ПАШИЋ ОДБИЈА ТАЈНЕ НАГОДБЕ: Немци су преко емисара нудили Србији сепаратни мир

Милош Ковић

18. 02. 2021. у 18:00

НЕМЦИ су током 1915, па и за време похода на Србију, преко незваничних емисара, наговарали владу Николе Пашића на сепаратни мир и нудили јој територијалне уступке. Углавном су мислили на спајање остатака Србије и Црне Горе, без делова које би узеле Аустроугарска и Бугарска, и њиховог изласка на море у северној Албанији.

ПАШИЋ ОДБИЈА ТАЈНЕ НАГОДБЕ: Немци су преко емисара нудили Србији сепаратни мир

Фото Архива

За разлику од хабзбуршке дипломатије, Немци нису предвиђали постојање независне албанске државе. И Берлин и Беч су, начелно, били спремни да пристану на припајање јужних албанских крајева Грчкој, не би ли ову привукли у свој табор.

Овако промењен однос снага на Балкану би потом, у ширим оквирима царинске уније Немачке и Аустроугарске, нашао своје место у грандиозном преуређењу Европе. Од Белгије, Холандије и Скандинавије до Османског царства, требало је да се, у непрекинутом ланцу, простиру земље под контролом Немачке и њених савезника. Кључни услов за то био је слом Србије.

НЕМАЧКЕ понуде за Србе наилазиле су, међутим, на одлучно одбијање Беча, решеног на коначни обрачун са својим јужним суседом. У томе је нарочито била одлучна хабзбуршка војска, на челу са Конрадом фон Хецендорфом. Ни Пашићева влада, иако је имала контакте с немачким емисарима, није показивала занимање за тајне нагодбе, иза леђа Антанте. У томе се, према сазнањима Лондона, Петрограда и Париза, Влада Србије суштински се разликовала од Владе Црне Горе; краљ Никола Петровић је са Централним силама ступио у много озбиљније преговоре. Његови синови, Данило и Мирко, Берлину и Бечу ће нудити своје услуге у смиривању српских националиста и одметника.

Ратни циљеви Србије објављени су већ 4. августа 1914. прокламацијом регента Александра Карађорђевића, потом циркуларном нотом Пашићеве владе од 4. септембра 1914. и коначно Нишком декларацијом Народне скупштине, објављеном 7. децембра 1914. године. Тако су се сви кључни чиниоци српске политике - круна, влада и скупштина - сагласили у намери да рат за опстанак Србије претворе у борбу за ослобођење и уједињење Срба, Хрвата и Словенаца.

То је, наравно, подразумевало припајање територија које су се тада налазиле под хабзбуршком влашћу.

У ТОМ тренутку, на југословенску идеју се гледало као на начин превазилажења вековних, секташких сукоба између суседа истог језика и етничког порекла, али различитих вера.

Уместо трпљења спољних утицаја, који су суштински водили бескрајним верским сукобима, требало је створити заједничку, велику и стабилну државу, засновану на принципима на којима су почивале тадашње западноевропске земље: заједничком језику, етничком пореклу, световном схватању политике, добро схваћеним заједничким интересима и постепеном деловању државе на уједињавању онога што је вековима било подељено.

Уз то, југословенска идеја могла је да помогне у регрутовању "пете колоне" у непријатељским редовима, у одбијању Аустроугарске од Балкана, па и у њеном коначном рушењу. Саговорницима из земаља Антанте Срби су говорили да би Југославија могла да буде најпоузданија брана пред пангерманским амбицијама Немачке и Аустроугарске. О томе је нарочито убедљиво писао Јован Цвијић.

Сведочење Џона Рида

ЧУВЕНИ амерички новинар и песник Џон Рид, који је био ратни дописник из Србије, чак је тврдио да "сваки српски војник зна за шта се бори" и да "тајни сан сваког Србина јесте уједињење свег српског народа у једно велико царство: Мађарска, Хрватска, истоветна у нацији и говорном језику - Далмација, завичај српске књижевности - Босна, извор српске поезије и песме - Црна Гора, Херцеговина и Словенија. Царство од петнаест милиона, које би се простирало до Бугарске до Јадрана."  Од Рида се није могло очекивати претерано добро познавање балканских нација; његови искази су се, међутим, заснивали и на магловитим знањима самих Срба о Хрватској и Словенији.

ЈУГОСЛОВЕНСКА идеја имала је своје корене у секуларизацији српског националног идентитета, од заједнице вере, култова и сећања, уобличеној још у добу Пећке патријаршије, до заједнице језика, какву су проповедали српски интелектуалци, од Доситеја Обрадовића и Вука Караџића, до Стојана Новаковића и Јована Скерлића. Реформа Људевита Гаја, којом је за основу "илирског", потом и хрватског књижевног језика узет штокавски, јекавски дијалект, подстакла је српске лингвисте, који су, баш као и међународна славистика, тај језик називали српским, да прихвате идеју уједињења "два дела једног народа". Заједничке борбе из 1848. и романтизам из доба Михаила Обреновића дали су нову снагу овим идејама. Успеси италијанских масона у уједињењу Италије и немачких протестаната у уједињавању верски подељених Немаца, упркос отпору папа и Аустрије, послужили су Србима као узор и додатно охрабрење.

Стојан Новаковић је био једна од личности које су представљале континуитет и непосредну везу између идеја из доба кнеза Михаила Обреновића и времена краља Петра Карађорђевића.

У доба кнеза Михаила, Новаковић је био млади писац и научник, уверен у целисходност уједињења Јужних Словена. Већ под Миланом Обреновићем постао је један од кључних идеолога српског националног покрета; од 1903. до 1914. сматран је неспорним ауторитетом у српском јавном животу.

УОЧИ Великог рата, југословенске идеје проповедали су и напредњак Стојан Новаковић, и либерал Слободан Јовановић, и радикал Милован Миловановић, и самосталцима блиски Јован Цвијић. Доследни у језичком национализму сви су Хрвате, због њиховог књижевног језика, убрајали и у српски, и у југословенски национални корпус; вођени секуларизмом, они су штокавске, јекавске земље - Босну и Херцеговину, Далмацију са Дубровником - сматрали српским земљама.

На такав начин размишљала је, уосталом, и образована Европа; британски дневни листови су становнике Босне, Херцеговине и Далмације називали Србима православне, муслиманске и католичке вере. У српство Црне Горе није било сумњи. Ослобођење Македоније и улазак у северну Албанију 1912-1913. показали су, међутим, да су српски интелектуалци, вођени историјским предањем и стратешким, економским интересима, били спремни да напусте језички национализам.

КОНАЧНО, понајвише захваљујући Јовану Скерлићу и Јовану Цвијићу, али и Николи Пашићу и краљу Петру Карађорђевићу, српски и југословенски национализам имали су изразито демократску боју. То није била само последица егалитаристичког карактера српског друштва, културе и политике, него и "културних ратова", у којима се трагало за тачкама отпора аустроугарском конзервативизму, клерикализму и империјализму.

Странци који су 1914. и 1915. посетили Србију, нарочито они који су долазили из демократских и неутралних земаља, Швајцарци Арчибалд Рајс и Катарина Штурценегер, Холанђанин Аријус ван Тинховен, или Американац Џон Рид, брзо су уочавали изразит демократизам српског друштва и политике. Хвалили су самосвест и слободу српских сељака и примећивали да припадници српске средње класе и интелигенције, иако сељачког порекла, воле да истичу своје западњачко образовање и да исмевају песме и одећу сељака. Сви су, међутим, примећивали да је општи и врло снажни патриотизам Срба био заснован на свести о правима и слободама које им је давала њихова земља.

СУТРА: Обруч се полако затварао

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)