ПРОБАО САРМУ И ОСТАО У СРБИЈИ: Рајс није ни помислио да ће његова судбина бити везана за удес ове земље

ИТАЛИЈА није била још заратила и до Милана смо путовали готово као у време мира. Чак ни у Милану се није осећао рат. Позоришта, варијетеи, ресторани, радили су као обично. Тек у Болоњи срели смо први воз, пун италијанских војника, који су ишли на север да заштите границу.

Војвода Јован Стојиљковић Бабунски

У Бриндизију смо се укрцали на "Елефтерију" за Пиреј. Море је било доста мирно, а путници нису били многобројни, јер су путовали само они који су били апсолутно приморани да то чине. Наспрам Валоне, наш брод су зауставила два француска торпиљера чији су официри дошли да прегледају путне исправе путника. Како међу нама није било ниједног сумњивог, то су нас официри учтиво поздравили и пожелели нам срећан пут. У то време још није било подморница и, ноћу, могли смо путовати са свима запаљеним светлима. Касније, путовао сам више пута истим путем, али ми смо клизили мрачним морем као фантом, не усуђујући се чак ни да запалимо цигарету на крову.

КРАТКО заустављање на Крфу, у 16 сати били смо у Пиреју, а пола сата касније у Атини да тамо преноћимо. Ту сам се укрцао на брод који је пловио за Солун. На броду је било Срба и Црногораца који су долазили из Америке да се боре против заједничких непријатеља. Још их видим, како наслоњени на ограду певају меланхоличне мелодије из свог завичаја, док је брод дефиловао испред голих планина грчке обале. Колико је од ових храбрих доживело свршетак рата?

У 3 сата сутрадан ујутро стигли смо у солунску луку, али смо се могли искрцати тек у 7 сати, а мој воз је полазио за Ђевђелију у 8 сати. Ипак, приморан сам да свратим у српски конзулат да се распитам за упутства која су дата из Ниша за мене. Један фијакер, благодарећи добром бакшишу, одвезао ме тамо тако брзо да нисам имао времена да видим ишта од ове вароши, која ми је била потпуно страна. Све је спремљено у конзулату и исти фијакер одвезао ме је на станицу Жонксион 10 минута пре поласка воза. За два сата ми смо у Ђевђелији, на српској граници, где треба променити воз. То је био мој улазак у Србију.

ИСТИНА, у томе часу нисам мислио да ће од тог тренутка моја судбина бити везана за удес ове земље. Мислио сам да ћу ту извршити дужу или краћу анкету да обавестим свет о ономе што се догодило на овој ратној позорници, али нисам могао предвидети да ће ови војници које сам видео први пут, постати моји борбени другови и да ће ми сама земља постати исто толико мила колико и моја земља, Швајцарска.

Моји први утисци? Просто чуђење. Навикнут на чистоћу и на претерани ред наших швајцарских станица, у којима путници наличе више или мање један на другога, видео сам ту један разнолик народ који заузима све, чекаонице, кејове, пругу итд. Било је ту високих и лепих жандарма који су још носили плавозагаситу предратну униформу, чиновника у разним униформама, македонских сељака и сељанки са својом ношњом потпуно непознатом за мене, и који су носили невероватне дењкове, обавијене шареним ћилимом. Цигани у дроњцима лутали су свуда и нудили се да понесу пртљаг. Неколико официра и неколико војника имали су шајкачу, коју сам видео први пут. Све то окупано блиставом светлошћу једног лепог, већ јесенског, источног јутра.

НЕ ЗНАЈУЋИ ни речи српског, питао сам се како ћу се снаћи, кад ми се обрати, на савршеном француском језику, шеф царинарнице, Г. Симић. Благодарећи њему успело ми је да доручкујем у некој врсти дрвене колибе коју су путници заузели на јуриш. Ту сам појео своју прву сарму. Извештен о мом доласку, полицијски комесар и официри дошли су да ме поздраве и задржали су ми место у препуном возу који је имао да нас одведе у Скопље.

Нема више различитих класа у возу. Цео свет се смешта тамо где налази места, у првој, другој или трећој класи. Ја сам међу једном групом студената који се враћају из Француске да се јаве војним властима. Цео свет говори француски и ови младићи ми говоре о својој жељи да бране своју неправедно нападнуту земљу. Касније, срео сам више њих на фронту, а многи су пали на пољу части. Само један или двојица дали су се ослободити војне дужности и више су волели да продуже у потпуној безбедности своје студије, док су се њихови другови борили и гинули за отаџбину. Резервисти, још у сељачком оделу, улазе у воз да се придруже својим јединицама.

РАДОЗНАЛО гледам на прозор. Како су ове планине голе! Мутни Вардар тече између двеју обала, покривених готово тропском вегетацијом. Заустављамо се: Мој сусед ме гурну лактом: "Видите ли оног човека тамо са фишеклијом?" рече ми он. "То је војвода Бабунски, један од наших најславнијих и најхрабријих комита." Погледах и видех једног човека, полусељака и полувојника, немарно ослоњеног на карабин. Али он се осврће на нашу страну и гледа нас, и тај поглед са гвозденом енергијом, а ипак благ, чини да сам инстинктивно осетио да овај човек значи нешто, да је сила.

То је, дакле, комита! Толико сам читао по новинама о комитама које су Аустро-Мађари свуда видели, да сам себи био створио једну слику која је сасвим наличила на разбојника из комичне опере. Нисам уосталом био сам. Ми сви, западњаци, створили смо себи сличну слику, исто тако као што је за нас Македонија била дивља и неприступачна земља, изгубљена тамо негде у свету. Био сам готово разочаран; налазио сам да је мој комита недовољно театралан. Он је имао на себи сувише мало од мрког планинског хајдука! Драги Бабунски који је завршио сувише рано! Имао сам касније част и задовољство да будем с тобом на фронту. Ти си ме научио својим примером шта је српски четник. Опрости у своме гробу детињасте идеје које је створио о теби и твојим друговима један рђаво обавештени западњак.

НАШ воз поново креће. Он полако путује кроз долину Вардара. Дуж пруге војници трећег позива чувају стражу; мостови су брањени рововима, окруженима бодљикавом жицом. Врућина је. На другом крају вагона један глас, коме се ускоро придружују други, запева једну песму која ми изгледаше страховито тужна, можда зато што, кроз прозор, гледам рушевине села, изгорелих за време балканских ратова. Мостови су дрвени. То су привремени мостови, јер су бугарске комите бациле у ваздух железне конструкције.

Улазимо у дуги и тесни кланац који се завршава грандиозним стенама Демир Капије. Често се овај кланац толико сужава да има места само за Вардар и за танку врпцу коју чини железничка пруга. На голим и стрмим гребенима неплодних гора које ивиче реку, бдију орлови и јастреби. По изласку из Демир Капије улазимо нагло у пространу и зелену равницу Скопља, осветљену последњим златним зрацима сунца на заласку.

СУТРА: ПЕСМА УЗ ГУСЛЕ ДИРА У СРЦЕ

Препоручујемо

Фељтон

0 2

ПРАВИ ДУХ СРПСКОГ ВОЈНИКА: Пријатељства створена у рату пред непријатељем су јача од мирнодопских

03. 01. 2021. у 18:00

Република Српска

3 4

ОБЕЛЕЖЕНА ГОДИШЊИЦА ДОБОЈСКОГ ЛОГОРА: Помен за жртве Аустроугара, 12 хиљада људи је изгубило животе (ФОТО)

27. 12. 2020. у 22:21

Друштво

0 3

РАЈС КАО ВОЈНИК ИСТИНЕ И ПРАВДЕ: Новосадски "Прометеј" још једном враћа великог интелектуалца међу Србе

27. 12. 2020. у 16:00

Друштво

2 9

СА 18 ПОСТАО СРПСКИ ХЕРОЈ, А ПОСЛЕ - ЧИСТИО ЦИПЕЛЕ: Заборављени јунак Раде Димитријевић, неустрашиви борац војводе Вука

20. 12. 2020. у 12:09

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације