БУЈИЦА УВРЕДА И ИЗМИШЉОТИНА: Писмо Стругара поводом смене

Миливоје Павловић

25. 09. 2020. у 20:00

БУЈИЦА УВРЕДА И ИЗМИШЉОТИНА: Писмо Стругара поводом смене

Фото Из књиге "Писма са двоструким дном"

ПИСМО Владе Стругара Добрици другог дана јуна 1993, поводом његове смене с дужности првог човека државне заједнице Србије и Црне Горе, под именом Савезна Република Југославија.

Београд, 2. јун 1993.

ДОБРИЦА, брате,
Пренеражен сам изненадном одлуком већине посланика у Скупштини да Ти одузму дужност председника Југославије.
Јуче после подне, за време путовања из Црне Горе у Београд, сазнао сам на вестима радија за ту одлуку. И хитам, не чекајући док се стиша узбуђење, да Ти овим писмом приђем, стегнем Ти руку, загрлим Те, благословим.
Та господа посланици су хајдучки, као из заседе, на Те ударили. Но, себе су обрукали и срозали, а ти си остао усамљен и узвишен као што стварно јеси: великан својег народа, људски и борачки образац свога доба (како је недавно рекао председник Румуније Јон Илијеску при сусрету с Тобом у Београду).
Наша јадна средина и наше помамљене нарави, очито је, не могу да поднесу визију и подухват самосталног ствараоца и врлог прегаоца, као предводника у пословима народа и државе.

НАЛЕТНО су Те истисли, због тога што си мислилац и државник. Њихова грижња и стрепња биће да се спомињу као кукавни надодатак свему тесногрудом и неразумном што су досад урадили, и што ће још учинити да би власт имали и њом се користили.

А Ти, мој Добрица, остајеш честито и блиставо, непомерљив на висини, већ историјској, коју си давно освојио у нашем народу, и на изузетном месту које си стекао у култури Европе за друге половине 20. века.

За протекле године, пак, с положаја председника Југославије дао си једну драгоцену изузетност политичкој култури Отаџбине. Наиме, Твоји говори у Скупштини Југославије и другде у земљи, и при сусретима у иностранству, немају премца у целокупној политичкој литератури нашег поднебља. Једва понеки говор у Привременом народном представништву (1919-1920), можда делимично и приближно и промишљања Марка Никезића (1970-1972) ако би могли да се упоређују с Твојим говорима.

Твоји списи као председника државе, укупно узети, видовитошћу, родољубљем, човекољубљем, филозофском износитошћу, књижевном лепотом израза надмашују све што имамо од литературе у политици, и посебно у врсти беседништва.

Ти си, Добрица, једина личност у нашем народу откад се он историјским прозива, осим случајева мање опсежних у Немањића и у Петровић-Његоша, дакле једини човек који је остварио само њему дато судбинско одређење: прво, да описује прегарања својег народа, Српства у минулим ратовима, па најзад, и сам као државник спасаваш Отаџбину у рату унеколико црњем, а смртоноснијем од свакојег претходног народног војевања за два потоња века.

ЗНАМ да ће из ове Твоје улоге проистећи истинита повест, баш у моралном складу, у историјској вези и по књижевном изразу спојиво значењем с целокупним Твојим делом књижевника, филозофа, историчара. Ах, како ће важно то употпуњење да буде; одиста јединствено. Такво нешто, збиља, не може да има ниједан осим Тебе данас писац у свету; а колико их је да тако сличан износ имају, уопште, откако свет постоји, дакле, у историји?

Желим Ти да и ову књигу, вишетомну вероватно, створиш ваљаном како је Теби својствено и каква треба да јесте да би ушла међу Твоја претходна дела и таква се налазила врховно сред списа наше културе у политици.

Желим добро здравље и срећу Теби и свима у Твојој породици.

Братски те поздрављам.
Владо Стругар
* * *
ДОБРИЦИ Ћосићу је, с муком, протекла једна од најтежих година у животу. Председава остатком државе за чију целовитост се од ране младости борио пушком, пером и мишљу. Настоји да на идеолошким, економским и моралним рушевинама створи озбиљну, демократску власт. Седи за столом у Палати федерације за којим је некад седео Броз... а од Бранка Костића треба да прими дужност: "Немам ја шта, Добрице, да ти предајем.

Председник обавља текуће послове које му одреде протокол и шеф кабинета".

Кабинет је велики скоро као кошаркашко игралиште. Одатле Добрица Ћосић треба, поред осталог, да командује и војском. Пре тога, командовао је само у романима.

СВЕТСКА штампа није престала да пише о југословенском председнику као о српском националисти, инспиратору Меморандума (који нису ни прочитали, али знају да је опак) и политичару "блиском Милошевићу". Превиђа се четврт века Ћосићеве борбе за демократске реформе. Посебно оштро га нападају француски, енглески, амерички, пољски и аустријски листови.

"Да Запад истински жели демократију у Србији и СР Југославији, он би ме данас подржао. Али, по свему судећи, његови стратешки интереси су примарно антисрпски. Не чекају ме ни успех ни слава", бележи Ћосић у свој дневник.

У ЗЕМЉИ расте подозрење према председниковим потезима и на спољном и на унутрашњем плану. "Шпијуни, полтрони, каријеристи и покварењаци", тако Ћосић оцењује преовлађујућу већину у свом окружењу. Рат у Крајини и БиХ се разбуктава. Сиромаштво расте, опозиција дивља; полиција отказује послушност, примећују се гибања и у Војсци. "Не могу да симулирам председника једног државног провизоријума у структури Милошевићеве и Булатовићеве странке", записује Ћосић у дневник 10. маја 1993, и одлучује да поднесе оставку.

Ћосићеви пријатељи, сви осим супруге Божице, одвраћају га од идеје да поднесе оставку. Овако коментаришу: "Ти немаш право да изневериш народ", "Биће то ново разочарaње за српски народ."

ПОСЛЕ састанка у Штабу Врховне команде, на којем се 27. маја 1993, у присуству Добрице Ћосића, расправљало о актуелној војнополитичкој ситуацији и кадровским решењима у врху Војске, исфабрикована је оптужба да председник државе с генералима спрема војни удар! За 31. мај хитно је сазвано заседање Савезне скупштине, о ком је председник обавештен факсом један час пре почетка расправе.

НАЈБЛИЖИ САРАДНИЦИ

САВЕТНИЦИ и најближи сарадници Добрице Ћосића током кратког председниковања Југославијом били су:

универзитетски професор Светозар Стојановић, правник Петар Вајовић, новинари Драгослав Ранчић и Владимир Матовић, стручњак за спољну политику Пуниша Павловић, књижевник Миодраг Перишић и Иван Мркић, шеф кабинета (касније, министар за иностране послове у Влади Србије).

Ћосић је остао у тесној вези и с групом пријатеља која се интелектуално и политички профилисала у послератном дружењу у неформалном кружоку у Симиној 9а у Београду (тзв. симиновци). Та је дружина била ембрион српске интелектуалне опозиције једнопартијском систему и титоизму.

Војислав Шешељ изнео је у парламенту десет оптужби за кршење Устава, а социјалисти су понављали оптужбе о тајном састанку с војним врхом и спомињали некакав стенограм.

Ћосић је ту непријатну расправу пратио од куће, на телевизијском екрану.

"Са садашњом умном снагом и политичком свешћу, Србија и целокупан српски народ у догледној будућности немају изгледа да ступе на пут препорода и изласка из свог трагичног XX века", закључује Ћосић и уноси ову песимистичку оцену у свој дневник.

У бујици увреда, измишљотина, подвала и негативних процена Ћосићевих менталних и других потенцијала, није се чула ниједна пристојна реч о ономе што је, евентуално, добро урадио. "Ниједан паметан чин није ми признат", резимира Ћосић. "Једина ми је похвала да сам наиван човек, што треба разумети тако да Срби схватају политику као непоштено делање."

СУТРА: ДОБРИЦА НАЈУПОРНИЈИ ОД СВОЈИХ ИСПИСНИКА

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)