Prvo velmože platile ceh

Norman Kantor

03. 11. 2014. u 19:47

Прво велможе платиле цех
Bogatstvo uglednih porodica za čas izbrisano pred naletom kuge. Ovajdili se "obični advokati" diplomci iz sudskih gostionica

DEVEDESET odsto engleskog bogatstva je 1340. godine ležalo u zemlji. Od toga su možda 40 odsto posedovali kralj i kraljevska porodica i visoko plemstvo koje je obično nosilo titule vojvode, erla, barona ili, naprosto, "lorda". Još 30 odsto zemlje držali su crkveni zvaničnici i korporacije. Preostalih 30 procenata zemlje posedovali su pripadnici seoske gornje srednje klase, koji su u petnaestom veku nazivani velmožama. Najviše dva procenta je bilo u rukama slobodnih seljaka, koji su kasnije prozvani slobodnjacima.

U Engleskoj je pre "crne smrti" bilo verovatno oko pola miliona ljudi u srednjem staležu (velmoža), uključujući žene i decu, ali je oko 1400. godine on spao na polovinu tog broja. Niže velmože su ponekad nazivane štitonošama, što je bio zastareli vojnički izraz. Blizu polovine gornjeg srednjeg staleža je nazivano "vitezovima", što je još jedan zastareli vojni termin. Naslov viteza je nosio (kao danas) najstariji muškarac u porodici i oslovljavan je sa ser, dok je njegova supruga nosila počasnu titulu lejdi. Ali priličan broj imućnih porodica velmoža izbegavao je zvanično uvođenje u viteštvo zato što je "rukopoloženje u viteza" moglo uvećati vojne i poreske obaveze i znatno opteretiti porodični budžet izdacima za organizovanje zabava i pružanje gostoprimstva.

Preko procesa ženidbe, rođenja, smrti i nasleđa, "crna smrt" se obrušila kao tornado brišući sve po kraju. Ona je dovela do mnogo većeg nivoa smrtnosti nego inače među velmožama, pa su mnoge ugledne porodice najednom bile uzdrmane i njihova bezbednost ugrožena, njihovo bogatstvo i društveni status podriveni. Poželjne posede, koji su stvarani generacijama, najednom bi progutala neka druga porodica, u dalekom srodstvu, a časno ime porodice gubitnika bilo bi izbrisano iz društva i istorije.

Postojale su dve vrste ljudi koje su naročito imale koristi od svađa do kojih je dovela "crna smrt" i sudskih sporova koji su iz toga proizašli. Prvi su bili "obični advokati" (nazvani tako da bi se razlikovali od građanskih - rimskih - koji su obavljali svoj posao u crkvenim sudovima).

Obični advokati su diplomirali u sudskim gostionicama, kako su se zvale četiri internatske škole sa advokatskim udruženjima, smeštenim u Vestminsteru u Londonu (one su i danas tamo). Oni su sticali novac štiteći, šireći i braneći velmoške posede. Njih zapravo nije bilo dovoljno, pa su njihovi honorari bili veliki, ali nijedna velmoška porodica nije mogla dugo izdržati bez njihovih usluga.

UVAŽENE UDOVICE Zakon je odredio da svaka udovica ima pravo na doživotno "udovištvo", na trećinu prihoda (ne kapitala) od ostavštine svoga muža. Podrazumevalo se da ona, unutar četrdeset dana od muževe smrti, napusti porodičnu palatu. Ali trećina prihoda sa porodičnog imanja bi joj omogućila da udobno živi negde drugde i igra ulogu uvažene udovice.

Druge osobe koje su imale koristi od kuge, pored advokata, bile su velmoške žene. Običajno pravo je sadržalo postupak za zaštitu udovica, delom zato što su se velmoški veleposednici više puta ženili ženama koje su pri porođaju umirale kao muve i često skončavale pre navršene tridesete godine.

Pored biološke jalovosti, najgora stvar koja je mogla da se dogodi velmoškoj porodici bilo je brzo smenjivanje dva ili tri naslednika, oca, sina, pa čak i unuka, koji su svi venčani a pomrli usled pandemije, ostavljajući tri snažne i bodre udovice sa doživotnim naslednim pravom u porodičnom posedu.

Nijedan istoričar još nije uspeo da sačini statističku analizu da li je "crna smrt" jače pogodila velmože nego žene u istoj porodici, ali je lako shvatiti kako se dogodila tolika razlika u stopi smrtnosti u velmoškom staležu između muškaraca i žena.

Muškarci velmože bi stalno obilazili polja nadgledajući svoje zemlje, staje i stoku i nailazili svakodnevno na pacove zaražene kugom ili na bolesne krave. Mada je bilo nekih velmoških žena koje su jednako postupale, većina njih je živela zaštićenim i zaklonjenim životom i bilo je manje verovatno da svakodnevno imaju fizički dodir sa glodarima i stokom.

Razlika u smrtnosti od "crne smrti" koja je otud proistekla bila je dar velmoškim ženama. Njihov veći stepen preživljavanja učinio ih je imućnijim, nezavisnijim i doneo im uglednije mesto u lokalnom društvu. Ali takav polni disparitet mogao je da uzdrma stabilnost i ekonomiju velmoškog poseda, naročito zbog naklonosti zakona prema udovicama, pa je doveo do ljutih porodičnih borbi.

MIRAZ KLjUČ NAPRETKA Brak, stvaranje potomstva i nasleđe bili su srž života velmoža. Pored ostalog, uobičajeni put uspona uz društvenu i ekonomsku lestvicu bio je niz uspešnih brakova - što će reći onih koji donose velike miraze.

Slučaj porodice Lestranž lepo pokazuje šta su "crna smrt" i sudovi mogli da urade jednoj zlosrećnoj porodici višeg staleža. Lestranžovi su živeli u Vitčerču u Šropširu, na crnicom bogatoj žitorodnoj zemlji oko koje su se žestoko nadmetale velmoške porodice. Bili su ambiciozni i u usponu, pa su se zbog takvog ugleda počeli ženiti u nekim slučajevima sa mlađim ćerkama iz plemićkih porodica.

Ali porodica Lestranž je bila strašno loše sreće kad je u pitanju gubitak muških članova porodice tokom tri sukcesivna naleta kuge - dvojice 1349, a po jednog 1361. i 1375. godine. Do 1375. godine čak ni u široj porodici nije bilo muških potomaka. Kuga je potamanila sinove a ostavila ambiciozne udovice.

Priča je svake godine postalajala još gora i komplikovanija po sirote Lestranžove. Ne samo što je Falk Lestranž, stariji sin i prvi naslednik Džona I, umro 30. avgusta 1349. godine od "crne smrti", već je i sam starac, Džon I Lestranž od Vitčerča, umro od kuge samo pet nedelja pre toga. Za imućnu velmošku porodicu to je bio udarac jednak gubitku od 60 odsto vrednosti akcija na današnjem tržištu - da je svaki pojedini posed držan u deonicama.

Anakreta Lebotiler je nadživela svog muža, Džona I Lestranža, do sledećeg naleta kuge, 1361. godine. Tokom dvanaest godina svog udovištva Anakreta je zadržala porodičnu kuću u Vitčerču u Šropširu (suprotno običajima, prema kojima je trebalo da je napusti u roku od četrdeset dana od muževe smrti). Zadržala je posed koji je donela u miraz, pošto su na njega polagali jednako pravo ona i Džon I. Za drugi deo zemlje ona je plaćala svom sinu Džonu II Lestranžu i njegovom imanju skromnu sumu od dvadeset maraka (današnjih trideset hiljada dolara) godišnje.

Ova srednjovekovna sapunica iz doba "crne smrti" još se pogoršala za velmože Lestranž. Džon II Lestranž je povratio nešto očevih poseda kada je njegova majka Anakreta umrla 1361. godine, ali je i sam umro od kuge iste godine. Tako je ostala treća udovica koju je trebalo namiriti od prihoda sa Lestranžove zemlje, odista uvažena gospa, Meri, kćer erla - kasnije vojvode - od Erandela.

Ona je prigrabila najveći deo prihoda ili stvarnih zemljišnih poseda nasleđa Lestranžovih.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije