić rekli kako će padati glave, čime je stvarana atmosfera ubistva.

Toma Popović dobacio je da su govori Radića takvi da pristaju jednom kočijašu: "Ako vaš vođa, ako Stjepan Radić, koji bruka hrvatski narod, ako produži i dalje sa vređanjem, ja vam jamčim da će njegova glava pasti ovde (gromoglasni protesti). Za to neće biti kriva Srbija, neće biti krivi Srbi, nego će te biti krivi vi, koji niste dresirani". Zbog tih izgovorenih reči, sednica Skupštine je prekinuta i Toma Popović kažnjen je opomenom. Posle desetak minuta sednica je nastavljena. Javio se da replicira Puniša Račić...

Uvrede na njegov račun padale su iz opozicionih klupa. Najagresivniji bio je Pernar, koji je upadicama neprestano prekidao govornika. Račić u početku nije reagovao sve dok Pernar nije uputio najtežu uvredu: "Opljačkali ste begove!"

RAČIĆ TADA PREKIDA govor i pretećim glasom traži od Pernara da povuče reč. Prilazi govornici i zahteva od predsednika Skupštine da kazni Pernara, "ili ću ja njega da kaznim".

Predsednik Skupštine Ninko Perić u tom momentu prekida sednicu i izlazi iz sale. Skupštinski stenograf Božović, koji je istovremeno i dopisnik "Politike" nastavio je da prati te najdramatičnije trenutke. Kada je Račić u 11.25 izvadio revolver, prišli su mu poslanici Marko Vujačić i Miloš Tupanjanin u nameri da ga spreče. Račić, sav crven u licu, doviknuo je: "Ko bude pokušao da se stavi između mene i Pernara. poginut će", a zatim, obraćajući se Pernaru: "Ustani i izvini se!" Ovaj to ne shvata ozbiljno i ćuti. Račić tada puca u Pernara, koji pada ranjen.

Basariček prilazi Račiću da ga spreči, a ovaj ga jednim metkom usmrćuje. Treći metak pogađa Stjepana Radića, koji je ranjen, a četvrti Ivana Granđu, koji je hteo da zaštiti svoga predsednika. Pavle Radić prilazi razjarenom Račiću, a ovaj i u njega puca. Nastaje panika, bežanje poslanika iz sale, intervencija lekara... Račić se u tom metežu neopaženo izgubio iz sale.. Žalostan bilans tog zločina su dva mrtva i tri ranjena noslanika HSS.

Puniša Račić (levo) na suđenju

POSLE ZLOČINA, Puniša Račić se jedno vreme skrivao u stanu Dragomira Brankovića. Po savetu poslanika Dragana Bojovića, odlučio je da se preda vlastima.

Pre toga uputio je svojim biračima pismo: "Danas su me Radićevci izazvali, napadajući moju čast i nacionalno osećanje, te sam se onemogućio da vas mogu dalje predstavljati. Crnogorcima ne bi trebao predstavnik, koji nema ponosa, osećanja čojstva i junaštva. Hvala vam braćo na povjerenju."

Račić je prvi put je izabran za narodnog poslanika na izborima u septembru 1927. godine, i to na disidentskoj radikalskoj listi. Zbog toga mu je u Verifikacionom odboru osporen mandat, ali mu je ipak potvrđen i to glasovima HSS. Nisu ni slutili da su se time opredelili za budućeg ubicu. Račić je osuđen na 20 godina robije. Doživeo je da ga posle 13 godina oslobode Nemci.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Kralj pokušava da smiri duhove

KRALj ALEKSANDAR se 20. juna nalazio u dvorskoj bašti, kada ga je posetio predsednik vlade Vukićević i obavestio o žalosnom događaju u Skupštini. Odmah zatim se odvezao u Opštu državnu bolnicu i na Hirurškom odeljenju posetio ranjenog Radića.

U kraljevoj pratnji bili su maršal Dvora pukovnik Dimitrijević, šef Hiruškog odeljenja profesor dr Milan Kostić, lični kraljev lekar dr Koen i drugi lekari. Kraj Radićeve postelje ostao je skoro pola sata; izmenjao je s njim nekoliko rečenica i pokušavao je da ga uteši: "Ne bojte se, sve će biti uredu." Vodeći beogradski listovi zabeležili su da je Radić poljubio Aleksandra u ruku, a ovaj njega u čelo.

Izlazeći iz bolnice, naredio je da ga stalno obaveštavaju o stanju ranjenih poslanika: "Obaveštavajte me tri puta dnevno, ako treba i noću." Kada se susreo sa ženom pokojnog Pavla Radića, kralj ju je zagrlio i izjavio je saučešće. Docnije, prilikom njene audijencije, zamolio je gospođu Radić da mu dozvoli da on izdržava dva njena deteta, rekavši joj da može da mu se uvek obrati slobodno, ne obazirući se na formalnost. Sutradan po podne kralj je ponovo obišao ranjene Radića i Pernara i raspitivao se o stanju njihovog zdravlja.

KRALj JE BIO ZABRINUT kako će na zločin u Skupštini da reaguju političari u Hrvatskoj i strana javnost. Vlada je odmah izdala saopštenje da je s dubokim žaljenjem i osudom primila izveštaj "o strahovitom zločinu poslanika Račića"; istovremeno, donela je odluku da se sahrana poslanika Pavla Radića i Basaričeka obavi o državnom trošku; uputila je i apel štampi da se sam događaj "zlonamerno ne izvrće i ne eksploatiše na draženje javnog mišljenja".

Kralj Aleksandar u Glini / Foto Muzej Jugoslavije

Istog dana u Zagrebu su održane snažne protivsrpske demonstracije, za vreme kojih su demonstranti napravili barikade; da bi sprečila nerede, koji su potrajali cele noći, zagrebačka policija je upotrebila oružje, pa je nekoliko lica poginulo, a više njih je ranjeno.

Sve što je činio kralj tih dana bilo je u pokušaju da utiče na umirenje duhova. Pribojavao se još većih nereda prilikom sahrane ubijenih hrvatskih poslanika u Zagrebu. Dvadeset drugog juna primio je u audijencije u dva maha Pribićevića, kao i poslanike HSS Augusta Košutića i Karla Kovačevića.

Zamolio ih je da deluju pomirljivo na narod prilikom sutrašnjeg pogreba ubijenih poslanika, a od Pribićevića je tražio da razgovara s Radićem u istom smislu. Pribićević je posle te audijencije izjavio svoje zadovoljstvo zbog "Kraljeve brige", kao i da je od Radića dobio umirujuću poruku, koju će saopštiti okupljenom narodu prilikom pogreba u Zagrebu...

Na njegovo, Pribićevićevo, insistiranje na raspuštanju Skupštine i raspisivanju izbora radi "zadovoljenja Hrvata" na kralja je napravilo neprijatan utisak: "Kakvi izbori?" - rekao je - "Kako se sada mogu vršiti izbori? Neću da Hrvati iskorišćuju leševe u toku izborne borbe."

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Radić odbija mesto predsednika vlade

POGREB hrvatskih poslanika 23. juna protekao je mirno. Ton sahrani davao je Pribićevićev govor, u kojem je on pročitao i Radićevu pažljivo sročenu i odmerenu poruku: "Zločin počinjen u Narodnoj skupštini veliko je zlo narodno i državno. Mi svi to vidimo i osećamo. U ovom osećanju misao nam je da zastupnici Hrvata i ostalih prečanskih krajeva, nikad više ne dođu u Skupštinu u Beograd. Ali, u državnom, narodnom i međunarodnom životu ne sme biti reči: Nikad. Čak ne smemo u ovom času to pitanje ni postavljati... Verujemo u svoj narod, kao što on veruje u nas. Verujemo u kralja, kome u ovom času pripada vrlo teška zadaća. Uvereni smo da će svoju istorijsku zadaću izvršiti i narod slovenski, hrvatski i srpski i naš kralj. Radimo na tome da svoju zadaću izvršimo, kad nas narodno vođstvo pozove, ili na izbore, ili u drugu borbu."

Pribićević se nije u svemu držao obećanja data u Dvoru da će u svome govoru delovati pomirljivo. Izgovorio je rečenice o krajnjim posledicama Račićevog zločina: "Ti hici su pogodili Narodnu skupštinu u koju se više nećemo vratiti. Ovi hici su pogodili i uređenje države na kome smo radili..."

Pogrebna povorka za Pavla Radića i Đuru Basaričeka žrtve atentata 1928. godine / Foto Muzej Jugoslavije

Na optužbe koje su dolazile iz Zagreba, u Beogradu se nije htelo reagovati u očekivanju da će se političke strasti nekako smiriti. Kad do toga nije došlo, kralj je učinio jedan ustupak, prinudivši vladu da 4. jula podnese ostavku.

U njenoj pismenoj motivaciji, predsednik Vukićević je naveo da je vlada imala sve uslove za "redovan parlamentaran i zakonodavni rad, ali da, ipak, svojim povlačenjem, želi da omogući sporazum za stvaranje šire koncentracije svih parlamentarnih stranaka. Već sutradan mandat za sastav koncentracione vlade ponuđen je upravo Radiću, čime se želelo pokazati da se time ispunjavaju zahtevi vođstva SDK."

KRALj JE TOG DANA, 5. jula, zapisao sledeće: - Na poziv Nj. v. kralja, umesto Stjepana Radića, danas u 5 sati po podne bio je primljen u audijenciju g. Svetozar Pribićević. Tom prilikom ponudio je Nj. v. kralj g. Radiću mandat za sastav koncentracione vlade. G. Pribićević otišao je kod g. Radića i pošto se sa njim sporazumeo, primljen je u 21 sati uveče ponovo u audijenciju i podneo Nj. v. kralju ovaj izveštaj:

"G. Stjepan Radić izjavio je da ne može primiti mandat za sastav koncentracione vlade. Njegovo je gledište da se sa današnjom Skupštinom ne može raditi i da bi opoziciji trebalo poveriti mandat za raspuštanje Skupštine i za sprovođenje slobodnih izbora.

U toj Skupštini, posle rešavanja aktuelnih i neodgodivih poslova, uzelo bi se u razmatranje i pitanje ustavne promene, prema stečenom iskustvu i narodnim i državnim potrebama. Gledište je g. St. Radića da se može primiti i to rešenje da se obrazuje partijski neutralna vlada, koja bi raspustila Narodnu skupštinu i provela slobodne izbore."

POSLE ODBIJANjA Radića, kralj je ponudio mandat Aci Stanojeviću, misleći da je on prihvatljiv i za Hrvate. Ovaj radikalski bio je jedan od retkih srpskih političara za koga se moglo pretpostaviti da mu Radić može verovati.

Radić je na to odgovorio odgovorio da sa prvim potpredsednikom Radikalne stranke, ni sad, ni ubuduće ne samo da neće o politici govoriti nego neće uopšte stupiti ni u kakav društveni dodir. Radić je još dodao da to vredi za sve srbijanske političare.

Demokratska vladavina je vlada većine. Zahtevi SDK obarali su i načelo demokratije i načelo parlamentarizma. Tražili su uspostavljanje vladavine manjine nad većinom... Koji bi parlamentarni vladalac kao ustavni činilac mogao da prihvati takve zahteve?

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Granica od Virovitice do Šibenika

U DRŽAVNOJ krizi koja je nastupila u leto 1928. godine, kada su u Hrvatskoj sve češće isticani zahtevi koji su nagoveštavali secesiju, u Beogradu se na to odgovorilo idejom o "amputaciji". Vladi i kralju stizali su poverljivi izveštaji kako su se poslanici SDK razišli po narodu, drže tajne konferencije i pripremaju narod na otcepljenje i stvaranje nezavisne države. O tome je javno govorio i jedan od prvaka SDK Predavec:

"Srbija i Hrvatska dva su zasebna svijeta. Naši preci bejahu pametniji, jer nisu, unatoč tisućgodišnjem susedstvu, htjeli zajedničku državu sa Srbima." Iz tih pretećih poruka, u vladinim krugovima izvlačili su se zaključci da: tako više ne ide. Ne želi se građanski rat, ni vanredno stanje, ali ni federacija, ni personalna unija. Najbolje je da se podele u miru i sporazumu kao nekada Norveška i Švedska. Na geografskoj karti ucrtavane su i provizorne granice skraćene Jugoslavije prema Hrvatskoj, koje su išle na severu od Virovitice, spuštale se na jug, gotovo pravom linijom preko Bihaća na Jadran, iznad Šibenika.

Arhiva

Kritičan dan, kada je trebalo da se ta stvar prelomi, bio je 7. jul 1928. Radić se spremao da napusti Beograd i tim povodom širene su vesti da bi on mogao u Zagrebu da proklamuje otcepljenje Hrvatske. (Kada je voz ulazio u Zemun, neko iz Radićeve okoline je uzviknuo: "Sada smo se oslobodili Srbije", "Ovo je granica između Srbije i Hrvatske". Poslanik Pernar, izazivač krvoprolića u Skupštini, na to je dodao da je "osjetio posebno čuvstvo, koje je jednako onome, kad se čovjek oslobodi robije".)

KAO ODGOVOR na to otpočela su savetovanja u Dvoru, kao i sednica vlade. O tome šta se zbivalo te noći 7. jula, postoji dosta izvornih podataka. S njima se podudara i kazivanje kralja Aleksandra Ivanu Meštroviću: "Došli su mi sa više strana govoriti, kako se Radić želi vratiti u Zagreb i kako kani tamo proglasiti republiku", započeo je kralj kazivanje o toj dramatičnoj noći.

"Bio sam uznemiren i sazvao sam šefove partija uveče 7. jula. Uputio sam svakome pitanje o mogućnosti takvog Radićevog poteza. Najpre sam pitao Korošca, i on mi je odgovorio da je lako moguće da to Radić uradi. Zatim sam pitao Mehmeda Spahu i on mi je odgovorio da on ne bi mogao to potpuno isključiti."

Onda sam uputio pitanje Ljubi Davidoviću, kao najbližem prema Radiću. On mi je odgovorio da je jednako moguće da Radić to uradi u svojoj povređenosti. - Pa šta vi mislite - pitao sam čika Ljubu - šta treba da se uradi u tom slučaju? Da priznamo gotovi čin odcepljenja, ili da ga silom sprečimo?

- Dabome, da će se morati sprečiti.

Ja sam na to rekao da pre toga treba naći načina da do toga ne dođe, jer da ja neću nikada pristati na to da moja vojska izađe iz kasarne i da puca u građane.

Karta Jugoslavije sa granicama amputacije / Foto Muzej Jugoslavije

"PREKINO SAM SEDNICU i pozvao k sebi Svetozara Pribićevića", nastavio je kralj - "kao potpredsednika te njihove koalicije, pa sam mu rekao: - Gospodine Pribićeviću, idite Radiću, pa mu izručite moju poruku da nemam ništa protiv toga da ide u Zagreb, ali da pre toga da izjavu da je za državnu celinu, a kako će se preurediti, da ćemo pristupiti pregovorima kad on ozdravi. Ako ne bude hteo pristati, on onda neka uradi kako misli da je bolje za Hrvate. Vama, gospodine Pribićeviću, kažem da vojska neće izaći na ulicu da puca u narod. A Vi i Radić činite šta mislite i nosite odgovornost za odvojenu Hrvatsku. Na to mi je Pribićević rekao:

- Prepustite, molim Vas to meni, a ja ću sa Radićem i Hrvatima svršiti onako, kako sam s njima svršio iza sloma Austrougarske.

Otišao je i iskrivio moju poruku Radiću, rekavši mu da ga neću pustiti da ide u Zagreb pre nego da izjavu da je za jedinstvo, a bude li se u tome predomislio da ću povući vojsku u Srem i Bosnu, odvesti iz Hrvatske sve vagone i lokomotive, a onda Radić i Hrvati neka se prsaju, kako znaju u toj njihovoj republici."

Na Meštrovićevo pitanje ko je njemu, kralju, saopštio njihov razgovor u bolnici kad nije bilo svedoka i da li je siguran da mu je tačno saopšteno, kralj je odgovorio: "Ja sam razgovor imao posle pola sata. U Radićevoj sobi bio je skriven jedan mikrofon. Posle toga znate kako je teklo. Radić nije proglasio republiku, nego je, siromah, umro, davši onu izjavu..."

Preporučujemo

Društvo

0 2

SUSRET SA ISTORIJOM - SKANDAL SA USTAVOM: Kako je kralj Aleksandar umalo ostao bez krune

07. 11. 2021. u 16:00

Srbija

0 2

ZAŠTO SE RASPALA SFRJ: U leskovačkom muzeju naučni skup o posledicama sloma Jugoslavije

08. 10. 2021. u 22:48

Kultura

1 1

ŠTA JE POZADINA UBISTVA KRALjA? Premijera filma Gordana Matića "Pucnji u Marseju" na festivalu u Herceg Novom

05. 08. 2021. u 11:12

Društvo

0 3

ISTORIJSKI DODATAK - KARAĐORĐEVIĆ U MREŽI: Leonid Linicki, lični lekar kralja Aleksandradelovao kao šef rezidenture NKVD u Jugoslaviji

07. 06. 2021. u 17:14

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije