Prva beogradska šetnja

Peter Handke

17. 02. 2020. u 17:09

Прва београдска шетња

Handke je otkrio istinu

U Beogradu nisam ugledao nijednog Srbina kako pije šljivovicu, ali jesam ljude oko ulične česme kako piju vodu sa dlana i nigde nijedne aluzije na rat, i jedva ponekog policajca

PRVO beogradsko veče bilo je mlako, a polumesec nije sijao samo iznad turskog utvrđenja. Mnogo ljudi se šetalo, baš kao u svakom velikom južnoevropskom centru. S tom razlikom što na mene nisu delovali samo ćutljivije nego, recimo, u Napulju ili Atini, već i svesnije, kako samih sebe, tako i drugih prolaznika, i pažljiviji, u smislu jedne sasvim posebne učtivosti, koja se, umesto da se pokazuje, samo nagoveštava, po načinu hoda, kada ni u žurbi nikad ne dolazi do gužve, ili po jednom slično ravnomernom govoru koji kao da sagovorniku ostavlja prostora, bez uobičajenog preglasnog izvikivanja, zviždanja i nametanja samog sebe, a što je tako vidljivo u drugim pešačkim zonama; zatim brojni ulični prodavci koji nikog ne oslovljavaju, čak mirno čekaju mušterije (njih je i bilo, nasuprot mojoj ranijoj predstavi); i te večeri, s obzirom na to da sam nehotice baš to tražio, nisam ugledao nijednog Srbina kako pije šljivovicu, ali jesam ljude okupljene oko ulične česme kako piju vodu sa dlana i nigde nijedne parole ili aluzije na rat, i jedva ponekog policajca, u svakom slučaju mnogo manje nego u drugim gradovima. S. je kasnije rekla da joj ovi Beograđani deluju ozbiljno i potišteno. Meni je, međutim, stanovništvo, bar tako na prvi pogled, delovalo na osoben način živahno (sasvim drugačije nego onda u pozorištu pre trideset godina), a istovremeno i nekako uglađeno. Zbog opšte svesti o krivici? He, već zbog neke velike zamišljenosti, neke prevelike svesti - i neke upravo dostojanstvene kolektivne osamljenosti; a možda i zbog ponosa, istina onog nenametljivog.

"Srbi su postali skromni", čitao sam kasnije o tome u Cajtu. Postali? Ko zna? Ili, kako se to kaže u mom kraju (austrijska izreka): "Šta zna jedan stranac?" Ili: "Za to si morao da poraniš."

Ko su bili ti mnogi stariji ljudi koji su se sledećih dana, gotovo svako za sebe, ćutke šetali po Kalemegdanskoj tvrđavi što se uzdiže iznad dve reke u već pomalo zimskoj magli? Niti su, često sa kravatom i šeširom, glatko izbrijani za balkanske prilike bili nalik na penzionisane radnike, niti su u takvim količinama mogli biti bivši činovnici ili ljudi koji su se bavili kakvim slobodnim pozivom; oni su, istina, svi zračili nekom staleškom svešću, ali takvom koja bi kod ovog ili onog eventualnog lekara, advokata ili bivšeg trgovca među njima, bila vidljivo drugačija nego na primer ona poznata građanska što sam je poznavao na primer u Nemačkoj, i naročito Austriji. A povrh toga, ovi stari, pritom nikada sedokosi muškarci nisu delovali ni evropejski a ni orijentalno; najradije bih ih uporedio sa šetačima na kišovitoj promenadi u Baskiji, mada bez odgovarajućih kapa.

Oštro koračajući, hodali su između ostataka tvrđave, jasni likovi u magli, gotovo smrknutog izraza lica, što mi je vremenom, međutim, počelo da izgleda kao način prezentacije, ili kao znak usredsređenosti. A nisu bili nikakvi stare neženje - imali su svi nešto od ljudi koji su mnogo godina čak prilično srećno proveli u braku, a koji su sad udovci, i to ne odavno: imali su nešto od udovaca i što je čudno kod tako starijih ljudi i nešto od siročadi.


Peter Handke u Porodinu Foto dokumentacija "Novosti"


He, to u mojim očima nisu mogli biti nikakvi srpski patrioti ili šovinisti, nikakvi fanatični pravoslavni vernici, nikakvi kralju verni ili stari četnici, a pogotovo nikakvi nekadašnji nacistički kolaborateri, ali je bilo isto tako teško zamisliti ih kao partizane zajedno sa Titom, zatim, kao jugoslovenske funkcionere, političare i industrijalce; jasno je bilo samo da su svi iskusili isti gubitak, i da im on, dok se tako šetaju, još uvek veoma sveže stoji pred smrknutim pogledom. Šta je bio taj gubitak? Gubitak? Nije li pre izgledalo kao da ih je neko brutalno prevario?

Među nekoliko pitanja koja sam na putovanju kroz Srbiju zaista i izgovorio najčešće - tako često da je već počelo da ide na živce onima oko mene, bilo je ono da li veruju da velika Jugoslavija može ipak ponovo da se stvori? Gotovo niko od upitanih nije u to verovao, "čak ni za sto godina". U svakom slučaju "mi to bar nećemo doživeti". Milorad Pavić, pisac, misli da će, ako se i dođe do međusobnog zbližavanja bivših republika, to biti jedino preko privrede, i priča kako su, na primer, ranije proizvodi iz Slovenije bili popularni u Srbiji. Koji?

"Kozmetika. Slovenačke kreme za kožu, oh!" Jedino je gotovo osamdesetogodišnji Zlatkov otac kasnije, u svom selu Porodinu kraj Morave rekao: "Možda ne sa Hrvatskom, ali sa Slovenijom svakako, i to uskoro. Mi Srbi smo uvek proizvodili velike stvari, a Slovenci male, fine delove za njih, i to se uvek dobro dopunjavalo. I niko me u životu nije nigde tako ugostio kao u Sloveniji!" (A to je bilo i jedini put kada je i njegova žena klimanjem glave odobrila neku od njegovih primedbi, i to žustro.)

(SUTRA: Nemačko ogledalo osobite vrste)

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (1)

Misa

18.02.2020. 04:16

Hvala Bogu da nas ovaj Svaba ne pljuje i ponizava . Mislim da on zna ko smo mi Srbi.Hvala na prostoru