КОСИЛИ ИХ КУРШУМИ, КОЛЕРА И ЗАБОРАВ: Приче о судбинама златиборских ратника и породица у Великом рату сабрао Милисав Ђенић

ПОСЛЕ неколико покушаја, тобџија из Јабланице Живојин Рајовић гранатом је претворио у гомилу челика "Крупов" топ бугарске артиљерије, вешто маскиран на ћувику на Ветернику, одакле је преоравао српске положаје.

Фото Из књиге "Године страдања и бола"

Пошто је отворен пут за јуриш пешадије Шумадијске дивизије, један од ратника у пролазу добаци:

- Дабогда се рука позлатила јунаку који уништи ово чудовиште!

За подвиг којим је осветлан образ батерије, Рајовићу је на груди окаченa Карађорђева звезда са мачевима.

А када су протеране Швабе и Бугари, артиљерац се вратио у Јабланицу, у своју сиротињу, да кириџија по Шумадији. Чувши за судбину свог тобџије, војвода Степа Степановић му поклања волове и кола, да олакша путовање. Убрзо и држава, тобоже бринући да материјално обезбеди најзаслуженије јунаке, поклања девет хектара добре земље, али у селу Новаци, код Битоља, на 900 километара од Златибора?! Ратник је и даље мењао луч за жито, у свечаним приликама качио орден  и имао обичај да узвикне:

- Ово је Србија свом тобџији дала!

Елем, долазе нова времена. На Госпођиндан 1954. старац пође на вашар у Добруну, на виђење са ратним друговима... Сутрадан су га пронашли у железничком тунелу, са два ударца ножем у пределу срца. Стотинак метара даље била је Карађорђева звезда, стргнута са копорана...

ОВО је једна од четрдесетак прича о судбинама златиборских ратника и породица у Великом рату, које је сабрао Милисав Р. Ђенић, професор из Чајетине у тек објављеној књизи "Године страдања и бола".

Сељак Милан Миросавић, из Јасенова на Муртеници, ушао је у памћење јер је трубом победио непријатељску чету и стекао најзначајније ратно знамење, као и још 53 златиборска јунака - златну Карађорђеву звезду.

На Браздатој коси Бугари су у мрачној ноћи изненада ударили на 3. чету, 2. батаљона IV (ужичког) пука. У обрачуну прса у прса прскали су кундаци, ломили се крвави бајонети, повијали српски редови... Кад се већ кренуло у одступање - трубач ужичке чете проломио је ноћ звуцима бугарске одступнице...

- Господине мајоре, од Брегалнице до данас чуо сам је безброј пута, па да сам луд до сада би је научио - објашњавао је команданту, на додели одликовања, откуд зна бугарску одступницу.

Скромни Миросавић, као и већина ратних витезова, није се јагмио за привилегије и положаје.

У врлетима је кућио на прљуши изродивши сина Млађена и четири кћери, надајући се бољим временима. Али, како кажу у Старом Влаху: држава се сељака сети само два пута: кад треба да плати порез и кад почне мобилизација.

ГЛАД Мештани на казану америчког Црвеног крста, Фото Из књиге "Године страдања и бола"

ЧУДНИ су прсти судбине: сина јединца му 1957. године из Ниша, само три недеље по одласку у војску, враћају у мртвачком сандуку. Умире му и кћерка Милојка, па убрзо за њима одлази у гроб.

ТОБЏИЈА Живојин Рајовић, Фото Из књиге "Године страдања и бола"

Три сиротице - Милосава, Босиљка и Добрина у немаштини и патњи доживеле су да им се сруши брвнара, па да им због ситног дуга искључе струје.

У акцији за подизање куће мештани су се правдали: "Извукоше се лепи дани...".

У старачкој немоћи Добрина је укућанима и себи подигла споменик...

У низу од 40 болних прича, Ђенић приповедачким даром подсећа на неке од две и по хиљаде јунака који изгореше у огњу битака, страдаше на албанској голготи или у морима Средоземља и логорима, али не заборавља и две хиљаде душа које у селима покосише тифус, колера, шпанске грознице, па глад у две сушне и неродне године...

РАЈС ОТВОРИО СПОМЕНИК У СИРОГОЈНУ

- ПРВО село које се сетило заслуга палих ратника било је Сирогојно, не само на Златибору, него у читавој Србији. Од скромних инвалиднина и своје сиротиње сакупили су новац за четири плоче са именима палих јунака Сирогојна, Трнаве, Жељина, Дренове и Алиног потока. Споменик у цркви, на Видовдан 1922. године, открио је Швајцарац Арчибалд Рајс, велики пријатељ српског народа и саборац ратника - пише, поред осталог, Ђенић.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације