ВОЈНИК ИСТИНЕ И ПРАВДЕ: Вешала за сељаке у Крупњу

Арчибалд Рајс

16. 01. 2021. у 20:00

ВОЈНИК ИСТИНЕ И ПРАВДЕ: Вешала за сељаке у Крупњу

Фото архива

ГЕНЕРАЛ Павле Јуришић-Штурм, командант треће армије. Он ме је позвао да присуствујем бици која бесни - позив који сам примио с одушевљењем.

Топовска паљба је интензивна како само може бити, и чује се непрекидно праскање пушака и митраљеза. Положаји на којима смо били јуче налазе се под кишом граната свих калибара. Шрапнели се распрскавају изнад нас и један извиђачки авион, са својом црно-жутом врпцом, лети изнад наших глава.

Наслоњен на једно велико дрво чије лишће ме заклања од непријатељских очију које вребају, посматрам ову касапницу између људи, чија страхота не може да угаси сјајно сунце које све купа и које изгледа као да хоће да нам покаже све ништавило људских предузећа. У ствари, шта су ове силне гранате на које су људи из Беча и Будимпеште били тако горди?

Распрскавајући се, оне убијају неколико јадних људских бића и испретурају мало земље која ће благодарећи природи према којој смо немоћни, бити поновно прекривена зеленилом кроз неколико дана! Преда мном су Црни врх и Орловче, које држе Аустро-Мађари, и кота 708 и Еминове vоде које држимо ми. Наши су такође на вису Кулишту, док непријатељ има у рукама јужну страну и другу косу брда. Бели Камен поново је наш.

МОЈА осматрачница, иако одлична, изгледа ми ипак недовољна да све видим. Угледао сам, дакле, једну групу дрвећа у растојању од 300 метара и учинило ми се да је оданде изглед много бољи. Пошао сам тамо за време једног малог затишја. Тек што сам се тамо наместио, једна велика граната од 305 смрвила је у прашину дрво које је било моја прва осматрачница.

Ето шта је судбина! У 14 сати огромна детонација. Велико дрвеће у шуми на вису изнад нас пада у облаку дима, помешаног са грудвама избачене земље. То експлодирају наше мине и руше непријатељске ровове. Беснило топова, пушака и митраљеза изгледа да се још појачава. Швабе су добро гађале; наши топови су буквално окружени огромним дубоким јамама које су ископале њихове гранате. Али поред свега тога, мали број артиљераца био је погођен.

ПОЧЕТАК ВЕЛИКЕ ПОБЕДЕ

ПРЕШАО сам цео активни српско-аустријски фронт. Утисак који сам понео са овог излета био је врло добар. Српска војска била је врло рђаво одевена али њен морал и њена издржљивост били су савршени. Ипак, имао сам такође утисак да се то мора ускоро свршити, јер су четири рата исцрпла земљу. Авај! много сам се преварио у том погледу. Оно што сам преживљавао био је само почетак једног дугог мучеништва и војска није била нимало исцрпљена, јер је касније могла да изврши повлачење кроз Албанију и јер је славно освојила целу своју земљу, прегажену коалицијом њених непријатеља. Најзад сам врло јасно констатовао да се аустроугарска војска осрамотила заувек, јер није водила лојалан рат против војске свога противника, него се трудила да истреби цео народ, убијајући без разлике борце и мирне жене, децу и старије. Аустроугарска је морала да плати овај злочин ишчезавањем са карте Европе. Неумитна правда може да буде спора, али, најзад она дејствује.

Превијалишту у Гњилеми је већ пуно и лекари превијају, а да немају времена да одбију дим из једне мале цигарете. Има тешких рањеника од експлозивних куршума. Има их који су донесени на носилима, а већина ипак, са својим ранама које су покаткад страховите, сишли су са виса пешице, подупирући се на неки исечен штап или на своју пушку, или подржавани од другова који су мање рањени. Ниједног јаука, али често шале оних убогих ђавола које превијају на брзу руку. Од времена на време, један безоблични пакет на једним носилима укочи се у грчу. То је један млади живот који одлази. А готово сви, чак и они који су најтеже рањени, пуше.

ПРЕВИЈЕНИ и снабдевени објавом, прикаченом за шињел, ови војници одлазе пешице према болницама у позадини. Тешко рањени очекују волујска кола да их превезу, а они који нису за превоз, спремају се стоички да напусте овај свет. Др. Михајловић ми каже: "Све је добро, чим су рањеници добре воље."

Јаребице су седиште Треће армије. Ту се још чује топ са Гучева. То је једно мало село које је, некада, живело у благостању. Данас, то село је опљачкано до дна душе, а 23 становника су убијена, а 10 њих је нестало. Седамнаест људи из Јаребица било је стрељано у Кривајци. Уосталом, сва села у околини оплакују своје покојнике, поубијане од стране аустроугарске солдатеске. Тако у Завлаци има 20 убијених, а седам несталих. У Ликодри побијено је 57 људи.

ИЗ ЛИКОДРЕ пењемо се до штаба моравске дивизије 2. позива, којом командује пуковник Љуба Милић, доцније генерал на македонском фронту, и слаткоречиви Калафатовић, будући и неуморни шеф другог обавештајног бироа у Солуну. Ова господа су поставила свој шатор-канцеларију у Барама у једној лепој буковој шуми. Ту су ми показивали гвожђе којима се везују војници за руке и ноге, гвожђа нађена на аустријским положајима, права оруђа за муке. Дух у војсци Франца Јосифа мора бити рђав, чим су приморани да употребљавају оваква средства за кажњавање.

Положаји на Барама нису далеко од командантова шатора. Они стоје према Белом Камену и Костајнику, кад сам тамо стигао, топови су били у акцији и из рова у ров одговарало се пушчаном паљбом. Тако је готово свакодневно, и нема дана да где не сахране неколико јунака који су погинули за слободу своје земље. Србија није хтела рат. Она трпи неправедни и дивљачки нападај. Сви верују да неправда не може бити победоносна и да ће они који су је учинили, бити кажњени.

Са Бара силазимо рђавим, врло стрмим путем, у Крупањ, шћућурен у тесној долини. Ту је дунавска дивизија другог позива. Њен командант, пуковник Милош Васић, сместио се у згради дирекције антимонског рудника. Варошица Крупањ није велика, 1.300 становника, грдно je страдала за време привремене аустроугарске окупације.

У МЕХАНИ, док ручам скроман ручак, механџика Персида Симовић прича ми шта су радиле Швабе. У њеној кући био се сместио један генерал са својим штабом. Прва ствар коју су од ње тражили биле су бомбе. "Код вас, у Србији, чак жене имају бомбе, дајте нам их одмах", говорили су јој официри. Један лекар тражио је од ње јаја за генерала. Она их није имала, али је нашла једно у вароши и лекар јој је саветовао да га сама преда генералу који је говорио српски. "То јаје ми је спасло живот", говорила ми је она. Генералов ађутант био је врло свиреп. Сваки пут кад су му доводили сељаке из околних села, он је наређивао: "На орах!" Тако је Персида видела кад су први пут обесили петорицу сељака, затим у два маха седморицу и једном једнога. Сви ти јадни људи били су повешани о дрвеће испред њене куће.

Из Крупња идемо у Пецку. Пролазимо кроз Белу Цркву и Батаве, села подигнута по високим брежуљцима. Сада силазим у Пецку, седиште штаба Прве армије. Ту налазимо генерала Бојовића, чија нога није још сасвим залечена од ране коју је задобио у борбама око Шапца.

Пецка је мирна. Чује се само топ, јако, али из далека. Стога се ту не задржавам дуго и враћам се преко Ставе у Ваљево.

СУТРА: ПЕГАВИ ТИФУС НАПАДА СРБИЈУ

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (1)