МЛАДИ РЕГРУТИ КРЕЋУ НА ПУТ: Немци су одводили у ропство и мушко и женско становништво

Милош Ковић

05. 03. 2021. у 18:00

ДЕЧАЦИ су тих дана напуштали породице и по наређењу државе. На седници српске владе, одржаној 18. октобра, одлучено је "да се осим регрута од 1896. године, позову из округа у које је ушла непријатељска (војска) и класе 1897. и 1898. године, организују војнички и повуку у позадину.

МЛАДИ РЕГРУТИ КРЕЋУ НА ПУТ: Немци су одводили у ропство и мушко и женско становништво

Дечаци су се придруживали војсци / Фото Архив Београда

Одређени су г. министри просвете, унутр.(ашњих) дела, правде и нар.(одне) привреде да то организују."

То је значило да су на оружје позвани младићи из Последње одбране, од 19, 18, па и 17 година. Два дана касније, међутим, министар унутрашњих дела је наредио да се у позадину "евакуишу" и генерације рођене 1899. и 1900, "младићи од 14 година па навише, ако и када наступи та потреба". У наређењу је даље стајало да би о њима требало да брину или њихове породице, уколико су кренуле у избеглиштво, или окружне команде, општине и месни одбори. Требало их је, такође, у позадини распоређивати код "имућнијих људи на храну и службу". Већ 1914. Аустроугари су српске дечаке одводили у заробљеништво, рањавали и убијали.

ГЕНЕРАЛ Павле Јуришић Штурм је сада јављао да непријатељ "из заузетих наших места одводи у ропство и мушко и женско становништво". За десетковану српску војску питање попуњавања редова новим генерацијама регрута било је од животне важности.

Регрути ће ући у састав резервних трупа и биће под командом и старањем министарства војног. Дечаци од 14 година навише, биће под бригом министра унутрашњих послова. Управо чињеница да о њима неће бринути Врховна команда биће један од кључних узрока њихове пропасти. Храна, опрема и превозна средства биће чувани за борбене јединице. Не зна се чак ни колико њих је прикупљено у октобру 1915; процене се крећу од око 30.000 до око 40.000. Владимир Ј. Радојевић, резервни официр који ће један део регрута водити све до обала Албаније и Добросав Ј. Миленковић, који ће приредити за штампу мемоарске рукописе Радојевића, међутим, дају прецизан број од укупно 27.141 регрута. Подаци о другој групи, млађих дечака, сасвим су оскудни. Један извор помиње да их је у повлачењу, до Призрена, стигло више од 10.000.

ДРЖАВА У ПОВЛАЧЕЊУ

У ПОВЛАЧЕЊЕ и избеглиштво креће и српска држава. Војвода Путник је већ 14. октобра, чим су Бугари напали, упутио влади позив да напусти Ниш и пређе у безбедније Краљево, а потом, по потреби, у Приштину. Она ће, међутим, у Нишу остати све до 28. октобра. У међувремену, 20. октобра, влада је упутила посланике савезничких земаља, Русије, Британије, Француске и Италије, у Краљево, а оне из неутралних држава у Чачак. Руски и француски посланици, кнез Григорије Трубецки и Огист Боп, описали су полазак из Ниша, окићеног француским заставама, удобним возом, док су на крововима вагона, на сандуцима и балама, седеле српске избеглице. И он је масован покрет избеглица тумачио страхом, изазваним аустроугарским злочинима. Приметио је да су у почетку избеглице из северне и западне Србије стизале у Ниш, Алексинац, Лесковац и Врање. Богатији свет је успевао да своје породице већ тада пошаље у Солун. Потом, када је нападом Бугара угрожен сам Ниш, почео је покрет према Западној Морави, ка Крушевцу, Трстенику, Краљеву и Чачку.

ВЛАДА ће 30. октобра одустати од регрутације седамнаестогодишњака, генерације рођене 1898. године. До тада је, међутим, велики број њих већ био стигао на одредишта и кренуо у повлачење са српском војском. Подељени у нишке, крагујевачке и крушевачке трупе, заједно са муслиманским регрутима из Нових области, затвореницима, војницима који су првобитно били проглашени неспособним за војну службу, они ће, по пуковима, почевши од 16. октобра, кренути у повлачење из логора у Алексинцу, Пироту, Крушевцу, Нишу, Чачку, Горњем Милановцу и Косовској Митровици. Без коморе, опреме и основне обуке, са нередовним следовањима хране, пешачили су према Битољу, који се налазио на грчкој граници, далеко од непријатељских линија. Сличну судбину имаће 795 питомаца Скопске подофицирске школе и 754 припадника Ђачког батаљона.

Истог дана када су у повлачење кренули регрути, 16. октобра, стигло је наређење да се за пут спреме и заробљени аустроугарски војници. После победа на Церу и Колубари, крајем 1914. године, у Србији је наиме, према различитим проценама, било између 60.000 и 70.000 ратних заробљеника.

ПОКУШАЈИ да се међу њима регрутују добровољци у борби за југословенско уједињење углавном су били безуспешни. Убедљива већина опредељивала се за заробљеништво. До краја 1914. ће, од око 20.000 заробљеника словенског порекла, у добровољце ступити само 452 борца.

Тифус и остале болести преполовили су број заробљеника у Србији, па их је у повлачење у октобру 1915, кренуло између 35.000 и 40.000. Иза одлуке да и они буду поведени у избеглиштво стајала је намера да се спречи да, ослобођени, појачају непријатељске редове. Осим тога, према проценама посматрача из редова Антанте, Срби су хтели да у очима савезника сачувају утисак о војничком реду и државном континуитету за време повлачења. Коначно, заробљеничка радна снага могла је да им затреба, јер су они и до тада коришћени за радове на изградњи и одржавању комуникација.

ПРЕМА подацима међународне комисије која је бринула о заробљеним аустроугарским официрима у Нишу, у јануару 1915. било их је 680, при чему је међу њима било 150 Мађара, 145 Аустријанаца и Немаца, 135 Чеха, 67 Хрвата, 40 Срба, 12 Пољака, 10 Словака, 7 Румуна, 7 Италијана и 5 "циониста", који су се изјашњавали као "јеврејски држављани".

У тренутку поласка на пут, 19. октобра, у Нишу је било око 600 заробљених аустроугарских официра. То је била процена једног од њих, Милета Будака, доцније усташког министра, који је повлачењу заробљених аустроугарских "часника" преко Албаније посветио мемоарску књигу, објављену 1941. у Загребу. Будак описује како су официри, весели због вести о скором слому Србије, не слутећи шта их чека на овом путу, постројени у рано јутро 19. октобра. Већина српских војника, који су их чували, чудили су се њиховим шалама и смеху: "Они су паметнији знали, да се 'Швабо' весели што је Београд пао и што Бугари надиру, па су нас гледали мрко и неповјерљиво."

У ИСТОМ тону Будак описује и потоње пешачење од Ниша ка Прокупљу: "Куд год смо пролазили, људи, жене, дјеца и наши заробљеници истрчавали су на цесту и проматрали нас нијемо као стијене. Наши су се момци смијешили, поздрављали нас и добацивали нам свијетле, значајне погледе. Ми смо се разумјели, један другом у духу стискао десницу и шаптао велике ријечи."

"Велика се већина нас Хрвата није мање радовала несрећи српске државе него Немци и Маџари", признаје Будак. Ипак, са кретањем од Прокупља ка Куршумлији, кроз кишу и блато, весеље су сменили умор и бриге. Међу хрватским официрима нашла су се два добровољца, који су се пријавили у српску војску. Будак и његови другови били су огорчени, посебно зато што су знали да је један од њих до јуче био "франковац и србождер".

СУТРА: СРБИМА ВЕЗАНЕ И РУКЕ И НОГЕ

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)