ФЕЉТОН - ПРЉАВЕ ИГРЕ АЛИЈИНИХ СУФЛЕРА: У Улици Васе Мискина највише је погинуло Срба

Драган Вујичић и Иван Миладиновић

30. 04. 2021. у 18:00

КРАЈЕМ 1992. године, Сарајевско-романијски корпус Војске Републике Српске чврсто је држао линију фронта око Сарајева, док су напади Армија Републике БиХ да изађу из окружења били одбијени са значајним губицима.

ФЕЉТОН - ПРЉАВЕ ИГРЕ АЛИЈИНИХ СУФЛЕРА: У Улици Васе Мискина највише је  погинуло Срба

Фото из извештаја Независне међународне комисије

Крајем 1992. године, борбени губици Првог сарајевског корпуса износили су 3.097 погинулих официра и мушкараца (Ajnadžić, 2002, стр. 236). Савјет безбједности Уједињених нација донио је 6. маја 1993. године Резолуцију 824 којом је Сарајево проглашено "сигурним подручјем" (UN Security Council Resolution 824, 1993). Параметри ове заштите дефинисани су накнадним доношењем Резолуције 836 Савјета безбједности УН, 4. јуна 1993. године. Статус "сигурног подручја" за Сарајево под заштитним кишобраном УН и присуство Унпрофора у граду дали су Армији Републике БиХ у Сарајеву велику војну предност, одвраћали нападе ВРС-а, пружали хуманитарну помоћ и увелико ублажили превласт Војске Републике Српске у артиљерији.

Армија БиХ је посљедњи покушај пробијања блокаде Сарајева извршила у јуну 1995. године, током операције "Текбир". Ова операција била је највећа у погледу ангажованих снага. У операцији је учествовало пет корпуса Армије Републике БиХ. Укупна снага окупљене силе била је око 46.000 официра и људи са 24 тенка, 60 артиљеријских оруђа и до 400 минобацача.

СА стране Војске Републике Српске, Сарајевско-романијски корпус могао је окупити и повести у борбу 17.500 људи, 42 комада пољске артиљерије, 132 минобацача и 24 тенка (Kovačević, 2018, стр. 55). Као и код свих претходних офанзивних операција Армија Републике БиХ ради пробијања блокаде Сарајева, операција "Текбир" завршила се неуспјехом. Након што је у почетку препустила нешто, Војска Републике Српске је извршила контранапад и одбила Армију БиХ. Муслимани су поново претрпјели значајне губитке. Процјена ЦИА је да је од средине јуна до средине јула 1995. године, АРБиХ можда изгубила преко 1.000 убијених и 3.000 или више рањених људи у биткама око Сарајева, што је велика цијена у крви по било којем стандарду (CIA, 2003, стр. 315). "Офанзива Армије Републике БиХ из јуна 1995. године за разбијање опсаде Сарајева била је славна жртва за очување статуса жртве Босне у очима свијета", напоменуо је потпуковник Џим Бакстер, војни помоћник генерала Смита (Ripley, 1995, стр. 141).

ОБАВЕШТАЈЦИ СУМЊАЛИ НА МУСЛИМАНЕ

У ИНЦИДЕНТУ "Маркале 1", Унпрофор је закључио да је свака страна могла испалити гранату, која је 5. фебруара 1994. убила 68 људи (Burg & Shoup, 1999, стр. 166). Према холандском обавјештајном стручњаку Цесу Вибесу, различито особље обавјештајних и безбједносних служби из Канаде, Велике Британије, Данске, Шведске, Норвешке, Белгије и Холандије, независно једни од других, установили су да је то чин Армије Републике БиХ којим се босански Срби приказују у лошем свјетлу (Wiebes, 2002, стр. 62).

Током читавог рата, Сарајевско-романијски корпус Војске Републике Српске је предузео само једну офанзиву, познату као "Лукавац-93", у љето 1993. године. Циљеви "Лукавца-93" били су троструки: директно повезати херцеговачки регион са остатком Републике Српске, да се доврши опкољавање Сарајева и да се примора Предсједништво Републике Босне и Херцеговине на мировне преговоре. Војска Републике Српске је ову офанзиву схватила војном потребом и као оправдан одговор на непрекидне нападе Републике БиХ од стране огромних снага и на предњем и на задњем дијелу одбране (Kovačević, 2018, стр. 155).

НАЈИНТЕНЗИВНИЈИ дан борбе био је 22. јули 1993. године. Јединице 1. корпуса АРБиХ покушале су контранапад, на који је ВРС узвратила артиљеријском ватром усмјереном на разне легитимне циљеве, укључујући положаје

АРБиХ на брду Игман и минобацаче и артиљеријске положаје у центру Сарајева. Како се извјештава, УН је забиљежио 3.777 удара артиљерије и минобацача, од којих је 660 слетјело у центар града, али већина је испаљена у подручје планине Игман (UN Security Council, 1994, стр. 586).

Почетком јула 1993. године, Сарајевско-романијски корпус ВРС заузео је планину Бјелашницу. На Игманску висораван трупе ВРС изашле су 1. августа 1993. године. ВРС контролом ова два врха запријетила је да ће довршити блокаду Сарајева. Под пријетњом ваздушним ударима НАТО, 14. августа 1993. године, зараћене стране су потписале Споразум о повлачењу снага са Игмана и Бјелашнице, којим су се и ВРС и АРБиХ обавезале да се повуку на линије које су постојале прије 30. јуна. ВРС се сложила да врати освојену територију Унпрофору, који је преузео обавезу да гарантује спровођење споразума и спорну област прогласио "демилитаризованом зоном".

МЕЂУТИМ, Унпрофор није испунио своје обавезе. Јединице Првог корпуса АРБиХ остале су у "демилитаризованој зони" и изводиле болне нападе против ВРС. Прелазећи "демилитаризовану зону", 6. новембра 1994. године, група специјалних снага АРБиХ извршила је изненадни напад на командно мјесто батаљона ВРС и усмртила 24 особе укључујући четири медицинске сестре. Ово убиство представљало је кршење Женевских конвенција. Командант Унпрофора генерал Мајкл Роуз квалификовао је напад као "ратни злочин". (Rose, 1988, стр. 186-187).

Много контроверзи изазвали су инциденти "Масакр у реду за хљеб" 27. маја 1992. године и инциденти "Маркале 1" и "Маркале 2" 5. фебруара 1994, односно 28. августа 1995. године. Сви су приписани артиљеријском гранатирању ВРС-а. Али након помног испитивања Унпрофора, постало је врло нејасно да ли су "Масакр у реду за хљеб" заиста починили Срби. Народ у Сарајеву могле су подједнако лако гранатирати њихове властите трупе, према упутствима властите владе, како би изазвале међународну акцију на конференцији у Лисабону, а Срби били осуђени за то (O,Shea, 2005, стр. 38).

КОМАНДАНТ УН Луис Макензи у Сарајеву увјерио се у тврдњу напоменувши ефикасност којом је влада прије експлозије блокирала мјесто "Масакра у реду за хљеб", и одмах након тога довела новинаре, сугеришући да су већина жртава заправо "питоми Срби" које је етничка припадност учинила погодним за жртву (MacKenzie, 1993, стр. 193-194).

Током заједничке конференције за штампу, шеф мисије Унпрофора Јасуши Акаши и НАТО-а адмирал Бурда јасно су изјавили да "ако НАТО снаге на захтјев УН користе ваздушне снаге у Сарајевској регији, користиће се непристрасно против свих прекршилаца примирја". Према Јасушију Акашију: "Такав став, да би се одржала непристрасност у односу на све три стране у сукобу (Србе, Хрвате и муслимане), био је у супротности са каснијим одлукама Савјета НАТО које су само снаге босанских Срба циљале као непријатеља. Чврст и прагматичан приступ адмирала Бурде ваздушним нападима снага НАТО изгледао је у оштрој супротности са приступом који је заговарало високо руководство америчке администрације, укључујући предсједника Била Клинтона" (Akashi, 2007, стр. 46-47).

СУТРА: УНПРОФОР ЗНАО КО СУ УБИЦЕ

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)