ИСПОВЕСТ ЂУРЕ ШКАЉЦА СА КОРДУНА: Кућу сам им оставио, али очеве кости сам пренео

Милена МАРКОВИЋ

05. 08. 2020. у 08:46

ИСПОВЕСТ ЂУРЕ ШКАЉЦА СА КОРДУНА: Кућу сам им оставио, али очеве кости сам пренео

Шуро Шкаљац / Фото Д. Миловановић

НЕ жалим ни за кућом. Ни за чим што смо вековима тамо стварали. Све успомене су у овом, овде, једном коферу. Фотографије. Тапије. Жалим само што очеве кости у овом конвоју нисам понео. Ништа ме и нико не може умирити док га отуда не пренесем. Да га не потресају. Да му свећу не гасе и не газе.

Забележили смо ове речи почетком августа 1995. године. Изговорио их је Ђуро Шкаљац, син Милошев, Кордунаш, родом из Војнића, на граничном прелазу Бајаково, један из колоне прогнаних Срба.

Стасити, храбри човек из породице вечитих слободара, и страдалника са Кордуна, током усташке НДХ, суочио се са судбином предака: изгон или смрт!

Судбина је тако удесила да се сретнемо после четврт века. Он и екипа "Новости" коју Ђуро Шкаљац подсећа на завет дат покојном оцу. Он овог пута издваја секвенце из тог завета. Немира који је трајао више од шест година да очев гроб не остави тамо где српски гробови, не само да нису светиње, као што је то у васколиком цивилизованом свету, већ места скрнављења и затирања.

- Када је било сасвим извесно да нам на Кордуну нема опстанка, отишао сам на гробље, опростио се са оцем, његовим сенима, и кренуо кући - слушамо потресну исповест. - Врата закључана. У рерни пиле до пола печено. Онако, пожутело. Знао сам: мајка је мислила да ћу стићи да заједно ручамо. За тај наш последњи ручак у нашој кући, на нашим вековним темељима, нажалост, није било времена. Она је морала у збег, тамо куда је сав наш народ кренуо када су их између живота и смрти делили минути.

Бусије, избегличко насеље надомак Београда, пуца равница, ни налика на Кордун. Врелина цеди зној. Стапају се капље са сузама. Овде је Ђуро Шкаљац нашао дом, уз своје Крајишнике. Ту на Бусијама се окупљају, обележавају дане прогона уз свеће и тишину. И, то траје током целог овог месеца. И, свих ових година.

- Сећање...

СЕЋАЊА У КЊИЗИ ОД КАМЕНА

ИЗБЕГЛИ Крајишници који су своја животна сидра бацили у сремску равницу, у Бусијама, подигли су споменик сећања на прогон српског народа из Хрватске, у "Олуји" 1995. године. Симболично, ово сећање уклесали су у књигу од камена. Желели су, тако, да поруке о страдањима трају вечно. Као камен.

Са кумом сам се договорио да куће не остављамо, него да их запалимо. Он своју, ја своју, одједном. Тако би и мој отац. Сад седим на прагу и чекам. Гледам у кумову кућу. Нема дима... Стиже ауто: "Нисам могао да запалим", каже ми. Е, хвала ти, ни ја нисам могао. Рекао сам: нека им, нека остане. Само гроб очев не могу да им оставим.

Пролазимо кроз страшне слике егзодуса који ће овај човек носити у сећању до краја живота. Од Топуског, преко Сиска, па путем у три колоне до Србије. Памти каменовање. Смрт од каменица колегинице која је до границе возила мртву мајку. Рафале унука који није могао да гледа патњу деде и убио га. Тугу и јауке домаћина који су се растајали од својих коња упрегнутих да их извуку из готово сигурне смрти. Памти лица људи који су остављали тракторе, јер трактори не могу на ауто-пут, Хрватска не да. Још му одзвањају пуцњи човека који је себи прекратио муке, суочен са потпуним безнађем породице.

- То су све људи са ожиљцима прогона и зверстава усташа из Другог рата и ово су доживели као њихово ново страдање, со на незарасле ране - говори Ђуро Шкаљац. - Изневерени обећаном помоћи која никада није стигла. Можете ли да замислите 35.000 људи у Топуском који су у потпуном окружењу, а стижу вести да се све наше снаге добро држе. Па, кад се потврдило да од тога нема ништа, а они не знају куда да иду. И код кога да иду.

Још би ова прича потрајала. Заустављамо је, свесни да је неправедно. Овај човек толико је вредан сведок...

Шуро Шкаљац / Фото Д. Миловановић

- Како сам одлучио да очеве кости пренесем у Србију - враћамо саговорника на овај, готово јединствен пример међу крајишким изгнаницима. - Од тог августа `95, стално сам мислио на тај гроб. Ко год се упутио на Кордун, у Војнић, молио сам да сликају. Јаве. Опишу у каквом је стању. И јављали су људи, али мене је немир раздирао.

Много је, много протекло времена, Ђуро Шкаљац мисли читав век, то је он тако доживео, а прошло је шест година од изгона, када је успео да споји две јаке агенције из Хрватске и Србије, како би му допремили очеве кости из Војнића.

- Сутра чекајте у Београду - јавили су ми једног јутра, 2001.

Лимени сандук није отварао. Оца је сахранио на Батајничком гробљу, пет километара од Бусија, где живи Ђуро Шкаљац. У Срему, а никада као на Кордуну.

- Мирнији сам - каже Шкаљац. - Ово је мој дуг. Дуг сина према оцу, јер знам да је овде уз нас, у Србији нашао прави спокој својој души.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)