ISTORIJSKI DODATAK - GODINE KOJE SU POJELI SKAKAVCI: Procesi koji su ukidali budućnost jugoslovenskoj državi

POČETKOM šezdesetih godina 20. veka Jugoslavija se nalazila u dubokoj i gotovo dve decenije dugoj unutrašnjoj krizi. Kriza je istovremeno bila državna, partijska, idejna, organizaciona, politička, ekonomska, društvena, moralna... U temelju je potresala partiju na vlasti, obuzimala državu, razarala institucije i društvo, podsticala nezadovoljstva, gasila perspektivu brzog ekonomskog razvoja, obesmišljavala sve oblike promena.

Tito govori na jednom od kongresa / Foto Muzej Jugoslavije, Stevan Kragujević

Problemi koje je izazivala bili su, sa svakom narednom godinom, sve brojniji, teži i kontroverzniji i sa njima, generacija revolucionara i pobednika iz Drugog svetskog rata, nije bila u stanju da se izbori. Sistemsko rešenje zahtevalo je znanje i suštinske strukturne promene društveno-ekonomskih odnosa koje su najdirektnije "zasecale" u sferu političkog i ideološkog monopola Saveza komunista Jugoslavije.

Spremnosti na promene u već okoštalom partijskom vrhu, sviknutom na privilegije, nažalost, nije bilo. Ignorisanje problema, najdirektnije je, kako je pokazalo vreme nekoliko decenija kasnije, uticalo na sudbinu jugoslovenskog socijalizma i jugoslovenske države.

Na VIII kongresu SKJ (decembar 1964), gotovo dve decenije posle završetka Drugog svetskog rata, aktuelna pitanja privrednog razvoja, demokratizacije političkog života, mesta i društvene uloge SKJ našla su se u senci rasprave o nacionalnim odnosima u jugoslovenskoj federaciji. Bila je to posledica nespremnosti SKJ da se suoči sa suštinskim pitanjima jugoslovenskog socijalizma.

Priprema od strane partijskih republičkih elita, a zatim "otvaranje" nacionalnog pitanja na Kongresu, bilo je znak neuspeha koji je jugoslovenski socijalizam doživeo. Na Kongresu je progovoreno o ekonomskim uzrocima nacionalne ravnopravnosti i povezanosti "birokratskog centralizma" s "velikodržavnim hegemonizmom" i nacionalizmom. Time je, suštinski, demantovana dugo prisutna tvrdnja da je pobedom socijalističke revolucije, uspostavljanjem federativnog oblika državnog uređenja, ukidanjem velikosrpske političke hegemonije, isticanjem parola o "bratstvu i jedinstvu" i "ravnopravnosti naroda" nacionalno pitanje u Jugoslaviji trajno pozitivno rešeno.

KRITIKA JUGOSLOVENSKE stvarnosti, izrečena na Kongresu, bila je satkana od dva elementa između kojih se svesno nametao znak jednakosti (simetrija): 1 - optužbi upućenih birokratsko-centralističkim snagama okrivljenim da ignorišu republike, sputavaju decentralizaciju društva, suprotstavljaju se smanjivanju uticaja saveznog centra, dovode u pitanje integrativne funkcije republika i autonomnih pokrajina, protive se rasparčavanju ekonomske akumulacije sabrane u državnim fondovima, posredno podstiču nacionalizam i separatizam i 2 - nezadovoljstva tendencijom zatvaranja republika u svoje granice, pojave birokratsko-partikularističkih snaga, ekonomskog osamostaljivanja republika, zagovaranja suverenosti nacija, podsticanja nacionalizma, gubitka osećanja za jugoslovensku celinu.

Kardelj, Ranković i Tito / Foto Muzej Jugoslavije, Stevan Kragujević

Osmi kongres SKJ pripremio je privrednu reformu u koju se zakoračilo sredinom 1965. Njen zadatak je bio da radikalno likvidira nasleđe iz administrativnog razdoblja upravljanja ekonomijom i usmeri privredni razvoj zemlje ka slobodnijim društveno-ekonomskim odnosima, tržištu i zakonitostima robne proizvodnje.

Društveni razvoj je zahtevao promenu privredne strukture, a ona, opet, preuređenje odnosa u državi, modernizaciju proizvodnje, podizanje produktivnosti, materijalni razvoj, demokratizaciju društva, sputavanje mešanja politike u privredu, istiskivanje državnog arbitriranja tržišnim zakonima i drugo.

Radikalno smanjenje ekonomske moći federalne države pravdano je potrebom promene etatističkog privrednog sistema, što je trebalo da dovede do konačne destaljinizacije privrede. Ipak, do toga nije došlo. Nije došlo ni do odlučujućeg "prelaza" jugoslovenskog društva iz agrarnog u industrijsko.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Partija nema snage za promene

NOVA RASPODELA dohotka uticala je na pojavu nezaposlenosti (oko 300.000), opadanje stope privrednog rasta (sa 9% na 0,6%), stagnaciju industrijske proizvodnje (opada tri puta), pojavu ekonomske migracije (400.000). Savezni finansijski kapital nije bio transformisan. Porast cena, povećanje troškova života (35%), ubrzana socijalna diferencijacija, stagnacija celokupne privrede bile su još neke od slabosti reforme koje su izazivale kolebanja.

Prelazak na tržišnu privredu je izostao, a nije više bilo ni državne intervencije. Kod starih partijskih kadrova pojavio se strah da u društvu jačaju "kapitalističke tendencije". Nastojanje da se na izazove vremena odgovori očuvanjem postojećeg stanja suštinski je sputavalo reformu, a polarizacija na njene pristalice i protivnike definitivno odagnala iluziju da SKJ vodi "jedinstvenu politiku".

Koncepcijske podele, prisutne gotovo jednu deceniju u partijskom vrhu, eskalirale su sredinom 1966. u bespoštedan obračun. Na udaru je bila Uprava za državnu bezbednost (UDB) optužena da se "stavila iznad SKJ i izvan demokratskog sistema". Ipak, suština sukoba nije bila u brojnim deformacijama UDB, niti u personalizaciji krivaca, već u nepomirljivim pogledima na društvene promene, reformu federacije, strategiju privrednog razvoja, transformaciju partije. Demontaža UDB-e (50% kadrova je odstranjeno) makar je, na neko vreme, uticala na slabljenje opšteg nadzora, zauzdala mešanje te službe u društveni i politički život, vodila demokratizaciji društva i slobodnijem iskazivanju stavova o osnovnim pitanjima razvoja jugoslovenskog socijalizma.

VIII Kongres SKJ, Beograd 1964. godine / Foto Muzej Jugoslavije, Stevan Kragujević

ISTOVREMENO S TIM, ona je doprinosila slabljenju države, pojavi anarhije, jačanju republičkih i pokrajinskih partikularizama, osamostaljivanju republičkih "filijala" iste te službe bez smanjivanja i kontrole njihovih nadležnosti, pretvaranja procesa decentralizacije u dezintegraciju države, tanjenju političkih, privrednih i kulturnih veza među članicama jugoslovenske federacije i narodima koji u njoj žive.

Tokom 1967. i početkom 1968. godine postalo je jasno da SKJ nema dovoljno snage da se oslobodi "starog sistema" rada, utre put temeljnim društvenim reformama, radikalno transformiše sebe. Gubitak perspektive posebno je pogađao mlađe generacije.

Pritisak nezaposlenosti je najdirektnije provocirao političke poremećaje. Krizu je činila dubljom činjenica da je raskorak između programskih ciljeva reforme i mogućnosti njene realizacije bio sve veći. Partijski ideolozi podjednako kao i kritički orijentisani intelektualci, ekonomski stručnjaci, teoretičari, ukazivali su da društvenu krizu, koja je dugoročno pretila krahom partije i raspadom države, pothranjuje više protivurečnih procesa.

Kako se posle 1966, prostor za izražavanje kritičkog mišljenja proširio, oglasile su se u javnosti i odranije postojeće "struje" jugoslovenske levice i desnice. Svoje postojanje iskazale su i pristalice dogmatskog koncepta. Podjednako su agilni bili i zagovornici prihvatanja rešenja kakva su postojala u građanskim društvima Zapada. Glasne su bile i snage koje su tražile legalizaciju štrajkova i demonstracija. Svoje stavove sve otvorenije su počele da iskazuju i verske zajednice. Temeljna i bespoštedna kritika jugoslovenske stvarnosti stizala je, posebno, iz redova takozvanih progresivnih i nedogmatskih marksista.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Formalan raskid sa staljinizmom

POTRAGA ZA SMISLOM i perspektivama socijalizma, zahtevi za humanizovanjem društvenih odnosa, razmišljanja o mestu pojedinca u društvu i procesu proizvodnje, uočavanja da samoupravljanje nije prekoračilo formalne aspekte političke proklamacije, definisanje birokratije kao društvenog sloja "regrutovanog iz redova onih koji više nisu imali nikakve revolucionarne i humanističke ideale, doživljavani su u SKJ kao opasan izazov.

Podjednako opasnim smatrane su i analize stanja u društvu koje su iznosili angažovani intelektualci, njihova kritika stvarnosti koju je SKJ ulepšavala, zalaganje za uspostavljanje dijaloga i negovanje kulture kritičkog mišljenja koju nije prihvatala, poštovanje individualizma koji je bio suprotan kolektivnom duhu partije i protesti protiv svuda prisutne težnje vlasti da kontroliše pojedinca i društvo...

Institucionalni razvoj samoupravljanja doveo je do uspostavljanja ekonomski neproduktivnog sistema koji je neodložno trebalo menjati. Bez pravih sistemskih rešenja samoupravljanje, koje je duže od jedne decenije politički proklamovano i "reklamirano", ali ne i suštinski realizovano i racionalno menjano, postalo je fetiš, dogma, tekovina u čije se sadržaje nije smelo dirati.

Podložno samo minimalnim korekcijama, ono je suštinski kočilo dalji društveni razvoj. Brojni pokazatelji su govorili da je raskid sa staljinizmom u privrednoj sferi više bio formalan nego suštinski. Raspodela društvenog proizvoda izazivala je svađu republičkih rukovodstava. Strah od slobodnog tržišta provocirao je nervozne reakcije birokratije zabrinute za svaku akumulaciju kapitala van društvene kontrole.

Prisvajanje viška rada od strane države sputavalo je puni razvitak sistema radničkog samoupravljanja. O stečenom dohotku nisu odlučivali radnici već državni i partijski vrh. Rasprave o dohotku, proširenoj reprodukciji, raspodeli društvenog proizvoda, upravljanju preduzećima bile su pod kontrolom partije na vlasti. Truli kompromisi podsticali su nacionalizam i jačali birokratizam.

Tito i Krste Crvenkovski / Foto Muzej Jugoslavije, Stevan Kragujević

POSTOJEĆU SITUACIJU činila je beznadežnijom procena i stav Josipa Broza Tita i partijskog vrha da svaka promena u sistemu samoupravljanja smanjuje ugled zemlje u inostranstvu, dovodi pod sumnju jugoslovenski model socijalizma, potkopava stvoreni mit o "jugoslovenskom samoupravnom čudu". Tako se istrajavalo na ekonomski neproduktivnom političkom sistemu čiji je opstanak dugoročno ukidao budućnost Jugoslavije kao države.

Višeslojni proces konstituisanja republika kao samostalnih društvenih, ekonomskih i političkih zajednica dodatno je produbljivao jugoslovensku krizu. Osamostaljivanje republika bilo je praćeno ekonomskim i kulturnim "zatvaranjem" nacionalnim homogenisanjem, gubitkom svesti o potrebama i interesima celine, uspostavljanjem "lokalnih osećanja" i svojevrsnog egoizma koji je posebno ostavio traga u sferi ekonomije, pothranjivanjem svesti koja nije bila u stanju da prekorači opštinske, sreske ili republičke okvire.

Posledica tih procesa bila je opšta dezintegracija. Sudar nacionalnog i jugoslovenskog bio je prisutan u svim sferama života. Pratilo ga je vidno udaljavanje jugoslovenskih republika i naroda koji u njima žive, izrastanje republičkih birokratija, radikalno smanjenje svih funkcija u nadležnosti federacije, neskriveno odsustvo jedinstva prilikom rasprava o državnom planu, investicijama, preraspodeli dohotka.

Od federalizma iskoračilo se ka konfederalizmu. Taj proces, koji su nagovestili amandmani na Ustav, definitivno je ozakonio (okamenio) Ustav iz 1974. Rešenja koja je doneo najviši pravni akt zemlje, čija je promena zahtevala konsenzus svih republika i pokrajina, suštinski su svojim prikrivenim konfliktnim potencijalom ukidala budućnost Jugoslavije kao države.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Nedisciplina, korupcija i kršenje zakona

BITAN element društvene krize činila je privreda. Etatizam je bio veoma izražen u svim društveno-ekonomskim strukturama. Prisvajanje viška vrednosti bio je u rukama države (u trenutku pristupanja privrednoj reformi 73,4%). Kapital je samo manjim delom bio pod kontrolom privrednih organizacija (oko 30%).

Nacionalni dohodak, koji je pedesetih uvećan 2,3 puta, počeo je da stagnira. Dugovi su početkom šezdesetih prekoračivali 1,5 milijardi dolara i sa svakom su se novom godinom višestruko uvećavali. Zalihe su iznosile 33% ukupne proizvodnje. Deo proizvedene robe, zbog lošeg kvaliteta, nije mogao da napusti fabrički krug i nađe se na tržištu.

Neiskorišćenost kapaciteta je dosezala 40%. Struktura privrede nije bila prilagođena ni izvozu niti unutrašnjoj potrošnji. Rast ličnih dohodaka, kojim je kupovan socijalni mir, premašivao je rast produktivnosti. Ulaganja u neprivredne objekte "gutala" su 30% državnih kredita. Politički monopol nad proširenom reprodukcijom proizvodio je ekonomske promašaje, disproporciju u razvoju, inflaciju, rasipništvo, nebrigu.

Administrativno određivanje cena izjednačavalo je uspešne i neuspešne kolektive. Plata zaposlenih manje je zavisila od rada, a više od administrativnih mera države. Sistem deviznog režima nije bio rešen. Raspodela akumulacije, investicija i dohotka provocirala je nezasitu gramzivost političkih struktura na svim nivoima, a posebno po republikama.

STRANI KREDITI učestvovali su u državnim investicijama sa preko 40%, a u investicijama koje je federacija vršila po republikama sa 66%. Porast potrošnje bio je umnogome veći od proizvodnje koja je stagnirala. Ekstenzivni razvoj privrede pokazivao je nerentabilnost i nesposobnost da se uključi u međunarodnu ekonomsku razmenu što je, istovremeno, za razvijeniji deo privrede u Jugoslaviji postajalo sve važnije (Slovenija, Hrvatska).

Administrativne mere nisu bile u stanju da otklone mnoštvo disproporcija oko deficita u bilansu plaćanja, poremećenog odnosa bazične i prerađivačke industrije, neracionalnih investicija, tržišnog poslovanja. Ekonomija je postala izvorište sukoba i političkih konfrontacija republičkih partijskih struktura. Navedeni procesi su pojačavali autarhičnost jugoslovenske privrede što je bilo u suprotnosti s potrebom zemlje koja je, zbog svoje spoljnopolitičke orijentacije, morala da bude "otvorena" prema svetu.

Sve je to pogodovalo odlaganju reformi i modernizacije društva. Tim smerom je krenula i istorija. Budućnost jugoslovenske države je bila ugrožena.

Uvod u zaveru protiv Srbije, Tito sa delegatima VIII kongresa / Foto Muzej Jugoslavije, Stevan Kragujević

OPŠTU KRIZU generisala je i sama partija na vlasti. Hijerarhijski ustrojena i poistovećena s državom i vlašću, ona nije bila u stanju da dalje podstiče razvoj društva i njegovu demokratizaciju. Oko pitanja uloge, karaktera i mesta partije u društvu bili su polarizovani unutrašnji politički frontovi.

U najvišim saveznim i republičkim rukovodstvima vladali su partikularizam, nedisciplina, korupcija, kršenje zakona, odsustvo odgovornosti i drugo što je, u prethodnim godinama, najstrože sankcionisano. Kampanje na iskorenjivanju "deformacija u društvu" davale su kratkoročne rezultate, ali i "otvarale" mogućnost jačanja centralizma i politike "čvrste ruke".

Organizaciona struktura SKJ bila je prilagođena "čvrstom držanju političke vlasti" koje SKJ nije bila spremna da se odrekne, niti da je deli sa bilo kojom drugom društvenom snagom, do kraja svoga trajanja... Partija je bila ona snaga koja je u jugoslovenskom društvu jedina imala pravo da inicira društvene promene. Ali, već tokom šezdesetih ona više nije imala snage da sebe transformiše, prilagodi se promenama u društvu, racionalno sagleda sopstveni položaj, oslobodi se staljinističkih recidiva, kontrolne i nadzorne uloge, starih metoda organizovanja komunista.

Suštinski SKJ nije uspeo da izvrši promenu "okoštale svesti" svojih kadrova, oslobodi se anahronog političkog mentaliteta, otrgne se od stereotipne političke kulture, težište rada prenese sa "područja vlasti" na prostor "idejno-političke akcije". Na dnevnom redu istorije bile su reforme. Bio je to jedini način da država izađe iz krize, dugoročno ostvari stabilnost, opstane. Ipak, reforme su izostale. S njima i budućnost.

Preporučujemo

Društvo

0 2

REVOLUCIJA I KONTRAREVOLUCIJA: Životni putevi i raskršća generacije 1968. - šta su zastupali Rudi Dučke, Vladimir Mijanović i Karl Bilt

19. 12. 2020. u 17:14

Društvo

0 1

ENERGIJA POBUNE OPILA JE SVET: Studentske pobune, daleke 1968. godine, bile su pravi globalni pokret

18. 12. 2020. u 17:14

Društvo

0 1

PANIKA MEĐU POLITIČARIMA: Studentske demonstracije 1968. pokvarile su sliku o jugoslovenskom beskonfliktnom društvu

17. 12. 2020. u 17:14

Društvo

0 3

1968. - POSLEDNjI VELIKI SAN: Povratak u godinu posle koje u svetu ništa više nije bilo isto

15. 12. 2020. u 17:14

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije