ФЕЉТОН - ОДРАСТАО У "КАЛЕНИЋУ": Зорана Христића, током живота, кљуцају врањски гени, који су му природно усађени по мајчиној линији

Радослав Лале Вујадиновић

11. 04. 2021. у 18:00

ЗОРАН Христић је један од наших највећих савремених композитора, раскошне радне биографије и музичког опуса. Рођен је 30. јула 1938. у Београду, на Чубури, у кући на углу Кичевске и Хаџи-Проданове, где је имао велики породични стан.

ФЕЉТОН - ОДРАСТАО У КАЛЕНИЋУ: Зорана Христића, током живота, кљуцају врањски гени, који су му природно усађени по мајчиној линији

Зоран Христић са оркестром "Тамбурица 5" / Фото из књиге "Врачарци крсташи"

Пореклом је из старе београдске породице, а био је у сродству са великим композитором Стеваном Христићем, али и са јединственим интелектуалцем Јованом Вавом Христићем, песником, драмским писцем, професором Факултега драмских уметности.

Припада генерацији композитора која је у музичко сазвежђе Србије ушла почетком седме деценије 20. века. Музичко школовање је започео у најранијем детињству. Свирао је клавир, прве ноте написао са само девет, а прву композицију, "Игра за клавир", са 11 година. Са 15 година написао је "Токату за клавир" са којом је победио на студентском конкурсу, после чега је уписао композицију на Конзерваторијуму "Ђузепе Верди" у Милану, у класи проф. Николе Кастиљонија, да би студије наставио на Музичкој академији у Београду, у класи проф. Станојла Раичића, где је дипломирао 1963. године.

НАПИСАО је неколико стотина композиција. Његово стваралаштво обухвата многе музичке жанрове, камерну и симфонијску музику, балете, преко 100 музичких тема за позориште, а својом музиком је обојио и таласе радија и телевизије и 35 играних филмова. Аутор је музике за отварање Зимске олимпијаде у Сарајеву, 1984. године. Између бројних награда, освојио је три "Златне арене" за филмску музику у Пули, Стеријину награду и многе друге. Сам је посебно истицао музику за три велика балега, од којих се посебно издваја "Лимени добош", за чије је извођење добијена дозвола од писца Гингера Граса, као и музику за "Даринкин дар", коју је један професора са Универзитета у Кентакију у свом докторском раду сврстао међу пет највећих дела 20. века.

Само за филм "Дервиш и смрт" написао је три музичке теме. Ево шга је о томе рекао:

- Крене снимање филма, ја напишем музику и, пошто сам увек дириговао својом филмском музиком, одем у студио. Оркестар свира, сви одушевљени, а ја гледам сцене и видим да то не иде. Све зауставим и напишем нову музику, а ону прву покупим, одем код Меше Селимовића у Страхињића Бана и поклоним му је. Било је дирљиво. Не знам шта је касније било с том партитуром, вероватно је у некој његовој заоставштини. Са Мешом сам заиста био пријатељ, а спријатељили смо се када ми је у Пули уручио "Златну арену". Таква пријатељства данас више не постоје.

ЧУБУРА је најужи Зоранов завичај. Становао је у Кичевској улици, поред 14. београдске гимназије, у којој је матурирао. Припадао је оној генерацији која је, након спајања мушке и женске гимназије, из Треће мушке прешла у Седму женску, која је тада постала 14. београдска гимназија. Ево како се сећао свог дечаштва и младости:

Мој крај је био миран и у њему су углавном живели староседеоци. Читава моја генерација са Врачара, у шта рачунам и Чубуру и Неимар, ишла је у исту школу, некадашњу Трећу мушку, а изашао сам из Четрнаесте београдске гимназије. Ја сам се као клинац с друговима играо на још свежим рушевинама из Другог светског рата. На Врачару су живели мирни момци, а жестоки момци делили су правду на Црвеном крсту. Један од њих био је каснија глумачка величина Бата Живојиновић. У Нишкој улици, сећам се, живела су браћа Родићи, од којих је Страхиња био познати режисер и најбољи Батин пријатељ, а мој велики добротвор у време кад сам служио војни рок у Бањалуци.

ПОЧЕТАК МУЗИЧКОГ ПУТА

ИНАЧЕ, мој отац је, као богат човек који брине о одгајању и образовању своје деце, тридесет и неке године, пред Други светски рат, купио клавир. Међутим, моја браћа и сестре нису баш најбоље стајали са слухом, па и није било неких видљивих резултата. Дакле, имали смо у кући клавир који нико није хтео. А ја, као клинац од неколико година, све играјући се, нехајно сам пребирао по клавиру. И имао сам среће. Зашто? Једном приликом чуо ме је један господин из комшилука, који је био из Музичке школе "Станковић", и рекао: "Ово дете има дара." Узео ме за руку и одвео у музичку школу. Он је, иначе, своје музичко образовање стицао у Паризу, а колико је био успешан не знам, тек - тако је почео мој пут у музику.

БИЛИ смо позитивна деца улице. Сада то тврдим са дистанце која је важна да бисмо ствари назвали онаквим какве су. Далеки градови наших снова били су стварно ван наших младалачких домашаја. Чубура и Црвени крст представљали су центар света. "Мирис липе са питомог Врачара!". Ти истакнути стихови ме подсећају на опојни мирис који се ширио Крунском улицом, којом сам свакодневно корачао ка свом троуглу образовања: гимназији на Цветном тргу, Музичкој школи "Мокрањац", на петом спрату код "Лондона", и Музичкој академији у парку Мањеж. Можда не бих спомињао свој дипломски рад да није тако необично повезан баш са мном. Сентиментална подударност. Наиме, додељена ми је награда за најбољи дипломски рад, где дословце пише: "Награда Стеван Христић додељује се Зорану Христићу." Те 1958, приликом сахране Стевана Христића, новине пишу: "Један Христић је отишао, други је дошао." Уби нас цинцарско порекло!

Мене, током живота, кљуцају врањски гени, који су ми природно усађени јер ми је мајка Врањанка. Одатле, а на згрануће породице, усађен ми је и таленат за музику. Барем сам ја тако уобразио. Помешани чубурско-врањски гени! О Боже, да ли се и то може!

АМБИЈЕНТ Чубуре битно је утицао на моје свеколико одрастање, као и на одрастање Драгана Гаге Николића, Лалета Вујадиновића, Душана Дуде Ивковића, Бате Живојиновића, Страје Родића, Милета Мајмуна, Дулета Жвале, Хаџије... Док су изнад Крста летели Дудини голубови, остатак екипе је пекао кафански занат у кафани "Каленић" и "Табор", стичући највећу диплому Београда, школу београдског асфалта и београдских кафана.

Моја породица генерацијама уназад су рођени Београђани. Мој отац је имао посебно овлашћење Вардарске бановине за продају соли, а пропао је, наравно, кад су дошли комунисти. Ја сам пак као млад човек волео друштво и подоста времена проводио у чувеној кафани "Каленић". Какви су то били дани!... Мене када питају: "Где си, Зоране, одрастао?", ја као из топа одговарам: "У Каленићу!" Но, једном приликом, седимо тако, зезамо се и кажу мени моји другари, у ствари, прво ме онако гледају, загледају, па рекоше:

"Тебе је спасао Хитлер!"

ЗАБЛЕНЕМ се, наручим пиће, исколачим очи и питам:

"Ко ме је, бре, спасао?"

А они кажу:

"Да си наследио све богатство од оца, па ти би умро у Мајами Бичу од алкохола! Него Хитлер навалио да прави срање, и захваљујући њему код нас су стигли партизани, узели све богатство, и ти онда ниси могао да идеш у Мајами Бич, где би умро од алкохола."

Партизани нам нису узели клавир, ваљда им није требао, ил' нису знали о чему се ради... Ко би га знао.

Мада Тито је свирао свој бели клавир.

Јооој, како су ме другови зезали једном приликом због Тита и белог клавира! Био ја директор Бемуса и изађе програм манифестације, а на насловној страни Тито за клавиром. Кад су кренули - па одакле Титу клавир, па кад пијаниста наступа, па зашто да не наступи када му је слика на насловној страни, па шта је на његовом програму... Разбили су ме! После се причало како га је прешао Погорелић, јер је боље свирао од њега, те се Титове свирке више нико није сећао.

СУТРА: ЦВЕТНИ ТРГ ПОПУТ ОКСФОРДА

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)