МАТ КУЛТУРИ: Зашто је на испраћају Бране Шћепановића било више шахиста него књижевника

Миљана Краљ

10. 12. 2020. у 11:31

Губитак који остаје иза некога, не мери се величином спровода, али ритуал опраштања јесте једна од последњих прилика да се покаже поштовање

МАТ КУЛТУРИ: Зашто је на испраћају Бране Шћепановића било више шахиста него књижевника

Новости

У СМРТИ су сви исти, а да начин на који се од некога опраштамо много више говори о живима, него о покојнику и његовим заслугама, потврдио је и испраћај великог писца српске књижевности Бранимира Бране Шћепановића.

Међу двадесетак људи који су за његовим ковчегом ходали на београдском Новом гробљу, највише је било његових - шахиста. Још један мат за нашу књижевну и јавну сцену! Не само да му дужну почаст, бројнијим присуством, нису одала "браћа по перу", него се ни реч о његовој сахрани, ако се изузму "Новости", није појавила у медијима. Ни штампаним, ни електронским.

Унутрашња страна леденог ветра (који је пратио Бранино присуство на овом свету) подсетила је и на децембар од пре једанаест година и хладан опроштај од академика Милорада Павића (ако се изузме прочитано писмо Светлане Велмар Јанковић). На Павићевој сахрани, писци су се могли пребројати готово прстима једне руке. Великог песника Стевана Раичковића, пре тога, испратиле су колеге, али ниједна ТВ камера, ниједан званичник... Ово нису усамљени примери.

Губитак који остаје иза некога, не мери се величином спровода, али ритуал опраштања јесте једна од последњих прилика да се покаже поштовање, можда и оно које им за живота, из било ког разлога, није указано.

Да ли овакви опроштаји указују и на то колико нам више није стало до оних који нам у наслеђе остављају ризнице духа? Колико је то, последњих деценија, коренито урушен систем вредности нашег друштва да нам неки од најумнијих људи одлазе у готово глувој тишини? Добијају, додуше, многи међу њима заслужено место у Алеји заслужних грађана. Али и ту почињу да важе нека друга мерила.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (1)