ФЕЉТОН - ТАЈНА ЗЛОЧИНА У КАЗАНИМА: Злочини почињени над Србима у Сарајеву били су јавни

Драган Вујичић и Иван Миладиновић

13. 05. 2021. у 18:00

ДАНАС је неоспорно да је бошњачка армија Алије Изетбеговића апсорбовала у своје редове бројне криминалце у паравојним формацијама под командом Јусуфа Празине, званог Јука, Исмета Бајрамовића, званог Ћело, Мушана Топаловића, званог Цацо, Самира Кафеџића, званог Крушко, Исмета Хаџића, Рамиза Делалића, званог Ћело...

ФЕЉТОН - ТАЈНА ЗЛОЧИНА У КАЗАНИМА: Злочини почињени над Србима у Сарајеву били су јавни

Фото из извештаја Независне међународне комисије

Девета брдска бригада и 10. брдска бригада, којима су командовали Рамиз Делалић Ћело и Мушан Топаловић Цацо, биле су активне на подручју Сарајева у општини Стари град, између априла 1992. и краја октобра 1993. године. Оне су биле познате по својој недисциплини и криминалитету. Вехбија Карић, виши официр Главног штаба Армије БиХ, изјавио је да су војници ових бригада имали криминалну позадину (ICTY, Prosecutor v. Sefer Hahilović, 2007).

Исту констатацију потврдиће и Сефер Халиловић, први човек Алијине војске: "Ове двије бригаде имале су најгору репутацију у смислу дисциплине и честих инцидената" и "ти команданти су се окружили групама од обичних криминалаца или полукриминалаца".

ДЕСЕТА  брдска бригада под Цацом имала је око 2.000 људи и држала је одбрамбену линију на гребену Требевић (ICTY, Prosecutor v. Sefer Hahilović, para. 120). Војници Топаловићеве бригаде упражњавали су исламске обичаје, који су били обавезни за све, без обзира на националност. Имали су и различите знакове, другачије од оних уобичајених у Армији БиХ. На капама су носили полумјесец и звијезду и натпис "Цацо". Према аналитичарима ЦИА-е, "ови патриотски злочинци су и сами убрзо постали проблем; изнуђујући новац и присиљавајући на рад из четврти које је требало да бране" (CIA, 2002, стр. 186).

Постоји довољно доказа да су војници 9. и 10. брдске бригаде били умијешани у систематске кампање изнуде, злостављања, мучења, премлаћивања и убистава српских цивила, који су се у Сарајеву масовно третирали као "четници". Војници ових бригада произвољно су хапсили српске цивиле на улицама Сарајева и у својим становима и одводили их на линију сукоба на гребену планине Требевић, да копају ровове. Многи од њих се никада нису вратили.

УБИСТВА У ПРИВАТНИМ ЗАТВОРИМА

КАЗАНИ нису били једина локација гдје су Срби мучени и убијани, а Цацо и Ћело нису једини злочинци у униформама Армије РБиХ који су чинили злочине над српском заједницом у Сарајеву. Убиства су се догодила и у подруму хотела "Европа", у тунелу који води из Сарајева према Палама, као и у различитим локалним затворима у Храсници, Алипашином пољу и Отоци. Омеровић Един, звани Едо, држао је и управљао приватним затвором у згради вртића на Отоци. У љето 1992. године, на том мјесту било је пуно лешева Срба убијених у затвору којим је управљао Едо Омеровић.

ПРЕМА ријечима начелника војне безбједности АРБиХ, Јусуфа Јашаревића, војници 10. брдске бригаде сваког дана би купили људе са улица града и присилно их одводили да копају ровове у било којој одјећи и обући у којој би се задесили у то вријеме (ICTY, Prosecutor v. Sefer Hahilović, para. 126). Срби су оружјем били присиљени да копају ровове на најопаснијим секторима линије фронта. Војници Армије БиХ обично су испаљивали неколико минобацачких метака на положаје ВРС-а и трчали би у заклон остављајући људе у рововима. Постоје и бројне чињенице које доказују да су у АРБиХ користили не само цивиле, већ и војнике Унпрофора и постројења и објекте Црвеног крста као "живи штит". На примјер, извјестилац

Уједињених нација за људска права Тадеуш Мазовјецки извијестио је:

"Примљено је много извјештаја о самовољном притвору и злостављању цивила од стране владиних снага у Сарајеву и око Сарајева. Специјални извјестилац добио је директно свједочење српског избјеглице, који је у Србију стигао из Сарајева у децембру 1992. године, у вези са коришћењем затвореника као живог штита. Свједок наводи да су муслиманске снаге заробиле Србе како би их користиле као живи штит против снајпериста приликом одласка на своје војне положаје и са њих" (United Nations Commission on Human Rights, 1992).

ПО СВЕДОЧЕЊУ  Мирка Пејановића, многи од убијених пријављени су не као жртве злочина, већ као убијени у акцији: "Убиства су почињена на сљедећи начин: поведете неприпремљеног цивила на линију фронта и кажете му: Копај! Оставите га на отвореном простору и пуцате у супротном смјеру. Тада супротна страна узврати ватру, и овај цивил је убијен. Ово убиство се пријављује као 'убијен на линији фронта', а не као злочин" (United Nations Fifth Periodic Report, 1993, стр. 7-9)

Тијела жртава бацана су у природну пукотину, јаму Казани у подножју планине Требевић на источној страни града, која је тако постала масовна гробница. Да би уништили доказе о својим злочинима, војници АРБиХ брзо су покривали мртва тијела и спаљивали их сипајући гориво на аутомобилске гуме.

СВЈЕДОК 806/95-18 свједочио је Комисији СРЈ за прикупљање информација о злочинима против човјечности: "Када сам био затвореник у ћелији број 2 у Централном затвору у Сарајеву, ту ћелију сам дијелио са војницима јединице којом је управљао Мушан Топаловић, звани Цацо, Аленом Хатићем и Емиром Капетановићем. Разговарали смо у ћелији. Хатић је био у затвору због оружане пљачке и убиства дјетета, Харис Капетановић његов саучесник.

Рекли су ми да су учествовали у многим акцијама ове јединице, када су ухапсили многе Србе у Сарајеву и одвели их да копају ровове. Како су рекли, многи Срби су убијени. Мртва тијела су однесена у мјесто звано Казани, између насеља Бистрик и општине Стари град. Како су објаснили, прво су у пукотину угурали 20 или 30 лешева, а затим их прекривали живим кречом, затим слојем земље и тако даље. Као што су рекли, било је десет слојева."

Младен Милосављевић, свједок ратних догађаја у Сарајеву, изјавио је да су "добростојећи грађани Сарајева били изложени изнуди" и "требали су сваки мјесец куповати заштиту од Топаловића и Делалића". Милосављевић наводи случај Мирсада Никшића, који је "наводно плаћао 10.000 ДМ мјесечно", док је друга жртва била популарна пјевачица Ханка Палдум.

Душко Томић, председник НВО Дечија амбасада "Међаши", такође је био изложен изнуђивању и уцјенама и платио је Рамизу Делалићу за заштиту. Према Милосављевићу, "чак је имао и признанице за новац који је уплаћивао Рамизу Делалићу".

ЗЛОЧИН почињени над Србима у Сарајеву били су јавни. У децембру 1993. године, магазин "Дани" објавио је опсежан чланак о Цаци и поменуо Казане као једну од три локације гдје су сахрањене српске жртве. Случај Казани је, међутим, најбоље истакао неспособност или неспремност власти да се бави насилним безакоњем у Сарајеву. "Дани" су 10. новембра 1994. године објавили чланак под називом "Истина о злочинима" који је на графички начин описао злочине почињене на локацији Казани:

"На овом злом мјесту, војници 10. брдске бригаде под командом Мушана Топаловића починили су дивљачка убиства грађана Сарајева, углавном српске националности (...)

Највиши војни, полицијски и државни званичници били су свјесни злочина који су почињени на Казанима. Они су ћутали када су ови цивили одведени, искасапљени и убијени. Тајна ових злочина била је у чуваним досијеима" (Pećanin & Selimbegović, 1997. f).

СУТРА: КРИМИНАЛЦИ АЛИЈИНА ЛИЧНА ГАРДА

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

KLIKNITE ZA VIŠE VESTI

Коментари (0)