СКРОМНОСТ СРПСКИХ ВОЈВОДА: Степа је презирао почасти, живот је посветио својој земљи

Арчибалд Рајс

04. 02. 2021. у 18:00

ВOЈВОДА Степа Степановић је мање познат у иностранству, јер је сувише скроман и помало пустињак.

СКРОМНОСТ СРПСКИХ ВОЈВОДА: Степа је презирао почасти, живот је посветио својој земљи

Фото Архива

Ратни дописници, ови велики ковачи славе, не приближавају му се, или то чине ретко, и више воле друштво других разговорнијих шефова. Али сви они који су упућени у војну и стратегијску историју балканских ратова, знају какву улогу је у њима играо војвода Степа. Зар он није био пред Једреном и зар њему Бугари не дугују своју најстварнију и најчувенију победу? У овом рату, виђамо га увек тамо где је посао најмучнији, и он је извојевао одсудне победе на Јадру и Церу, и касније, над Поћорековом војском. На Солунском фронту поверен му је мучан и неблагодаран задатак: да брани фронт Моглене и да напада ако је могуће, из равнице, непријатеља укопаног по планинама са страховито тешким приступом и чији врхунци су виши од 2.000 метара.

Стари ратник се дао на посао. Степа Степановић верује у победу оних који се боре за своју слободу и за своје право, и њему се хита да се врати у своју земљу. Такав је овај вредни војник, али он и као човек није мање интересантан.

СТЕПА је сељачко дете; рођен је код Београда на бреговима Торлака и његово срце је остало у његовом малом родном месту. Као сви Срби од вредности, он је с правом горд што је син оних сељака чији су подвизи задивили свет и који су извршили оно нечувено повлачење преко Албаније.

Војвода Степа је осамљеник. Он воли да буде сам и да ради на ваздуху. Први пут сам га видео у октобру 1914. у Липолисту у Мачви. Био се укопао у неку врсту "блокхауса", направљеног од сандука за муницију и без крова. Његови официри долазе да га ометају само кад је то апсолутно потребно.

Али, ово одвајање војводе од његових трупа само је привидно. У својим самотним шетњама он посећује све и види све. Уме да са неколико кратких речи осоколи "своје војнике". Јер војници су његови. Он живи само за њих. Само зато да би се они могли ускоро вратити у своје мале беле кућице, овај старац жртвује здравље својих последњих година на нездравом фронту Јужне Македоније.

ОДБРАНА КАЧАНИЧКОГ КЛАНЦА

ГЕНЕРАЛ Дамјан Поповић, коме је била поверена одбрана Качаничког кланца, показао се апсолутно неспособним. Трупе, деморалисане рђавим примером свога шефа, почеле су да попуштају. У овој критичној ситуацији принц Александар обратио се генералу Бојовићу. Без часа оклевања, генерал се жртвује, узима команду над трупама, подиже морал и брани тако успешно ове важне положаје да је осигурано повлачење главнине. Има ли ишта теже за једног човека него да се прими једног задатка за који, унапред, зна да га неће моћи извршити?

МУДРАЦ је Степа Степановић. Посветио је живот свом позиву и својој драгој земљи, и презирао почасти. Кад заврши свој посао, одлази пешице, лаганим корацима, да баци мајсторски поглед на све оно што зависи од њега.

Видим га где пролази сеоским сокачићима. Турска деца која говоре само словенски и која су плава као Енглези, играју се у потоку. Војвода се зауставља: "Како се зовеш?" пита он. "Ахмед

Реџеп" одговара дете, поздрављајући по војнички. Маршал се осмехује, помилује румене образе малишана и одлази, замишљен, својим лаганим кораком. Његове добре, плаве влажне очи гледају жарко вечерње небо. Он мисли на сву ону децу која су остала тамо доле и од којих многа нису више у животу. Један војник тридесетих година пролази и поздравља.

Шеф скида своју качкету на грађански начин и гледа га разнеженим погледом. "И ти си оставио децу у рукама освајача. Јадни човече, да ли ћеш их видети? - изгледа да каже његов поглед."

ПИСМО од 5. фебруара 1918. - генерал Бојовић.

"Мала српска војска чека. Она чека тренутак кад ће јој стратегијска ситуација на целом савезничком фронту дозволити да са својим француским, енглеским и италијанским друговима, којима се придружила и Грчка, најзад ослобођена од свог издајничког краља и његових вероломних влада, потисне Бугаро-Немце и да се победоносно врати у Београд. Она сада држи поново освојене положаје у току врелих борби у јесен 1916. и спрема се да задиви свет као што је то већ учинила на Јадру и Церу, на Колубари и на Руднику, за време нечувеног повлачења преко Албаније, на Редути и на Коти 1912. У тишини, њен Главни стан организује реванш, реванш у коме ће подјармљена браћа из Аустроугарске, Југословени који су дошли из Русије после херојских борби у Добруџи, играти улогу и показати целом свету да је њихово место с ове стране; а не у војсци Хабзбурга, тевтонских вазала.

Ко је на челу тога рада за припреме? Један човек о коме се мало говорило, јер је скроман: генерал Петар Бојовић.

УПОЗНАО сам га у Пецкој у јесен 1914. Командовао је Првом армијом. Казали су ми, показујући једну кућу: "Попните се на први спрат, ту ћете наћи генерала! Пењем се; у једној врло једноставној соби, соби малог паланчанина у овом малом селу које са помпом даје себи титулу вароши, један човек долази ми у сусрет и, иако ме није познавао, стеже ми срдачно руку. Генерал је средњег стаса, са још црним брцима на готово округлом лицу. Коса је кратко ошишана. Мало храмље јер је био рањен код Шапца, где је за своје храбро држање одликован медаљом за храброст коју, ако се не варам, носи једини од свих великих шефова српске војске. Провели смо вече заједно и овај човек, тако једноставан поред свега свога високог положаја, одмах ме је освојио. Било је лепо јесенско вече и кроз отворене прозоре, чули смо канонаду са Гучева и Мачковог камена.

Већ у балканским ратовима, генерал, тадашњи пуковник Бојовић, играо је важну улогу. Био је шеф штаба Прве армије принца Александра, оне армије која је разбила Турке на Куманову, а Бугаре на Брегалници.

ПОНОВО сам видео генерала у Крагујевцу, године 1915, где је био придодан Главном стану.

Сретали смо се често увече после рада. То су биле тада шетње кроз тај лепи насмејани крај, расправљајући о дневним догађајима и о будућности Србије. Јер Бојовић је ватрени патриота. Он је посветио живот својој земљи. Тако сам се изближе упознао са овим човеком и врло брзо сам схватио да су његове три главне особине искреност, пожртвовање и добронамерност.

Овај храбри војник је благ. Његов глас, мало потмуо, готово се никада не уздиже и његове очи, које гледају право у ваше, имају нечега меланхоличног: то је носталгија за отаџбином и жалост за свима онима који су изгинули за њену слободу.

ГЕНЕРАЛОВО пожртвовање нема граница. Он ради дан и ноћ. Али оно што је извео најлепше, то је његова одбрана Качаника приликом бугарског напада 1915. године.

Ето, то је човек који стоји на челу припрема за последњи чин херојске српске драме. Са својим верним сарадницима и храбрим шефовима који командују на фронту, он ће умети да му даде срећан расплет. Свеједно, али колика разлика између српских шефова који су једноставни и другари са својим војницима, и шефова централних сила, ових надувених ситних племића који би се сматрали обешчашћени да једу за истим столом са простим редовом?"

Непосредно после ових мојих записа генерал, каснији војвода Бојовић, променио се са војводом Мишићем и извршио је, као командант Прве армије, победничку офанзиву од 1918.

СУТРА: Ручак испред бугарских линија

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)