ФУДБАЛЕРА СТРЕЉАЛИ ПО НАРЕДБИ ПАВЕЛИЋА! Никола Пајевић, најстарији од фудбалске браће, страдао 1943. од усташа

Зоран Миловић

14. 02. 2021. у 16:49

СТАРИЈИМ поклоницима фудбала остала су у лепом сећању браћа Пајевић, са Цетиња, Милутин Мишо (1920-1992) и Божидар Пуша (1927-2013), који су имали успешне играчке каријере у дресу Партизана и југословенске репрезентације.

ФУДБАЛЕРА СТРЕЉАЛИ ПО НАРЕДБИ ПАВЕЛИЋА!  Никола Пајевић, најстарији од фудбалске браће, страдао 1943. од усташа

Никола и Милутин Мишо Пајевић / Архива

Мало је познато да је њихов најстарији брат Никола Никица Пајевић (1912-1943) студирао право у Загребу и играо успешно у ХАШК-у од 1936. све до окупације и успостављања усташке творевине НДХ, да би због "револуционарног рада у студентској организацији и чланства у Комунистичкој партији" јануара 1943. био ухапшен, осуђен на смрт и 14. априла 1943. стрељан, по пресуди коју му је "потписао" Анте Павелић, злогласни вођа усташког покрета!

УМАЛО да исту судбину доживи и његов млађи брат Милутин Мишо. После прве фудбалске "азбуке" у екипи Црногорца на Цетињу у коме је већ са 15 година постао првотимац, и кратког играња у београдском Јединству (1937-38), придружио се брату Никици у загребачком ХАШК-у (1939-41), а почетком рата прешао је у СК Бата из Борова. Такође због напредних идеја, ухапшен је 6. фебруара 1943. на железничкој станици у Винковцима и интерниран у нацистичке логоре Дахау и Маутхаузен. То му је вероватно спасло живот.

После рата Мишо Пајевић је наставио да игра фудбал, прво у цетињском Ловћену (1946), па сарајевском Жељезничару (1946) и титоградској Будућности (1947), а потом провео три сезоне у Партизану (од 1948. до 1951) и одиграо укупно 59 утакмица и постигао 27 голова. Уписао је 1949. и три утакмице за репрезентацију Југославије и у дебију постигао хет-трик на утакмици против Израела (6:0).

ОТАЦ Перо (пекар) и мајка Јоше (домаћица) имали су деветоро деце. Никола је био најстарији, рођен 3. новембра 1912. Основну школу и гимназију завршио је у родном граду. Студирао је на Правном факултету у Загребу.

Фудбал је почео да игра у подмлатку цетињског Црногорца (1925), првотимац је постао са 16 година. Цењен је као један од најбољих црногорских фудбалера тог времена, добар техничар, мајстор проигравања, прецизног ударца. Играо је у загребачком ХАШК-у од 1935. године и био један од заслужнијих што је загребачки клуб постао првак Југославије 1938.

Као правник, запослио се у правобранилаштву. После окупације отпуштен је са посла, па га управа ХАШК-а запошљава као техничког секретара клуба. Напредном покрету приступио је 1936. Када је постао члан КПЈ, није утврђено.

- Никица Пајевић био је сјајан човек: велики фудбалер, несебичан и пожртвован друг, изузетно коректан у свакодневном животу, велики идеалист и ентузијаст... Као тадашњи члан Партије, пратио сам његов рад. Од првог дана доласка у наш клуб био је јасно политички опредељен, експониран, лево оријентисан млад човек - причао је после рата Ивица Медарић који је играо у ХАШК-у и друговао са Пајевићем.

УХАПШЕН је 13. јануара 1943. у Загребу. Половином априла организовано је суђење са лажним сведоцима. Пресудом усташког преког суда истакнути фудбалер осуђен је на смрт! И стрељан је одмах, 14. априла 1943. у Дотршћини, близу парка Максимир, где су усташе током рата побиле око 7.000 антифашиста и противника злогласног режима НДХ.

- Ицо Хитрец ми је причао да су и неки Црногорци, блиски Пајевићу и ХАШК-у, покушали да заинтересују Савића Марковића Штедимлију, црногорског федералисту, у то време утицајну личност у усташким редовима, да се умеша и помогне. Није ни прстом мрднуо... - рекао је играч Хашка Медарић.

Нема много сачуваних докумената о животном путу Николе Пајевића, посебно о његовим последњим данима. Главна су сећања. Драгоцена су била сведочења Пајевићевих спортских другова, играча ХАШК-а, који су покушавали да му спасу живот. Пре свих Ратко Кацијан и Ицо Хитрец. Улагали су велике напоре да га ослободе из усташког затвора. То потврђује и Грета Поповић, Пајевићева вереница, којој је било дозвољено да га посећује у затвору:

- Суђење је било заказано за последње дане прве половине априла 1943. Тада је почела грчевита борба за Никичин живот. У тим данима људи су показали своје лице. Једини који су му остали привржени до краја, без обзира на то што су се и сами излагали опасности, били су Ицо Хитрец и Ратко Кацијан, затим инж. Богдановић и др Плеше...

НАЈДРАМАТИЧНИЈИ су били сати између пресуде и егзекуције. Ратко Кацијан и Ицо Хитрец отишли су код усташког функционера, руководиоца спорта у НДХ, дугогодишњег члана управе ХАШК-а Мишка Зебића да интервенише. После директног телефонског разговора са министром полиције Артуковићем, он им је рекао да не брину и да имају његову "реч" да егзекуција неће бити извршена. На њихов ужас, убрзо је стигао званични докуменат који је изричито наређивао да се пресуда одмах изврши!

- Опет су Ратко и Хитрец одјурили код Зебића, који је сада, како ми је речено, директно, телефоном разговарао са Антом Павелићем. Зебић је пренео Павелићеве речи: "О том овејаном комунисти, проскрибованом још у бившој Југославији, нећу ни да чујем... Толеришемо га већ дуго. Крајње је вријеме да га ликвидирамо..." - сведочила је Грета.

Неопозиво, морао је фудбалски ас Никола Пајевић да нестане, да га нема међу живима!

 

Божидар Пуша Пајевић / Архива

НАЈМЛАЂИ - НАЈУСПЕШНИЈИ

ТРИ брата, три фудбалска јунака. Највећу афирмацију је доживео најмлађи, Божидар Пуша Пајевић (на слици). У Партизан је дошао 1953. и играо је у везном реду и одбрани, у генерацији са Бобеком, Милошем Милутиновићем, Чајковским, Валоком, Зебецом... Остао је међу "црно-белима" све до 1961. године. Одиграо је укупно 323 утакмице уз 13 постигнутих голова. Био је у стартној постави тима Партизана који је 4. септембра 1955. отворио Куп европских шампиона у Лисабону против Спортинга, а играо је и у чувеним мечевима са Реалом исте године.

За репрезентацију Југославије уписао је само једну утакмицу, и то 9. маја 1954. у Загребу, у пријатељском одмеравању снага са Белгијом (0:2).

ПРЕСУЂЕНО И ЏАНИЋУ

ИСТО као Пајевић, у Загребу је две године раније ликвидиран Светозар Џанић, играч Грађанског (на слици). Рођен 1917. у Манђелосу , код Сремске Митровице, са 17 година је постао првотимац новосадске Војводине за коју је играо од 1934. до 1936. Дошао је у Загреб да би студирао заједно са братом Мираном.

 

Светозар Џанић / Архива

Приступио је Грађанском и постао стандардни играч у походу на првенство 1937. Због школовања две године је боравио у Чехословачкој и играо за неколико клубова. Вратио се 1939. у Загреб и наставио да игра за Грађански, са којим 1940. осваја ново првенство државе. За репрезентацију је одиграо три пута, последњи пут 23. марта 1941. против Мађарске (1:1) у Београду. Чак је 15. јуна 1941. био актер првог меча репрезентације НДХ, у пријатељском мечу са Немачком (1:5) на бечком Пратеру. Ни то му није помогло, страдао је само три дана после те "историјске" утакмице. Сазнавши да је пре рата постао члан КПЈ, усташке власти стрељале су га 18. јуна 1941. са групом родољуба у Максимирској шуми. Џанић је имао свега 24 године.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)