ВИЗИЈЕ МОРАЧКОГ ЈАСНОВИДЦА: На питање зашто неће бити патријарх, рекао је "због цркве у Црној Гори"

Иван Миладиновић

03. 11. 2020. у 19:38

КРАЈЕМ осамдесетих година прошлог века почињу да се осећају резултати дугогодишње борбе српске критичке интелигенције која је тражила укидање вербалног деликта, увођење правне државе, успостављање политичке демократије, пуштање политичких затвореника...

ВИЗИЈЕ МОРАЧКОГ ЈАСНОВИДЦА: На питање зашто неће бити патријарх, рекао је због цркве у Црној Гори

Фото Документација "Новости" и "Борба"

Било је то време наставка градње Храма Светог Саве, појаве Меморандума, успон Слободана Милошевића, путовање моштију цара Лазара... Готово преко ноћи на лаичким симпозијумима и научним скуповима примећује се учешће црквених лица. У широј јавности се све чешће спомињу њихове беседе, нарочито млађих школованих епископа Атанасија Јефтића, Иринеја Буловића и Амфилохија Радовића.

О овом последњем је, скоро две деценије, у одређеним београдским круговима, причало се о монаху врхунског образовања, калуђерској легенди у којој се стопила историја Мораче, ђаковање код славног Јустина Поповића и ученост стицана на престижним европским униврзитетима. А у тачност ове легенде интелектуални свет главног града увериће се по његовом повратку 1976. године када постаје најпре доцент, а потом редовни професор на Богословском факултету Св. Јована Богослова у Београду.

ПОСЛЕ завршеног Богословског факултета одлази најпре у Берн, а потом у Рим где је 1965. магистрирао на Источном понтификалном институту. Одатле одлази у Православну цркву Грчке, тамо борави седам година и одлучује да се замонаши - прима ангелски образ и свештенички чин. У Атини је одбранио докторат о Св. Григорију Палами, који је привукао пажњу ондашње европске теолошке јавности. После годину дана проведених на Светој Гори, пут га води у Париз и постаје професор на Православном институту Св. Сергија у Паризу.

У Граду светлости, после сусрета и дружења са Матијом Бећковићем, и 1976. године дефинитивно одлучује да се врати у земљу. Оног истог Матију Бећковића у чијој је песми Амфилохије Христов двојник, у којој се он на крст закива и саморазапиње, "да Христа на крсту бар мало одмени", па тако овај може да предахне и одмори се од тегобног положаја разапетог. Дочарао нам је Бећковић још једну мучну ситуацију у којој Амфилохије радо, саможртвујући се, замењује Христа. Он се истура испред њега и на себе прима камење које на Божјег сина баца безбожна руља: "Сваки камен њему, један Христу мање."

ЧЕСТО је Матија причао о почецима друговања са Ристом Радовићем, како гласи митрополитово световно име. Сећа га се, каже, из студентских дана, кад су се виђали у Студентском граду, где је Ристо долазио да посети своје другове из Мораче. Студирао је два факултета, класичну филологију на Филозофском факултету и богословију. "Мени се чинило", прича Бећковић, "да му је први факултет служио да прикрије овај други и важнији факултет".

Сећа се он Амфилохија и из времена кад је овај боравио у Француској. Срео га је кад је први пут био у Паризу. То је био тренутак кад је Амфилохије на њега оставио необично снажан утисак, кад га је доживео као нешто најлепше што се пред његовим очима тада налазило.

"Кад сам се вратио у Београд и телефонирао мајци", испричао је Бећковић, "питала ме је шта је најлепше што сам видео у Паризу. Рекох јој да је најлепше што сам видео у Паризу Амфилохије Радовић". Ваљда је зато велики песник у опроштајном слову пријатеља из најранијих студентских дана назвао морачким јасновидцем.

ЕЛЕМ, баш некако у то време, почетком 1989. године патријарх Герман је сломио кук и био је то почетак болести која је трајала до краја његовог живота. За чувара трона српских патријарха именован је митрополит загребачко-љубљански Јован, последњег дана јуна исте године. Он је замењивао оболелог патријарха. Међутим, пронео се глас да ће у патријаршијску столицу сести Амфилохије Радовић.

И тог, иначе спарног лета, како то само у Београду зна да буде, у згради Патријаршије организован је округли сто о односу српске цркве и српског народа. Сала је била претесна да прими све учеснике, новинаре и остале знатижељнике. Сви су једва дочекали паузу. Неколико новинара одмах је опколило Амфилохија знатижељних да провере истинитост приче да ли ће заменити Германа. Највероватније у то доба нико није детаљно знао како функционише Српска православна црква и шта је то апостолски жреб.

А Амфилохије, тада већ епископ банатски са столовањем у Вршцу, онакав какав је био, отресит, и најчешће без длаке на језику, кратко вели: "Да је по мом ја бих најрадије на Цетиње када за то дође време."

И тридесет година касније, када је као митрополит црногорско-приморски био заменик патријарха Павла од 2007. до његове смрти 2009. године, питали су га, сад већ неки други новинари, да ли себе види као новог патријарха, Амифилохије, је одговорио - "неће ме се Црногорци тако лако ратосиљати".

Како је Ристо постао Јустиновац

НА ПРВОЈ години факултета, Ристо Радовић, становао је у дому, у оквиру Богословије, на Карабурми. Једног дана пронела се вест да ће Јустин из Ћелија доћи на сахрану Анке Барловац, чувене дворске даме. Она је између два рата била и Јустинова духовна ћерка. И одемо нас неколицина да га видимо и слушамо. И заиста је дошао али, наравно у пратњи полиције... И сећам се његове беседе када се савио до земље:

"Сестро, поздрави Светога Саву и кажи да је његово име прогнано са његовог универзитета и његов лик је избачен."

Тада га је први пут видео и тај сусрет одиграо пресудну улогу у његовом животу. После тога одлазио је код њега у Ћелије.

Дописивали су се док је боравио у иностранству. Из Рима, упутио му је писмо да је решио да се коначно замонаши. Добио је одговор од светог Аве да се радује што је "сагледао себе са тачке гледишта вечности", како је написао. После докторске дисертције Амфилохије је одлучио да остане у Светој Гори и затражио је Јустинов благослов. Стигло му је писмо: "Ипак, ви треба да се вратите, па како нама, тако и вама."

А на питање: Зашто не бисте волели да будете патријарх? - рекао је: Зато што је ово моја мера. С друге стране, искрено речено, због цркве у Црној Гори. Осећам да је то моје звање и прозвање...

ЊЕГОВА жеља да дође на Цетиње испуниће се много раније него што је очекивао. Већ 1. октобра те 1989. године први пут беседи пред манастиром, приликом преноса моштију краља Николе и изговара следеће речи: "Данас су се на Цетињу 'узиграле душе прађедовске'. Данас се на њему радује прах свих оних који су вјековима служили тој светој и великој истини и живот свој њој приносили. Веселе се и радују. Јер, ево дочекујемо данас на Цетињу господара Црне Горе и Брда, краља Николу I, седмога и посљедњега владара из светородне лозе Петровића. Изданка оне лозе која је својим дјелима и подвизима такође посвједочила горе наведену истину, за коју рекосмо да је мјера достојанства."

ДВА месеца касније, иако је дотадашњи митрополит Данило Дајковић још био жив, због дубоке старости и тешке болести, одлуком Светог архијерејског сабора СПЦ епископ банатски Амфилохије је децембра 1990. устоличен за митрополита црногорско-приморског, зетско-брдског и скендеријског, егзарха свештеног трона пећког, као и архиепископа цетињског.

Тако се Амфилохије, после више од три и по деценије "странствовања", вратио у Црну Гору и постао њен Ђедо.

СУТРА: Варница из куће Ћира Радовића

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)