ФЕЉТОН - ПУЦАЛИ НА ЉУДЕ ДОК СУ РУЧАЛИ: У кошевској болници убијали болесне Србе

Драган Вујичић и Иван Миладиновић

10. 05. 2021. у 18:00

ПРВА организована рација на станове сарајевских Срба у потрази за оружјем извршена је 8. маја. Током ове рације, многи Срби су убијени. Након тога су се рације и претреси понављали у правилним интервалима. Током ових претреса, људи који су посједовали пиштољ, али нису били у стању да дају "задовољавајуће објашњење" његовог поријекла, одмах су осумњичени да подржавају "терористички СДС". Људи су одвођени на испитивање у локалне затворе и никада се нису враћали.

ФЕЉТОН - ПУЦАЛИ НА ЉУДЕ ДОК СУ РУЧАЛИ: У кошевској болници убијали болесне Србе

Алија Изетбеговић / Фото из извештаја Независне међународне комисије

Таквих случајева је било на стотине. Према проф. Мирку Пејановићу, стотине су животима платиле у Сарајеву, Стоцу, Коњицу, Чапљини, Бугојну, Мостару и другим градовима, а "ти злочини једног дана требало би да буду дио истраге кривичне и моралне одговорности за смрт цивила у Босни". Претресане су и куће Муслимана, али мање енергично и са мање штете. Таква дискриминација Срба била је дио опште атмосфере у којој се свакодневно догађају произвољна хапшења и притвори. (Pejanović, 2002, стр. 132)

МАНОЈЛО Чалија у својој књизи описао је начин на који се претражују станови Срба: "Сваки српски стан је очекивао претрес и одвођење. О начину и поступцима при претресу чаршија је препричавала. Потурали су метке, пиштоље, бомбе, ножеве. Потурали и потурено сами налазили. Или би једна група потурала, а друга налазила. Било како да се радило, једно је извјесно станови су ослобађани од укућана, пљачкани и усељавани. Србима је било свеједно на који начин се то ради". (Čalija, 1995, стр. 95)

Нелегална присвајања српских станова постала су цвјетајући посао у Сарајеву. Предсједништво Републике БиХ донијело је 15. јуна 1992. године Одлуку са законском снагом, прогласивши "напуштеним" станове у који су "кориштени за незаконите радње". Одлуком се проглашавају напуштеним сви станови припадника ЈНА и службеника институција СФРЈ на територији РБиХ, а одлуку потписује предсједник Алија Изетбеговић.

СРАМНА СТАТИСТИКА

УБИСТВА Срба су такође прикривена изјавама да су жртве убијане снајперима или гранатирањем са српске стране (Bećkanović, 2016). Према извјештају шефа ЦСБ-а Мунира Алибабића, на територији Сарајева под контролом АРБиХ током 1992. године убијено је 218 особа. По њему етнички пресјек жртава је био: 84 Срба, 74 Муслимана, 53 неидентификована, 6 Хрвата и 1 Украјинац.

ДЕКРЕТОМ је такође прописано да се "стан који је проглашен напуштеним" предаје активном учеснику у борби против агресора". То је значило да би било који војник Армије Републике БиХ могао да подмеће оружје у стан о којем је маштао, а онда га тражио за себе као "активног учесника у борби против агресора". Ова одлука представља грубо кршење права легалних власника и служила је као средство суптилног етничког чишћења. Сарајевски становник Перо Јеремић описао је како је изгубио кућу:

"Дана 26. маја, негдје око 13.00, код мене у кућу дошла је група наоружаних људи у униформама. Били су 'Зелене беретке'. Њихов надређени је био Муслиман са презименом Рајковић. Не знам његово име, али знам да му је мајка Фатима. Било их је око 10 или 12 људи. Претресли су цијелу кућу и носили детекторе оружја. Узгред, трговинско предузеће мог сина СИНКОМ било је у подруму. У просторијама компаније билаје благајна, рачунари и друге ствари. Ови људи су од мене тражили да им дам кључ благајне, што сам и урадио. Узели су 500 марака и нешто докумената. Док се рација одвијала у кући, чуо се пуцањ. Након тога, око 150 људи се окупило у врло кратком року и оптужило ме за пуцање. Одговорио сам им да нисам пуцао јер немам оружје. Затим су у кући пронашли један митраљез и рекли да сам га сакрио. Одговорио сам да је то лаж и да није моје."

ПЕРО Јеремић претучен је и затворен у затвор "Виктор Бубањ". Његова кућа је конфискована за Армију БиХ. Групу Срба одвели су из њихових станова у Добрињи и више се нису вратили. Мртва тијела Момира Пејовића, Петра Гашића и његовог деветнаестогодишњег сина Оливера, који су 18. јуна 1992. године одведени из њихових станова у Добрињи, пронађена су тек након рата. Бивши директор фабрике "Фероелектро" Миливоје Стековић одведен је из стана у Улици Радојке Лакић и још увијек се води као нестао. (Pećanin & Selimbegović, 1997.a)

Популарни српски музичар и композитор Слободан Самарџић убијен је у мају 1992. године. Његово тијело је бачено у ријеку Миљацку и службена лична карта пронађена је у његовом џепу. Ипак, званично је вођен као нестао до 1999. године, јер власти нису жељеле да признају чињеницу његовог убиства. Као и у бројним другим случајевима повезаним са несталим Србима, полиција није успјела да пронађе починитеље.

СРПСКА породица Ристовића са шест чланова, укључујући троје дјеце, убијена је током ручка у њиховој кући 8. јула 1992. године. Група наоружаних људи је стријељала и убила Петра Ристовића, његову сестру Босиљку, брата Обрена, мајку Радосаву и рођаке Мила и Данила. Данило је имао само 14 година, а наводно је дошао у кућу само да донесе рођацима нешто свјежег хљеба. Убице су биле обучене у униформе "Патриотске лиге" и оставиле су их у полицијском аутомобилу. (Schindler, 2007, стр. 104) Два дана касније локални медији су пренијели изјаву Министарства одбране и Главног штаба Армије БиХ у којој се наводи да су три неидентификована починиоца починила убиство. Накнадна истрага открила је да су убиство починили полицајци из полицијске станице Маријин Двор. (Halilović, 1997, стр. 111-112)

Сва ова побројана недјела имала су цамо један циљ - да застраше српско становништво и притисак на њих да напусте Сарајево. Читаве српске породице убијене су у Сарајеву под контролом Армије БиХ. Ђуро Козар, угледни сарајевски новинар, цитирао је случајеве породица Елек и Крајишник. Ђорђе, Божидар и Љубица Елек погубљени су у њиховој кући у насељу Пофалићи 16. маја 1992. године. Још један масакр догодио се у новембру 1992. у насељу Буљаков Поток, где су Јања Крајишник (55) и њени близанци Боро и Борка (обоје 27) убијени, док је њен најмлађи син Ненад, који је био тек мали дјечак, преживио. Убица је наводно побјегао у Њемачку. (Ljubaš, 2019)

УБИСТВО породице Ристовић истакло је праву слику ситуације у којој живе Срби у Сарајеву. Било је јасно од првог тренутка да је ово убиство почињено на етничкој основи и са политичком мотивацијом. Након убиства породице Ристовић у јуну 1992. године, министар унутрашњих послова Јусуф Пушина јавно је обећао да ће убице бити пронађене и одговарати. (Mrkić, 1992)

Била су то празна обећања. Према дневнику замјеника начелника ЦСБ-а Сарајево Златка Бећкановића, "убиства су свакодневна појава". Примијетио је: "Посебно нас је забринуло и то што су се у појединим клиникама Кошевске болнице убијали и рањеници и болесници. Један старац био је десетак дана 'лијечен' тако што је свакодневно боцкан ножевима по разним дијеловима тијела. Обдуцент је утврдио да је имао 17 убодних рана на свим дијеловима тијела." Много људи је убијено гранатирањем, али многи смртни случајеви су такође посљедица пуцања под сумњивим околностима, који су се "углавном приписивали снајперистима с брда"... (Bećkanović, 2016, стр. 192)

СУТРА: ПЉАЧКАЊЕ ПРАВОСЛАВНИХ ЦРКАВА

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (2)

Nara

13.05.2021. 11:09

Cekajte zar nisu ovo osnovni elementi zajednickog udruzivanja Hrvata i Bosnkaka radi vrsenja Genocida nad Srbima. Dodik sta vi radite u RS i Vucicu imas li ti nekog da se pozabavi ovim stvarima. Izgleda mi sve kao i 45g da ce samo oni koji citaju i kojima je neko ubijen znati sta su nam komsije radile a sada se prave nevine i zrtve.

Braco

18.05.2021. 18:15

Niko nikad nece saznati svu patnju Srba u Sarajevu, jer se to krije kao zmija noge. UN i ostali su znali sta se desava, ali im je naredjeno da cute. Zato koliko god da se Zapad upinje da dokaze da je Bosna i hercegovina odrziva u ovakvom obliku je lud. Bolje bi bilo za sva tri naroda da se okrenu svako svojima pa tako Hrvati prema Hrvatskoj, Srbi prema Srbiji, a Muslimanima neka ostane ta njihiva fildzan drzava. Ionako propada brzinom svijetlosti jer nemaju toliko veliko obrazovanje da bi odrzali kakvu takvu drzavu.