ЈЕЗИК ОТВАРА ВРАТА ЈУГОСЛАВИЈИ: Повезивање националне идеје са индивидуалним правима

РОМАНТИЗАМ и просветитељство имали су исту улогу у уобличавању српског националног покрета. Новија истраживања показују да се, са проширивањем изворне подлоге и теоријских модела, најразличитији видови српског патриотизма могу пратити кроз цео 18. и 19. век. Од преломног доба Доситеја Обрадовића и Вука Караџића, српска национална идеологија се, од верске припадности, понајвише окреће ка народном језику; био је то почетак напуштања модела "заветне нације".

Фотографије: Архив Србије, Архив Војводине, Архив Београда, Архив Сану, Printscreen /РТС, Андре-Адолфе-Еугени Дисдери ( Кнез Михаило Обреновић), Народни музеј Србије, Музеј Аранђеловац

Доситејева и Вукова секуларна национална реторика била је срачуната на обједињавање "Срба три вере" који су, како је Доситеј писао, живели између Дунава и Јадрана. У "Писму Харалампију" (1783) он је тврдио да су "славеносерпским језиком" говорили "житељи чрногорски, далматски, херцеговски, босански, сервијски, хорватски (кроме муж), славонијски, сремски, бачки и банатски". Распростирање српског језика на сличан начин је описао и Вук Караџић. И за њега, као и за водеће слависте тога доба, Јернеја Копитара, Јозефа Добровског, Павла Шафарика, штокавски је био српски дијалект, чакавски хрватски, кајкавски хрватски или словеначки. Тако су, како ћемо видети, мислили и водећи српски интелектуалци доба 1903-1914: Јован Цвијић, Стојан Новаковић, Слободан Јовановић и други.

И конзервативна и либерална британска штампа, у то време, 1914. године, становништво Босне и Херцеговине и Далмације, без обзира на веру, сматрају Србима. Одатле ће, исте године, потицати и понуде заокруживања ових земаља у оквиру уједињене српске државе, а српска влада изабраће југословенско уједињење. Секуларизација српске националне идеје и истицање језика као њене основе отворили су, наиме, врата и југословенској идеји. Заокупљен односом између верског "национализма судњег дана", који је, како је наглашавао, изазивао бескрајне верске ратове и "језичке нације", која је водила у парламентарну демократију, Милорад Екмечић ће у "Стварању Југославије" написати да је Доситеј 1783. југословенским народима купио возну карту до Лондона, али да су се они обрели у Лондондерију, где их је оставио "кочијаш историје".

Фотографије: Архив Србије, Архив Војводине, Архив Београда, Архив Сану, Printscreen /РТС, Андре-Адолфе-Еугени Дисдери ( Кнез Михаило Обреновић), Народни музеј Србије, Музеј Аранђеловац

Оно што су Доситејеве идеје и Вукова реформа донеле српској култури, Карађорђева и Милошева револуција учиниле су у друштву и политици. Употреба народног језика дала је српској култури егалитаристичку боју; у исто време, Србија је постала земља ситног сеоског поседа. Устројена као уставна монархија, она ће, већ уставом из 1869. постати и земља скоро општег права гласа... Јован Цвијић и Јован Скерлић, главни идеолози српског националног покрета 1903-1914, и Никола Пашић, средишња личност тадашњег српског политичког живота, истицали су да су се Срби сами изборили за своју слободу, да су сами изградили своју државу и да им је то давало посебну врсту самосвести. [...]

Јован Скерлић је био истински пророк "српске вере" и "културних ратова". Као што је био најубедљивији када је требало образложити отпор "културној хегемонији" суседне империје, тако је најјасније изражавао и генерацијску самосвест оних који су, упркос и насупрот вољи "уморних поколења", радили на националном препороду. "Ми смо први нараштаји који раде главом, у једној новој раси где се главом никада није радило, ми буктимо и сагоревамо, и нашом душом и нашим нервима искупљујемо душевну равнотежу нараштаја који ће после нас доћи" писао је 1911. године. Пред сам крај живота, своје поколење назвао је "прелазним нараштајем који за целу једну расу тражи своју равнотежу и свој пут".

УПОРИШТЕ У НАРОДНОМ СУВЕРЕНИТЕТУ И ВЛАДАВИНИ ПРАВА

ГЕНЕРАЦИЈЕ КОЈЕ су се у српском јавном животу јавиле после 1908. Скерлић је храбрио да уђу у "културне ратове" и да изграде нов идентитет, у духу савремених идеала смелости и активизма. Зато су његове критике "декадентних" књижевних дела толико личиле на политичке програме. "Нови нараштај" - писао је 1913. у чланку "Нови омладински листови и наш нови нараштај" - "дубоко (је) националан, са култом националне енергије и акције." У поређењу са старијим поколењима, припадници новог нараштаја су "чвршћи и мужевнији; то су људи од воље и акције; они не стоје и плачу крај реке живота, но се бацају у њену матицу. То су сејачи и жетеоци једне велике жетве". [...]

Демократија је, захваљујући Скерлићу и Цвијићу, али и демократском поретку заведеном доласком краља Петра Карађорђевића на власт 1903, заиста постала кључни састојак српске националне идеје. С преласком Дрине Срби из Босне и Херцеговине прелазили су из колонијалног, феудалног, полицијског поретка у националну државу, у којој су владали демократија и парламентаризам, и у егалитаристичко друштво слободних сељака, са готово општим правом гласа. Цвијић је на својим путовањима уочио да је "поред јаког националног осећања и културе", управо у томе била привлачност Србије за Србе из околних земаља. [...]

Фотографије: Архив Србије, Архив Војводине, Архив Београда, Архив Сану, Printscreen /РТС, Андре-Адолфе-Еугени Дисдери ( Кнез Михаило Обреновић), Народни музеј Србије, Музеј Аранђеловац

У добу 1903-1914. довршен је процес претварања српске "заветне нације", засноване на вери, култовима и предању, у "републиканску нацију" која је своја упоришта проналазила у народном суверенитету, владавини права и демократији. При томе, она је задржала много одлика "заветне нације"; у исто време, како смо видели, било је и настојања да нација буде устројена на основу "хијерархијског" модела.

У СХВАТАЊИМА НАЈУТИЦАЈНИЈИХ српских интелектуалаца и идеолога овог доба, и поред све разноврсности критеријума за одређивање националне припадности, "субјективна мерила" су ипак преовлађивала. Из њих је проистицало и уверење да се национални идентитет може, до одређене мере, мењати, и да се на тај процес може свесно утицати. Посебно значајан био је принцип "слободне воље". Међу "објективним мерилима" језик је био убедљиво најважнији. Слабљење верских везаности и симбола и усвајање "слободне воље" и језика као мерила припадности олакшавали су окретање српског националног покрета ка југословенској идеји.

Фотографије: Архив Србије, Архив Војводине, Архив Београда, Архив Сану, Printscreen /РТС, Андре-Адолфе-Еугени Дисдери ( Кнез Михаило Обреновић), Народни музеј Србије, Музеј Аранђеловац

Слобода личности и демократија били су не само средства "прављења нације" већ и заштитни знак српског националног покрета. Такво, либерално усмерење било је, опет, олакшано и подстакнуто сукобом са ауторитарном владавином последњих Обреновића и самоодбраном пред колонизаторским притисцима конзервативне, феудалне Аустроугарске. У том повезивању националне идеје са индивидуалним правима и демократијом постојала је потпуна сагласност између припадника најважнијих српских политичких струја, од самог краља Петра Карађорђевића до социјалиста и "самосталаца" Јована Скерлића и Јована Цвијића, "старих радикала" Николе Пашића, Милована Миловановића, Светислава Симића и Љубомира Јовановића, либерала Слободана Јовановића и напредњака Стојана Новаковића. Индивидуална права, верска толеранција, социјална правда, демократија - та начела била су нераздвојна од српства и у тумачењима бањалучког трибуна Петра Кочића, мостарског новинара Ристе Радуловића, сарајевских младобосанаца, новосадских радикала, загребачких "самосталаца" и цетињских "клубаша".

(Делови из текста "Национализам", преузети из Књиге "СРБИ 1903-1914: Историја идеја")

ВИТЕШКИ СТАВОВИ

СЛИЧНОСТИ између Цвијићевих и Скерлићевих тумачења националне идеје не могу се објашњавати само чињеницом да су обојица били социјалисти и самосталци. Цвијић је на те идеје полагао извесна права. Писао је да је Скерлић, у фази "када је почео мислити на стапање социјализма и југословенског национализма", затражио од њега да о "националним и територијалним питањима" обаве "два-три дубља и дужа разговора"; после тих сусрета, Скерлић је "витешки заступао" Цвијићеве ставове, нарочито у македонском питању. У томе му се, по свој прилици, може веровати; упућени Слободан Јовановић, пријатељ и Скерлића и Цвијића, у свом сумарном прегледу историје српске националне идеологије као главног идеолога своје генерације и свога доба узео је Јована Цвијића. [...]

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације