СВАЂЕ СА СОПСТВЕНОМ ИСТОРИЈОМ: Шта би се догодило да се Срби 1915. нису повукли, него предали?

Милош Ковић

13. 02. 2021. у 18:01

ЕПСКЕ размере српског повлачења из 1915. као да су присилиле српске историчаре на оклевање и уздржаност.

СВАЂЕ СА СОПСТВЕНОМ ИСТОРИЈОМ: Шта би се догодило да се Срби 1915. нису повукли, него предали?

Фото Архива

Смирени академски исказ не може да достигне снагу којом су овај догађај описали књижевници и учесници - Бранислав Нушић, Растко Петровић, Драгиша Васић, Станислав Краков, Стеван Јаковљевић.

Данашња историографија настоји да се, у проучавању Првог светског рата, окрене од јунаштва и патриотизма војника ка страдањима и свакодневним искуствима цивила, избеглица, жена и деце, ратних заробљеника. Један од аксиома политичке коректности данас, наиме, гласи да је патриотизам најчешће штетан и да је рат бесмислено страдање.

Укрштање различитих перспектива, међутим, веома је изазовно и корисно у проучавању ратних збивања. У овом фељтону зато никоме неће бити одузета реч, па ћемо послушати шта о својим искуствима из 1915. године имају да кажу краљ Петар Карађорђевић, његови официри и војници, српски и савезнички министри и дипломате, припадници савезничких мисија, ратни заробљеници, деца из избегличких колона. Настојаћемо да, што целовитијим приступом, превазиђемо у српској историографији уобичајену поделу на војну и дипломатску историју Првог светског рата.

Равнодушност према својој земљи

ИЗ ПЕРСПЕКТИВЕ 2016. године, после слома Југославије, усред данашњег разарања Србије, Црне Горе и оспоравања самог постојања Републике Српске, победе из доба 1912-1918. изгледају нам, наравно, као порази. Но нису ли прави предмет ове расправе ипак, ратови у којима је разбијена Југославија, а не Први светски рат који је довео до њеног стварања? Говоримо ли овде о нама, о нашој равнодушности према судбини сопствене земље, или о нашим прецима који су показали како се брани отаџбина? Не оправдавамо ли сопствену слабост и неспособност тиме што за све оптужујемо своје велике претке? Зар нисмо сјајне дворове, које су нам они оставили, претворили у кметске страћаре? Јесмо ли кадри да њихове мачеве извучемо из камена? Зар нисмо њихове стегове већ продали у бесцење?

ЈОШ један тренд у савременој историографији, који може да буде плодоносан у проучавању српског Великог рата, јесте уочавање крсташког менталитета у уобличавању ратних циљева и ратној пропаганди зараћених земаља. У тим оквирима, изучава се реторика и пракса "цивилизаторске мисије", "хуманитарних ратних циљева", подела на цивилизоване народе и варваре, које треба кажњавати и култивисати. Поход Централних сила на Србију, започет много пре 1914, може да послужи као драгоцено истраживачко поље за ове теме. Ни однос савезника према Србији, како ће се видети, није био лишен ове врсте реторике и политичке праксе.

Све што су уочи и за време ратних операција 1915. предузимале српска круна, влада и војска заснивало се на вери у помоћ савезника. Ратни план Срба почивао је на савезничкој подршци и садејству. Када су ратне операције започеле, почетком октобра 1915, помоћ, подршка и садејство потпуно су изостали. Та чињеница наметнула је низ питања, на која је требало одговорити. Какви су били односи између Савезника и Србије уочи и за време ратних операција 1915? Да ли је Србима помоћ уопште била обећана? Колико је изостанак савезничке помоћи важан за разумевање и тумачење српског слома из 1915?

ПРЕДУБОКА је провалија која Србе из 2021. раздваја од њихових предака из 1916. У међувремену, само на тлу Србије, живели су у пет држава и претрпели најразличитије идентитетске експерименте. Свако, наравно, има право да о прошлости размишља на свој начин. Ипак, после обележавања стогодишњице Првог светског рата, усред опште клонулости и обесхрабрености, у српској јавности необично су учестале свађе са сопственом, националном историјом. Зар Србија ипак није била крива за Сарајевски атентат и за Први светски рат? Зар одлука из 1915. о повлачењу, уместо предаје, није била почетак самоуништења и пропасти? Зар стварање Југославије није обесмислило сва страдања и јунаштво српских војника од 1912. до 1918?

Штавише, да би се размишљало на тако обесхрабрен начин, потребно је да поверујемо да несрећна данашњица представља коначну реч, последњу мудрост историје. Другим речима, потребно је да заборавимо да ни данашње, тренутно стање ствари неће бити вечно. Зато нас Марк Блок, јунак Првог светског рата, који ће у Другом светском рату дати живот за Француску, упозорава да је највећи грех историчара анахронизам - наметање сопствених ставова и мерила људима прошлих доба. "Јесмо ли толико поуздани у себе саме и у своје време? - пита нас, професорски стрпљиво, Марк Блок." И мудри Јакоб Буркхарт нас подсећа да се "треба чувати тога да своје историјске перспективе одмах сматрамо за закључке светске историје".

СА променом односа снага у свету, која је само питање времена, престаће и српски порази. Хоће ли се тада, када Србија обнови своје снаге, изнова мењати и наша слика националне прошлости? Буркхарт је у праву када тврди да процене о томе шта је "срећа" а шта "несрећа" нису посао историчара. Требало би их, драге воље, препустити публицистима, или, у српској традицији, кафанским козерима.

Међу питањима која се данас често постављају јесте и: шта би се догодило да се Срби 1915. нису повукли, него предали? Сећам се да сам се као студент, дубоко у себи, супротстављао свом професору Сими Ћирковићу, када нам је говорио да питања типа "шта би било кад би било" нису предмет академске историографије. Потоњу појаву "алтернативне историје" у англосаксонској историографији дочекао сам са ентузијазмом, као потврду да сам тада био у праву. Прочитао сам оглед њеног корифеја, Најала Фергусона, у коме се тврди да би Први светски рат, да Британија није, како он каже, погрешила и да је остала неутрална, био окончан победом економски, технолошки и културно просперитетне Немачке и њених савезника. Малени изазивачи невоља, попут Срба, би, заједно са Русима и Французима, били прегажени. Фергусон нас подсећа и да, сто година касније, уосталом, живимо у времену тријумфа Немачке и њених савезника из 1914; са њиховом победом у Првом светском рату смо, међутим, могли да избегнемо сасвим узалудне ужасе комунизма, нацизма и Другог светског рата. Када сам заклопио корице Фергусонове књиге, био сам више него захвалан на лекцији коју ми је дао; мој професор Сима Ћирковић био је у праву.

ТЕМА овог фељтона зато, није преиспитивање да ли је више од милион Срба погинуло узалуд и јесу ли Срби донели добру одлуку када су 1915, упркос поразу и погибији, одлучили да наставе борбу. Свако, понављам, има право на свој одговор и не спорим да би ова врста вајкања могла да буде тема занимљивог текста у новинама.

Ипак, мислим да песма "Тамо далеко", настала на Крфу, непосредно после голготе, о овој теми може да нам каже много више од данашње, накнадне памети. Мој став о томе да ли је требало наставити борбу или се предати, читаоцу не мора да буде важан. Задатак историчара није да вреднује и оцењује, или да тугује због пропуштених прилика. У фељтону се, пре свега, настоји да се разуме, опише и објасни, на основу враћања људи и догађаја у њихов контекст и њихово време. То, а не свађа с покојницима, представља истински изазов за људски дух.

СУТРА: НЕЖЕЉЕНА ИСТОРИЈСКА УЛОГА

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)