ПЕСМА УЗ ГУСЛЕ ДИРА У СРЦЕ: Пашић је рекао Рајсу - Отворите очи и уши и кажите онда свету што сте видели и чули

Арчибалд Рајс

05. 01. 2021. у 17:30

И ЕТО нас у Скопљу. Већ је ноћ увелико и мршави петролејски фењери и две-три ацетиленске светиљке осветљавају својом мршавом светлошћу мноштво људи, који трче, гестикулирају, вичу. Један официр, шеф станице, прилази ми да ме поведе у један неосветљени аустријски вагон прве класе - ратни плен - који треба да ме одвезе у Ниш.

ПЕСМА УЗ ГУСЛЕ ДИРА У СРЦЕ: Пашић је рекао Рајсу  - Отворите очи и уши и кажите онда свету што сте видели и чули

Никола Пашић за време Великог рата

Немогуће да човек набави и најмању ситницу за јело. Мали ресторани и прчварнице које окружују станицу, већ одавно су празни. Али један официр, резервни капетан са седим брцима, којега сам касније поново нашао на Солунском фронту, сажалио се на Швајцарца и љубазно ми донео хлеба, јаја и печене јагњетине и понудио ме ракијом из своје велике чутуре.

После ове кратке ужине, није ми преостајало ништа друго него да покушам да спавам, јер ми мрачна ноћ није дозвољавала да видим и најмању ствар. То није било лако у овом одељењу, нормално намењеном за шест путника, а у ствари је давало склоништа дванаесторици, док су по његовим раскошним јастуцима врвеле стенице. Колико сам дуго спавао, не знам. Знам само да смо у 7 сати ујутро ушли у суру нишку станицу. И тако, кренувши из Лозане у суботу, у 9 сати ујутро, стигао сам у Ниш у петак, у 7 сати ујутро. Мој пут је трајао.

ЈЕДАН полицијски комесар чека ме. Фијакер са два коња вози нас, трескајући, улицама већ пуним војника, сељака и сељанки, Београђана који су побегли од бомбардовања и који иду на пијац са зембиљем у руци; идемо ка окружном начелству претвореном у дом владе. Стојан Протић, тадашњи министар спољних послова, примио ме је одмах. То је био човек који ми је, пре неколико година, упутио своје чиновнике у Лозану да се изближе упознају са новим полицијским техничким методама у лабораторијуму нашег универзитетског института. Исто тако, његова је идеја била и да ме позове да вршим мој позив техничког иследника на бојиштима Србије. Омален, дежмекаст, са интелигентним погледом на брадатом лицу, он ми рече: "Хвала вам што сте дошли. Председник вас очекује."

Он ме је повео према кабинету Господина Пашића. "Господине Председниче, ви сте ме тражили. Ево ме код вас. Шта желите да учиним за вашу земљу?" запитао сам га. Он ме најпре дуго гледаше и онда, лагано, врло благим гласом, одговори ми:"Требамо једног искреног пријатеља који зна посматрати. Пођите на фронт. Отворите очи и уши и кажите онда свету што сте видели и чули." - " Добро, Господине Председниче, а кад могу кренути на фронт?" - "Пођите прекосутра за Ваљево, где се налази главни стан наше војске. Дотле посетите Ниш и аустроугарске заробљенике који су већ многобројни. Ту ћете наћи материјала за своју анкету."

- "Разумем, очекујем ваше инструкције за одлазак."

РУКОВАЊЕ између двојице људи који се разумеју, а да не губе много речи, и ја излазим из председниковог кабинета као званични и неутрални иследник српске владе и војске. То сам остао до краја рата, али кад сам видео на фронту сва зверства која је поднео српски народ од стране његових свирепих непријатеља, кад сам чуо како звижде око моје главе куршуми и шрапнели противника, а ја не могу на њих да одговарам због свога својства неутралца, брзо сам напустио то својство и постао швајцарски добровољац српске војске, друг величанствених ратника Шумадије, Дунава, Мораве, Дрине, Тимока и Вардара. Ипак, ово ново својство није учинило да икада напустим своју објективност стручњака и заклетог иследника пред судовима моје земље и другде. Заклео сам се да кажем "истину, ништа него истину". По завршетку рата, могао сам констатовати да се нисам огрешио о своју заклетву.

РЕШЕНИ ДА БРАНЕ СВОЈУ ЗЕМЉУ

УЛИЦЕ пред хотелом "Секулић" који је на углу, пуне су света и кола. Свуда, поред зидова, седе средовечни сељаци који су дошли да се јаве у своје јединице трећег позива. Чекајући да изиђу пред контролну комисију, они једу и сунчају се. Има међу њима Цигана са бронзаним лицем као Индијанци. Они су окружени члановима својих породица, женама и децом, који носе животне намирнице. Једна врло стара Циганка, са лулом готово без камиша у устима, седи на прагу једне куће. Кажу ми да је испратила сина који је отишао пре три дана са својим пуком и "да га чека да се врати". Јадна бабо, вероватно ћеш узалуд чекати! Овај свет је ћутљив, озбиљан, али у ведрим очима људи чита се да су решени да бране независност своје земље и да се не боје да жртвују своје животе.

По Пашићевој жељи, нисам узалуд губио времена у Нишу. Посетио сам варош и обишао сам аустријске заробљенике који су били много боље смештени и храњени него српски војници. Такође у Нишу, упознао сам се са војником који је имао да постане мој друг.

У НИШУ сам нашао малог Драгољуба Јеличића, коме је тада било дванаест година. Кад је плануо рат, он је био ђак првог разреда гимназије у Шапцу. Његов отац, мобилисани обућар, погинуо је у првим борбама. Тада се Драгољуб креће и одлази са четницима да свети свога оца. Он учествује у свим окршајима, пуца из пушке и баца бомбе. Кад је био рањен у руку, ваде му куршум у нишкој болници, док он није хтео да се даде успавати за операцију. Без једне речи, он ју је издржао и кад је све било свршено упутио је најомиљенију коморџијску псовку на адресу "Шваба". Принц Александар га је лично произвео у чин каплара. Таква је била српска омладина 1914. Нека би се ова данашња научила да јој наличи!

После два дана, у 23 сата, увече, отпутовао сам за Ваљево. Малим младеновачким возом стигао сам, касно увече, у Ваљево, после бесконачног путовања у једном вагону за путнике, претрпаном и пуном угља и црне чађи коју нам је сипљива локомотива слала у изобиљу. На станици ме је прихватио један официр који ми је био послан у сусрет и повео у хотел "Секулић" да се умијем и, затим, директно у официрску "менажу" на вечеру. Ништа нисам могао видети од вароши сем мрачних улица покривених дебелим и лепљивим блатом на коме је одсевала бледа светлост неколико ретких петролејских фењера.

ИПАК сутрадан ујутро, кад сам се пробудио у својој малој, али чистој соби, она је сва била окупана у раскошном јесенском сунцу. Скочих до прозора и био сам очаран лепим пејсажом који сам имао пред очима. Окружена зеленим брежуљцима, мала варош Ваљево почива у долини као у једном кревету. Њене ниске кућице изгледају сасвим беле под сунцем које блешти. Између њих избија зеленило воћњака и високе нежно зелене стреле јабланова. Журим да се обучем и да изађем, те да се упознам са овом вароши и њеним становницима, међу које ме је довео ратни случај.

На углу улице седи један инвалид који је изгубио вид у пређашњим ратовима. Без прекида, он пева јуначке песме из прошлости, уз гусле. Какав чудан утисак чини вам ова једнолична и тамна мелодија! То вас дира у срце, чини вас тужним, јер, инстинктивно, мислите да ће сва ова омладина, пуна одушевљења, која одлази у битке овог рата, бескрајно већег и смртоноснијег од оних ранијих, бити исто тако опевана, па, ипак, то заноси и чини да ваше очи јаче засијају због овог обећања будуће славе и будућих победа.

СУТРА: ВАЉЕВО СЕ ПРЕТВОРИЛО У БОЛНИЦУ

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)