Срби у Призрену живе као сужњи

Сима Андрејевић Игуманов

08. 08. 2020. у 10:01

КАДА се вратио у Призрен, пред крај 1870. године, Сима Игуманов се још више уверио колико је корисна његова одлука да своје даље ангажовање усмери на остваривање елементарних просветних и образовних циљева и права српског народа.

Срби у Призрену живе као сужњи

Фото Документација "Новости"

Колико су Срби били обесправљени види се из његовог писма митрополиту Михаилу по повратку у Призрен. Он пише: "У васколиком нашем вилајету нема ниједне цркве која досад није поарана, а неке и више пута. Србске девојке се на силу одводе и турче, србски учитељи по бугарским интригама протерују се, крађе и убиства на све стране... А ми овде живимо као сужњи, јер никуда из Призрена ни једног часа далеко нико изаћи не сме. Од како нам је Измаил паша као валија дошао, више од 300 душа само у нашој околини што је поубијано".

Успео је да Призренску богословију заврши како је планирао, до јесени 1871, да би примила прве студенте на старту нове школске године. Почела је да ради у октобру 1871. године као "Призренска богословско учитељска школа".

СИМА се претходно ангажовао око усвајања наставног плана и програма, по угледу на Карловачку богословију и обезбедио наставни кадар и новац за плате. Наставни план садржао је прецизне одредбе о циљевима, задацима и правилима наставе, са тачним износом зарада за наставно особље. Богословија је трајала три године, прве две су биле општег карактера а трећа је била стручна са изучавањем предмета из веронауке и историје.

Имала је управитеља, односно ректора, који је уједно и предавао одређене предмете, као и још два наставника. Сви су имали обезбеђен стан, храну, школског лекара и послужитеље, а студенти су становали у школском интернату. Сима Игуманов је сносио и све трошкове текућег пословања. Претходних неколико година, на откуп земљишта за изградњу Богословије потршио је око 12.000 ћесарских дуката, не рачунајући новац који је платио локалним турским властима.

ПРВИ ректор Богословије, на предлог митрополита Михаила био је архимандрит Сава Дечанац, дипломац кијевске Духовне академије. Богословија је била први српски просветно-образовни центар у Старој Србији.

Драгоцену помоћ Сима Игуманов, као руски држављанин, имао је у подршци руског конзула у Призрену Ивана Степановича Јастребова, који је у овом граду са мањим прекидима провео скоро деценију и по, до 1886. године и одласка у Солун на нову дужност. Ауторитет дипломате моћне Русије искористио је више пута када је требало заштитити Богословију од упада локалних одметника и албанских терориста, некада и "са револвером у руци".

Јастребов је лично спречио један покушај турских власти да затворе Богословију због наводних књига које нису биле одобрене у настави.

КОСТА Христић у "Записима старог Београђанина" пише: "Само благодарећи њему, могла се Призренска богословија Симе Игуманова основати, одржати и развијати... За време свог службовања у Призрену Јастребов је био поуздан и енергичан заштитник нашег народа од арнаутског насиља и турског безакоња. Јастребов га је бранио с правим пожртвовањем, често пута с највећом личном опасношћу од освете турске и арнаутске".

И када је због интереса службе, у време Херцеговачког устанка 1875. године морао да борави у Мостару и Дубровнику, Јастребов је с пажњом пратио сва дешавања у Призрену и Старој Србији преко руског конзулата у Скадру. Исто је чинио и када је замењивао руског конзула у Јањини 1879-1881. године. За свој рад добио је највиша признања краљевина Србије и Црне Горе.

Прва опасност за опстанак Богословији је претила током Српско-турског рада 1876-1878. године. И у том периоду имала је драгоцену подршку конзула Јастребова. Многи утицајни Срби, међу њима и Сима Игуманов, пребегли су у Србију, а они који су остали били су хапшени, прогањани, убијани или мобилисани у турску војску.

ПЕРИОД проведен у Београду Сима Игуманов је искористио да купи имање на Теразијама и заврши послове око задужбине, како би после смрти обезбедио финансирање и рад Призренске богословије. Тестаментом из октобра 1880. године основао је Фонд Задужбине, чији је основни циљ био да финансира школовање студената српске националности из Старе Србије на богословијама и другим факултетима у Београду, Призрену или било где у Европи.

Задужбину су чинили богословија у Призрену, имање на Теразијама у Београду, новчана средства, а касније и стамбена зграда у Бранковој 15. која је купљена новцем задужбине 1909. године и дата у закуп Српској краљевској академији наука. Зграда и плац у Бранковој су припадали бившем председнику владе Јовану Мариновићу, једном од најуспешнијих српских премијера, који је своју каријеру завршио као дипломата у Паризу, где је и умро.

КОЛИКО је трочлани Одбор Задужбине на чијем је челу, по тестаменту Симе Игуманова, увек био митрополит београдски, водио рачуна о остварењу циљева задужбинара, говори податак да су десетак година после Симине смрти изграђене или реновиране нове зграде Богословије, да је касније купљена поменута зграда у Бранковој 15, а 1939. и суседна зграда у Бранковој 13, како би се објединио и створио већи простор и новац брже оплођавао. Обе зграде у Бранковој 13 и 15 су, међутим, знатно оштећене у немачком бомбардовању 1941. године, па је Задужбина утрошила значајна средства на њихово реновирање, а после Другог светског рата су национализоване и на њиховом месту направљене нове.

КАПИТАЛИЗАЦИЈА ПРИХОДА

ОСНОВНИ циљ завештања била је капитализација прихода од имања и новчаних рачуна, како би Задужбина постала што снажнија да може да прати реализацију образовних и просветних задатака и потреба у што је могуће већој мери. Сима Игуманов је предвидео да се у првих пет година, приход од имања и новца не троши ни на шта, изузев стипендија за четири или пет ђака, у других пет година могла је да се троши само једна четвртина свих прихода, а у наредних 10 година могла је да се троши само половина укупног прихода. По истеку тих првих 20 година могао је да се троши само цео приход, а главница "да се чува на вечита времена".

Још док је био у Русији, Сима Игуманов је отворио рачун у Београду којим је по његовој вољи и намени, располагао митрополит Михаило, први управитељ Задужбине, односно председник Одбора. Када год је нешто требало да се плати Сима Игуманов је слао писма митропилиту из Русије или Призрена, а то су увек били трошкови школовања ђака и студената, плате наставницима, набавке књига и друге текуће потребе.

ГУМАНОВ се из Београда у Призрен враћа крајем 1881. године. Живео је изузетно скромно, у Богословији, али је већи део времена проводио у манастиру Светог Марка за који је био емотивно и духовно везан још од времена када је као петогодишњи дечак у њему нашао свој нови дом. У Призрену је затекао горе стање него што је било када је отишао. У првим годинама после Берлинског конгреса, када је Србија постала међународно призната држава, Срби у крајевима који су остали под турском влашћу постали су предмет невиђене тортуре, којој је била изложена и Богословија. Напали су је Арнаути, запленили касу и ухапсили ректора Ђорђа Камперелића.

Записе о тим тешким временима Сима је оставио у књизи "Садање несретно стање у Старој Србији и Македонији", којима је послао поруке и молбе српским властима у Београду и европским владарима.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)