БОЛНИЦЕ ГАЂАНЕ ПО ЧЕТИРИ ПУТА: Аустроугарска води "интегрални рат", односно она хоће да истреби цео српски народ, а не само његове војнике!

Арчибалд Рајс

10. 01. 2021. у 18:00

БОЛНИЦЕ ГАЂАНЕ ПО ЧЕТИРИ ПУТА: Аустроугарска води интегрални рат, односно она хоће да истреби цео српски народ, а не само његове војнике!

Фото архива

У БЕОГРАДУ нас дочекује мајор Јоксим Гајић, командант Града, долази нам у сусрет. То је онај исти Гајић који је нападао непријатељске положаје код Земуна 27. и 28. септембра.

Мајор ме води у његову "трпезарију" под свод од капије на улазу у град, једноставно подешен, и нуди ми слатко, кафу и ракију, неопходно на положајима српске војске, са одличним "мезелуцима". Изузев периода трагичног повлачења кроз Албанију, никад код мојих храбрих другова из Карађорђеве земље није ми изостао овај богати дочек. Он је чак добио нарочито значење...

Мајор ме повео те сам посетио град, који је више историјска знаменитост него успешно средство одбране. Стога је непријатељска артиљерија нанела знатне штете. Здање штаба, архиве, војни музеј - порушени су. Тужно леже на земљи под рушевинама и под блатом душе старих топова, парчад старих униформи... из времена ослобођења земље од турске власти.

Платна старог бедема, довољна да се одупиру јуришу Турака пре неколико векова, сурвала су се под ударцем модерних пројектила. Мала црква представља само једну гомилу камена.

Многе гранате нису се распрсле. Једна мала граната се цела углавила у дебло једног младог багрема, са вршком који је излазио с једне стране, а са данцетом с друге. Све је опустошено и човек се пита да ли су заиста непријатељи могли веровати да је ова старина, као што је калемегдански град, могла служити за одбрану.

СВАКАКО, ту је било војника, али они су били доњим деловима дуж Саве и Дунава да спречавају прелазак непријатељским бродовима. Био је ту такође и један топ од 75 за одбрану од монитора, сакривен у зеленилу, али ово изобиље пројектила које су слали Аустро-Мађари да разоре само старе историјске зидине, цркву и напуштене зграде, било је само једно распикућство без икакве користи од њих.

Задржавам се да посматрам лепу панораму коју имам пред собом. Сјајно сунце обасјава још мађарску равницу и брежуљке Бежаније, на чијем крају се вере варош Земун са својим гордим торњем Хуњади Јаноша. Наједном, топови наше артиљерије почињу да бомбардују брежуљке. Јасно се види како се стварају над висовима мали облаци од шрапнела који се распрскавају. Изгледа да искрцавају пешадију у Бежанији и да наше тобџије хоће да поздраве дошљаке. Швабе одговарају и гранате пролазе изнад наших глава журећи се да на другом месту експлодирају, у вароши где нема ниједног топа. Доиста, лакше је убијати невине грађане у небрањеној вароши него покушавати да се гађају добро заклоњени топови на периферији. Аустроугарска води "интегрални рат", то јест, она хоће да истреби цео српски народ, а не само његове војнике! Изгледа да је то последња реч оне "Култур" са немачким великим К.

ВРАЋАЈУЋИ се у варош, пролазимо поред енглеског посланства. На његовом крову се вије велика америчка застава, што није спречило оне с друге стране реке да пошаљу једну гранату која је разрушила један павиљон у дворишту и озбиљно окрунила кров.

Сада се спуштамо у доњу варош. Пристаниште је пусто. Неколико "шлепова" је потопљено и једино њихови кљунови вире из блатне савске воде. Готово све куће носе трагове пројектила, неке су делимично порушене. Станица је празна. Сем неколико ретких стража, нема никога у овом огромном ограђеном простору где рђају шине и где су зидови здања ишарани рупама од граната и огреботинама од шрапнела.

Чак и болнице, иако заштићене црвеним крстом, већ су биле бомбардоване четири пута, али Аустро-Мађарима је пошло за руком да направе највише пустоши око зграда дуванског монопола. Његова здања су потпуно разрушена и запаљена од запаљивих граната, а многе приватне кућице, које ивиче топчидерски друм, само су гомила камења и малтера.

ШТАБ одбране сектора Београд-вароши налази се у живописној кафани "Лепи изглед", која још данас постоји. Ми свраћамо и ту нас дочекује пешадијски капетан Веселин Чајкановић, који је у грађанству доцент Универзитета. Наравно, треба у првом реду попити кафу коју спрема готово побожно једна врста џина са великом брадом, један добровољац с друге стране. Док измењујемо своје утиске са капетаном, војници трећег позива, неколико четника који још носе крст на својим шубарама, сасвим млади добровољци долазе и пролазе - причају, смеју се и певају.

Пошто смо попили кафу, капетан нас води ка Сави. На њеним обалама ископани су ровови, или оно што се тада називало рововима и који нимало нису наличили на наше праве тврђавске опкопе на солунском фронту. Старци трећепозивци чувају стражу. Они се сувише не крију. Српска страна железничког моста бачена је у ваздух екразитом. Свуда около земља је још жута од дефлаграције. Сасвим близу нас, седећи иза велике хрпе земље, један млади добровољац пеца рибу дугом рибарском удицом. Под носом Шваба, он хвата вечеру за себе и за своје другове.

Кафане врве од света

ПОНЕКИ дућан је отворен и кроз стаклена врата виде се трговци како услужују своје ретке муштерије. Напротив, кафане врве од света, нарочито оне које леже према кварту Славије. Ту хитају сви грађани да сазнаду најновије вести са фронта, које саопштава министарства унутрашњих дела или које разносе војници на проласку са фронта, или опет неки ретки путници из Ваљева. Ту се такође расправља са живошћу о штети коју је учинило последње бомбардовање. "Знаш ли да се једна граната распрсла у Јовиној авлији. Побила му је све кокоши." "Истина, али то је било још мање опасно него код Симића. Пера Симић, знаш га. Једна граната улетела је у њихову спаваћу собу и све уништила. Срећом, никога није било у соби. Ипак, да то све поправи требаће му бар две до три хиљаде динара!" Авај, то је још било оно добро доба кад су цене биле благе и кад су се сви Београђани познавали.

СУНЦЕ се већ клонило западу и обасјавало својим златним зрацима високе тополе на ивици реке. Треба се вратити у варош пре мрака. Поред кафане штаба, на једној клупи јавног парка, пуног ровова, један старац седи непомично. То је био некад срећан и угледан човек. Данас, он је изгубио жену и свог сина јединца, мајора у војсци, и он чека овде сваки дан гранату која ће га послати његовом сину. Нашто се враћати у Београд, где га више нико не чека!

Још је био дан кад смо стигли пред "Руски цар" и почели да сладимо чашу пива, кад се зачуше дуга звиждања, а после њих силне експлозије. Непријатељ поново бомбардује врх вароши. То пада свуда око нас. Доста многобројна публика при нашем доласку, ишчезла је као под чаролијом. Свако је јурио у понеку кућу. То траје 10 до 15 минута, и неколико часака после проласка последње гранате, људи су поново на улици и долазе да гасе жеђ код "Руског цара" јер им се од ове узбуне осушило грло.

Враћајући се у наш кварт на Славији, срео сам полицијског комесара који је констатовао смрт једног детета и једне жене, као и ране више других грађана од последњег бомбардовања. То је оно што Аустроугарска назива "заштити своја права и своје интересе". Мучеништво Београда почело је првих дана месеца јула 1914. и завршиће се тек 1. новембра 1918.

СУТРА: Асови старог Краља Петра

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)