АДАМ ЈЕ НУЛТИ ПАЦИЈЕНТ! Полицајац који је испитивао Амфилохија на крају упитао “Ви се зезате са мном?”

Велиша Кадић

10. 11. 2020. у 18:00

НА празник Цвети ове године архиепископ цетињски и митрополит црногорско-приморски Амфилохије одржао је службу у манастиру Златица, да би након ње био приведен у Центар безбедности Подгорица!

АДАМ ЈЕ НУЛТИ ПАЦИЈЕНТ! Полицајац који је испитивао Амфилохија на крају упитао “Ви се зезате са мном?”

Митрополит Амфилохије / Фото Документација "Новости" и "Борба"

Наводно је прекршио мере Владиног Националног координационог тела за борбу против короне. Док је трајала литургија око светиње је владало право опсадно стање. Поред њега, ухапшено је и неколико свештеника из Храма Христовог Васкрсења. Било је очигледно да је почела примена антицрквеног Закона о слободи вероисповести.

- Имамо петнаест минута, или колико је потребно да стигнемо до Центра безбедности. Дајте нам ваше матичне бројеве, датуме рођења и бројеве телефона - рекао је један полицијски службеник.

Свештенство се бранило, није хтело да да своје личне податке, и бранили су једни друге, како појединци нису били на служењу литургије. Вест се брзо прочула градом па се за кратко време испред зграде полиције почео окупљати народ.

У СТАНИЦИ владика Амфилохије нашао се на "иследничкој столици". Почело је испитивање.

Полицајац: Ваше име и презиме?

Митрополит: Архиепископ цетињски, зетско-брдски и скендеријски, митрополит црногорско-приморски.

Полицајац: Датум рођења?

Митрополит: На дан Христовог рођења.

Полицајац: Запослење?

Митрополит: Код Бога, ако сте чули за њега?

Полицајац: Адреса?

Митрополит: Тренутно на трону Петровића, у будућности уз Христа.

Полицајац: С киме сте контактирали последњих дана?

Митрополит: Са Богом!

Полицајац: Његова адреса становања?

Митрополит: (руком показује на срце)

Полицајац: Можете бити кажњени због овога?

Митрополит: Поштујем само Божји суд и небеско царство.

Полицајац: Можда нас онда уз помоћ Бога можете довести до нултог пацијента.

Митрополит: Не треба ми Бог за то, већ знам.

Полицајац: Па ко је онда нулти пацијент?

Митрополит: Адам!

Полицајац: Ви се зезате са мном?

Митрополит: Не зезам, то је света истина!

Полицајац: Слободни сте...

Митрополит је у станици полиције задржан шест сати, иако испитивање није дуго трајало. То је још више у народу улило неповерење према институцијама система и тада већ одлазећем режиму. Његов грех је био што је тог лепог дана, на Цвети, дошло више хиљада верника из Подгорице и других места.

ОСЕЋАО ЈЕ БОЛ СВЕТА И ДОБРОТУ ЧОВЕКА

ОТАЦ Дарко. Р. Ђого сведочи: Једном смо се сукобили: желео је Старац да га послушам, у време док сам и сам носио послушање неприпадања себи самоме већ Заједници факултета. Нисам то могао испунити, без штете по душу. Старац је повисио глас, а моја младост и гордост нису остали дужни. И док смо се то вече растали у љутњи (а ја и у сузама), сутра је требало да се поново видимо. Пришао сам му, тог јутра, збуњен и магловит. Узео благослов. Погледао ме својим дубоким очима и насмејао се: "Добар си, оче, имаш срце!" И помиловао онако како само Ђед милује своју децу. Отишао је Старац лицем к Светоме Петру Цетињскоме лицем Спасу своме. Осећао је бол света, доброту човека, тананост душе, лепоту виђења лица другога.

ИСТАКНУТИ теолог, отац Дарко Р. Ђого присећа се да је цетињски владика предавао Увод у богословље и Еклисиологију на првој години студија, а Катихетику на четвртој.

- Долазио би, понекад ноћу, касно, а ми смо га чекали да узмемо благослов и чујемо оно ђедовско "благо мени, благо мени". Понекад би тада, тек по доласку, у ма које доба дана и ноћи, држао дугу беседу. Гледајући њега видели смо аутентичног човека. Ко зна, да је срео Амфилохија, можда би Доситеј схватио да и данас има пустињских отаца у градовима? Спремали смо испит код њега дуго: тражио је на првој години да се прочита тридесетак књига за два његова предмета, књига по свему различитих. И ми смо их читали, све нисмо смели другачује да му изађемо на очи. Пленио је аутентичношћу.

КАДА сам, као и сви студенти богословља у она времена пожелио да и сам постанем Пајсије, Порфирије или Амфилохије, смислио сам у себи план. Најпре ћу одговарати Увод у богословље. Затим ћу, када се оконча испит, сачекати Старца и рећи ћу му: "Старче, ја бих пошао са вама на Цетиње. Али имам само један услов: хоћу да будем ваш ученик. Хоћу да вам чистим ципеле и перем кошуљу, али да се никада не одвајам од свога Старца." Положио сам испит, а прозорљиви Старац ми рече: "Благо мени: никада немој да се везујеш за људе. То је данас велики проблем: људи се вежу за Амфилохија или Атанасија, а не за Христа. А моје и ваше је да људе доведемо Христу, а не да их држимо уза се. Отићи ћу и ја. Ево, сада треба да летим за Америку - Бог зна хоћу ли се вратити. Па: ко се веже за Христа, преживеће Амфилохија. Тако, благо мени."

ОСТАО сам. И данас откривам никада откривену тајну границе где и колико се везујемо за Павла и Амфилохија као за Христа, а где за Христа. У неоткривеној тајни и ужасној празнини, осећам да ми и даље треба Ђедова рука да бих се прихватио Спасове, затиче ме зловест да је отишао Старац старцима, прича отац Дарко. И наставља:

- Није му било лако. Нисмо га разумевали. Морао је да се носи са силама немерљивим. Да се носи са оном лудачком амбивалетношћу Црне Горе у којој се чојствује и јуначи, у збиљи и још више у причи, у историји, а још више у личним самопројекцијама. Није му било лако и многи смо се о њега огрешили, када се трудио да придобије и оне одавно својом и туђом вољом од Цркве душом удаљене. Као Морачанину, наметао му се и етос мудрости, тактичности, али био је одвећ добар да би прозрео оно најгоре у људима.

ЗАПРАВО: Старац је увек и једино грешио из доброте, из неспособности да препозна ад у човеку јер су му очи биле на Јагњету у коме је спас. Његов богословски допринос је немерљив и на писаном плану. Уз владику Атанасија био је посљедњи богословски полимат, неко ко је заиста могао компетентно да предаје и библистику и патристику и систематику и црквену историју. Писао је релативно много и увек добро: са оном речитошћу са којом српски језик одзвања у морачким брдима. Волео је свој српски народ. Волео на понекад оштар и забринут начин, волео тако да у његовом присуству никоме није било тесно. Носио је бреме ужасне мржње: због онога што је учинио, прекрстивши уздуж и попреко Црну Гору својим поменима и литијама. Демони у камену и људима сакривени нису му никада давали мира. За сваку реч изречену да помири, био је крив и својима и бившим својима. Носио је и то бреме старачки. Како је време пролазило, у њему се све више рађао Ђед свих нас. Онај човек кога можеш само да волиш. Косовски завет је за њега био свакодневица. Косово: кости Срба чије је лобање састављао и служио помен на развалинама Светиње.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)