Tragedija na železničkoj stanici

Jovanka Simić

26. 11. 2018. u 18:07

Трагедија на железничкој станици

Milica i Jaša Tomić Foto arhiva porodice Miletić

Političko rivalstvo lidera radikala i liberala završilo se tragično. Jaša Tomić ubio je Mišu Dimitrijevića, na Tucindan 1890. godine, zato što je ovaj javno osramotio njegovu suprugu Milicu

SRPSKA narodna slobodoumna stranka početkom 1884. godine rascepila se na tri struje. Leva, progresivna, okupila se oko dvojice Vrščana, novinara i pisaca Jaše Tomića i Laze Nančića. Desnu konzervativnu struju, tzv. notabilitete, predvodili su advokati - Somborac Nika Maksimović i Pančevac Svetislav Kasapinović, a na čelu srednje struje bili su umereni liberali Mihailo Polit-Desančić i Miša Dimitrijević, novinari iz Novog Sada.

Kada se grupa notabiliteta, te 1884. godine, na Budimpeštanskoj i Velikokikindskoj konferenciji odlučila za reviziju Velikobečkerečkog programa i za odustajanje od državnopravne opozicione borbe, Nova omladina predvođena Jašom Tomićem i Lazom Nančićem oštro se usprotivila.

Tomić je odlučnu borbu protiv izmena političkog manifesta Srpske narodne slobodoumne stranke Svetozara Miletića, usvojen 1869. godine, vodio u novosadskom listu "Srpsko kolo" koji je i uređivao, a Nančić u vršačkom "Srpstvu".

JASNO je Tomić poručio da će njegov list slediti glavne odluke Bečkerečkog programa, da taj program u nekim delovima može da bude izmenjen i dopunjen, ali tako "da ostane savremeni sin Bečkerečkog programa, a nikako kikindsko podmače". Jer, za Tomića, Velikokikindski program bio je "politički atentat izveden od strane srpskih notabiliteta protiv Srpske narodne slobodoumne stranke". Tako je glasio i naslov jedne od Jašinih brošura.

Sličnu borbenost ispoljio je i Laza Nančić, urednik lista "Srpstvo", oko koga su se okupili vršački socijalisti pošto su notabiliteti istupili sa predlogom o reviziji programa usvojenog u Velikom Bečkereku. Time su notabiliteti pokazali spremnost da žrtvuju neka od narodnih prava kako bi se približili mađarskoj vladi.

NANČIĆ je sve protivnike Bečkerečkog programa proglasio neprijateljima srpskog naroda. Zagrmeo je da se ni za jotu ne sme popustiti notabilitetima, "jer ako se počne sa politikom popuštanja, brzo će se kapitulirati, napustiti sve tekovine i odustati od svih narodnih prava".

NJegovi tekstovi nisu se svideli srpskim klerikalima i konzervativcima. Crkveni krugovi pretili su Nančiću da će ga isključiti iz crkve, a notabiliteti su njega i njegove istomišljenike nazivali anarhistima, lupežima, razbojnicima...Započetu borbu, međutim, Nančić i sledbenici nisu imali nameru da obustave. Štaviše, postali su još oštriji.

Na beskompromisan način, njihov list "Srpstvo" bitno je doprineo porazu konzervativne srpske građanske politike. Na braniku Bečkerečkog programa, ostali su sve do trenutka kada je "Zastava" postala glasilo Nove omladine. U unutarstranačkom obračunu, naime, započetom pojavom notabiliteta, levica predvođena Jašom Tomićem uspela je da se domogne "Zastave" i da je preotme iz ruku notabiliteta.

KRAJEM 1884. godine Jaša se oženio Milicom, kćerkom Svetozara Miletića, koji je tada bio već ozbiljno bolestan i daleko od politike, a već početkom naredne godine postao je urednik lista "Zastava", političkog lista Srba u Ugarskoj, koji je izlazio od 1866. do 1929. godine. Pokrenuo ga je i uređivao Svetozar Miletić. Tokom Prvog i Drugog balkanskog rata Tomić je bio vojni izveštač "Zastave".

Kada je 1885. godine Jaša preuzeo uređivanje tog lista, bio je to znak da je njegova Nova omladina stekla moćno oružje u borbi protiv srpskih liberala. Odgovor liberala, te iste godine, bilo je osnivanje lista "Branik", čije uredništvo je predvodio Miša Dimitrijević.

IZMEĐU urednika i pristalica ta dva lista razvila se žestoka netrpeljivost. Tomićeva "Zastava" zastupala je interese malih zanatlija i trgovaca, seljaka, nižih službenika, sitnih bankara i inteligencije među kojima je bilo najviše advokata i studenata.

Oko "Branika" koji je imao zatvoren krug čitalaca bili su ugledniji i bogatiji predstavnici srpskog građanstva, inteligencije, zemljoposednika i trgovaca. Takav čitalački sastav podrazumevao je da je "Branik" imao slabiji uticaj u narodu.

Oba lista i političari okupljeni oko njih, vodili su borbu i za uticaj u Srpskom narodno-crkvenom saboru i celokupnom javnom životu. Uporedo, među njima je godinama trajala ljuta netrpeljivost. Ali u kritičnim periodima, u koje su zapadali Srbi u Ugarskoj, oba lista su se ponašala kao zaštitnici Srpstva, budili su uspavanu nacionalnu svest i moral. Bili su predvodnici štampe Srba u Ugarskoj.

NETRPELJIVOST između Tomića i Dimitrijevića poprimila je i krajnje lični karakter, pa je u njihove žučne rasprave uvučena i Jašina supruga Milica Tomić. U nameri da pomogne Jaši i obračuna se sa Dimitrijevićem i njegovim pristalicama, Milica je 1886. objavila brošuru "Nekoji prijatelji Miletićevi".

U tekstu im je zamerila način na koji su pokušali da se domognu "Zastave" i nedoslednost u borbi za ideale Srpske narodne slobodoumne stranke koju je predvodio njen otac Svetozar. "Prozvani" i uvređeni Dimitrijević odgovorio je Milici u brošuri "Malo više svetlosti".

Objasnio je spor u vezi sa "Zastavom", ali se tu nije zaustavio - naveo je i da "Branik" ima njeno pismo u kojem se najbolje vidi na koji način i po koju cenu se dolazilo do "Zastave." U tom pismu, Milica je svom tadašnjem vereniku Branku Petroviću obećala da će mu u miraz doneti "Zastavu".

Imala je na umu verenikovo slabo materijalno stanje i činjenicu da njen oboleli otac više nije u stanju da, ni sa osloncem na njenu pomoć, uređuje "Zastavu." Ubrzo pošto je Petroviću uputila to pismo, njih dvoje su raskinuli veridbu, a Milica se posle šest meseci udala za Jašu.

DIMITRIJEVIĆ se nije zadovoljio samo pominjanjem pisma u "Braniku". U prepisu, poslao ga je Jaši. Ono je naširoko prepričavano po Novom Sadu, a kažu, čak i čitano na čajankama u domu Dimitrijevića i njegove supruge.

Kamen velike sramote obrušio se na Jašu i na Milicu Tomić. Jaša je izazvao Dimitrijevića na dvoboj da odbrani čast svoju i svoje supruge, ali se on nije odazvao. Situacija je kulminirala u subotu, 4. januara 1890. godine, na pravoslavni praznik Tucindan. Tomić je, prema svedočenju poznanika koji su ga tada sreli, izgledao kao u bunilu. Rekao im je da nije spavao četiri noći. Nabavio je lovački nož i uputio se ka železničkoj stanici znajući da će tamo sresti Dimitrijevića koji je krenuo sa suprugom u posetu tazbini.

Prišao mu je i usmrtio ga, a zatim, držeći okrvavljeni nož u rukama, predao se policiji.

Osuđen je na doživotnu robiju, ali mu je kasnije Viši sud smanjio kaznu na samo šest godina. Umanjenju je doprinelo zalaganje Novosađanki koje su sakupile više od tri hiljade potpisa za njegovo oslobođenje, smatrajući da je Tomić, iako surovo, ipak branio čast svoje žene.

OBEZGLAVLJENI RADIKALI

POLITIČKE posledice tucindanske tragedije, kako su ubistvo Dimitrijevića nazivali liberali, odrazile su se na Radikalnu stranku, osnovanu od preostalog krila Miletićeve partije 1887. godine. Stranka je u svom razvoju bila obezglavljena jer je Tomić u zatvoru, zbog ubistva, proveo šest godina. Tako dugo odsustvo saseklo je krila stranci, pa Jaša koga su liberali nazivali bezbožnikom, kriminalcem i zločincem, nikada nije dospeo na predsedničko mesto stranke, mada je bio najimpozantnija ličnost u njoj. Nije mogao da dobije ni poslaničko mesto u saboru.



Pratite nas i putem iOS i android aplikacije