СВОЈИМ БЕСЕДАМА МИРИО ЦРНУ ГОРУ: Шта је био први задатак за Амфилохије по доласку у ЦГ

Раде Драговић

15. 11. 2020. у 20:40

ПОДИЗАЊЕ духовног живота на развалинама комунизма - био је први задатак владике Амфилохија по његовом избору на светом архијерејском сабору 1990. године и устоличењу за митрополита црногорско-приморског.

СВОЈИМ БЕСЕДАМА МИРИО ЦРНУ ГОРУ: Шта је био први задатак за Амфилохије по доласку у ЦГ

Фото Глас Холмије

Свест о припадности народу, вери и цркви Амфилохије је будио и подстицао радом, небројеним путовањима, као и небројеним беседама које је држао готово до последњег даха.

Обраћао се готово свакодневно: са амвона, после литургија - за трпезама љубави, поред путева са обичним људима, празничним посланицама, небројеним изјавама и интервјуима медијским кућама. По угледу на Светог Јована и владику Николаја Велимировића и њега су звали "златоусти" и "лепореки".

Баштинећи светињу изговорене речи типичну за традицију Црне Горе, васпитан на Његошу и "Горском вијенцу", са јеком гусала у жилама, Амфилохије је, попут апостола, проносио реч Божју и слово јеванђеља широм опустошене и обезверене Црне Горе. На овом путу надахњивао се народном епиком, али и руским књижевним делима, посебно Достојевским.

НА ИСТИ начин био је сабеседник српским патријарсима, световним владарима, римским папама, али и случајним сапутницима - старцима и чобанима из Мораче, Катунске нахије, Приморја или ма где да се затекао. Говорио је и да с годинама све мање инспирације за проповеди и писање проналази у књижевним делима, а све више у обичном народном говору, природној и неисквареној мисли и резону.

Амфилохијева реч, ма где да је изговорена, била је увек тачна, понекад оштра и непријатна, али увек истинита и лековита.

Последњи пут верном народу обратио се из болесничке постеље три недеље пред смрт. Са кревета собе Клиничког центра Црне Горе у Подгорици, видно исцрпљен и изнемогао, поручио је да радо носи намењени му крст, али и да једино Бог дарује вечни живот.

"Свети владика Николај који је одржао чувени говор на Ловћену приликом преноса моштију Петра Другог Ловћенског Тајновидца, послије рушења од стране аустроугарских окупатора 1916. године Цркве Светога Петра, рекао је, између осталог, да се Бог стара и брине о дјеци и болесницима, а цетињском митрополиту је подарио крст да носи. И заиста цетињски митрополит се труди да носи и свој крст и крст Митрополије црногорско-приморске, учествујући и овом болешћу у патњама и страдањима милиона људи широм свијета", казао је Амфилохије у последњем обраћању пастви.

ОБОЛЕЛИ владика осврнуо се и на глобалну заразу вирусом корона, која ни њега није мимоишла. То је дало основа писцу и новинару са Косова и Метохије Жики Ракочевићу да каже да је природно да митрополит страда од епидемије, јер је цео живот делио муке и патње народа коме је припадао.

Митрополит је из болнице послао и поуку да је Бог послао патњу човечанству да би га исцелио од мржње, самоуображености, егоизма, саможивости... То се готово савршено уклапа у речи које је током овоземаљског живота безброј пута поновио - Слава Богу на свему!

- Оваква страдања и подсећају на људско достојанство, вјечно и непролазно, јер човјек је биће створено за вјечност, а не за пролазност и ништавило. Бог користи та средства да нас подсјети да смрт није последња ријеч овога живота, него само припрема за оно што је вјечно и непролазно - за вјечно Царство Бога љубави - Оца и Сина и Духа светога. У то име ја поздрављам и благосиљам свима онима који се брину за моје здравље, молећи да се брину и за здравље свих који страдају, не само овдје у болници у Црној Гори него широм свијета - поручио је владика црногорски у својој видео-поруци, седећи на болничком кревету са браунилом на руци.

Маузолеј-проклетство Црне Горе

УПОКОЈЕНИ митрополит није пропустио да и у својој последњој поруци верни народ подсети на своју давнашњу жељу - да Црна Гора обнови Његошеву капелу на Ловћену и тиме испуни опоруку и аманет великог владара, владике и песника.

- Запањујућа је парола "Никада више 1918. година". То значи никада више ослобођење, намјесто да се каже Никада више 1916. година и капитулација Црне Горе. Нико неће да дира маузолеј који је по духу наставак оног споменика Фрање Јосифа, кога су припремали да подигну 1916. године, срушивши ловћенску цркву и избацивши Његоша са Ловћена.

Маузолеј је свједочанство једнога времена и он ће остати маузолеј, али ће морати да се скине проклетство са Црне Горе које је оставио Свети Петар Други Ловћенски Тајновидац. Проклети били ако ме не сахраните у овој цркви коју сам ја овдје саградио - подсетио је Амфилохије.

Он је нагласио и да је дужност митрополита црногорског да носећи свој крст скине проклетство са Црне Горе.

"Морамо да се исцелимо од окупаторског духа који је завладао још са Аустроугарском да би зацарио Дух Божји, Дух слободе, Дух Христовог васкрсења", поручио је митрополит у својој последњој беседи.

ИСПОСТАВИЋЕ се да ће то бити последња порука старог митрополита верном народу. А било их је - непребројиво. За готово четири деценије архијерејског стажа Амфилохије је одржао хиљаде предавања, обраћања, посланица. Упозоравао је и мирио, указивао и подучавао, цитирао своје претходнике на цетињском трону, знао понекад и да укори, па и припрети...

Када би се све сабрало, Амфилохије је вероватно аутор највећег броја беседа у историји Српске православна цркве. Само мали део њих обухваћен је његовим Изабраним делима, која броје готово 40 томова.

Због изговорених речи често је био на мети критика, напада па чак и судских спорова. Од тога, међутим, није бежао, а понеку тежу реч правдао је реторским заносом, али и динарским темпераментом који понекад надвлада и монашку смиреност.

Таленат његовог беседништва није остао непримећен још у раној младости. Његовим родним крајем још се препричава говор који је као млади богослов одржао у манастиру Морача, на дан манастирске славе Велике Госпојине. Било је то тмурно време комунизма, када су притиснути стегама тадашњег атеистичког режима само малобројни долазили на службе. Испред манастира се окупљао народ, али су само ретки знатижељници улазили у храм на литургију.

"ПРОЧУЛО се једне године да је млади богослов Ристо Ћиров Радовић дошао на литургију, па и да ће беседити после службе", сведочио је Амфилохијев рођени брат Павић Радовић. "И заиста, када служба би готова, људи мало-помало почеше да улазе у храм да чују шта ће да каже тај млади човек, њихов рођак, саплеменик и земљак. Иако веома млад, одржао је тада изузетно надахнуту беседу. Рекао је тада:

- Уђите у свој манастир, у своју светињу. Уђите, ако ни због чега другог, а оно што је свака плоча његова заливена сузама ваших мајки и ваших предака. Не заборавите да су се овде молили да се ваши очеви и ђедови врате из ратова у којима су били. Уђите овде вам је место - беседио је млади студент Ристо.

Академик Матија Бећковић сећа се да се са Ристом Радовићем први пут срео у студентским данима. Долазио је, каже, често у Студентски дом да се види са својим Морачанима који су у Београду на студијама. Студирао је Богословски факултет, као и класичну филологију. Сваки сусрет био је празник речи.

ПОМИРЕЊЕ ДО ПОСЛЕДЊЕГ ДАХА

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)