Школа на српском језику

Драго Делић

07. 08. 2020. у 07:00

СИМА је из Цариграда у Одесу прешао око 1850. године. Одеса је тада била регионални трговачки центар са јаком колонијом српских трговаца и чиновника.

Школа на српском језику

Фото - документација "Новости"

У Споменици Београдске трговачке омладине 1880-1930. налазимо податак да је "комерције и кавалир Филип Лучић" у Одеси 1836. године сакупио чак 160 претплата на "Пословице" Вука Стефановића Караџића. У Споменици такође пише да је Сава Текелија 1811. године приликом боравка у Одеси забележио: "И за дивно чудо ми је било да по сокаци и по кафанама, највише сам чуо сербски говор.... После сербског језика италијански се чуо повише, па грчки, па руски, па турски". Ове речи Саве Текелије на најбољи начин говоре колико је Одеса била важна за српске трговце и пословне људе.

Из Одесе Сима је прешао у Кијев, где су наши људи имали такође јаке контакте и пословне везе. Своје послове је, после бурних 20 година и великих бродолома, коначно увео у мирне и сигурне воде.

ОД КАДА је отишао из Призрена и Старе Србије Сима Игуманов је стално размишљао како може да помогне свом завичају и српском поробљеном народу. Био је у контакту са пријатељима у завичају, пратио сва дешавања, у жељи да његови обесправљени и потлачени сународници очувају свој културни и национални идентитет и не подлегну свакодневним притисцима и уценама. То је осетио на својој кожи док је живео у Призрену и Битољу, гледао је како многе српске породице прелазе у ислам да би опстале и сачувале голи живот.

Средином 1864. године, после скоро три деценије, Игуманов је дошао у Призрен у намери да купи земљиште за основну школу, нађе учитеље којих је тада било веома мало. Претходно је припремио план да у договору са црквеном општином организује рад основне школе на српском језику за чије потребе је купио кућу у близини његове. Овом приликом је тај простор проширио куповином пет суседних кућа.

ПРЕНОС КАПИТАЛА У СРБИЈУ

ТЕ 1869. Сима се вратио у Русију да потпуно затвори послове и капитал пренесе у Србију. То међутим, није било нимало лако. Иако је имао велика познанства код високих државних чиновника, није могао брзо све да заврши због компликованих прописа и ниског курса рубље приликом трансфера у другу валуту. Због тога је више од годину дана остао у Петрограду, молећи надлежне да му помогну како не би много новца изгубио на курсним разликама, пошто је планирао да новац уложи у хуманитарне сврхе, за остварење просветних и образовних циљева у Србији. Сима је на крају ипак морао да изгуби 6.000 рубаља на трансферу 27.000 рубаља у дукате, да не би даље губио време јер је курс све више падао. Његова брига да што више новца сачува за српски народ и његов препород је достојна сваког поштовања. Трудио се да што мање изгуби и потроши да би што више остало народу.

ПОСЕТА завичају још више га је уверила у то да је његова визија не само исправна, него и племенита, и да су школство и чување националне свести основне области деловања свих оних који на било који начин могу да допринесу просвећивању свог народа. Био је разочаран што се код призренских Срба за скоро три деценије није променило ништа у заштити језика, културе, обичаја и што су народ захватили неслога и себичност. По повратку у Русију у једном писму упућеном својим Призренцима, преко Црквене општине, он апелује да се то стање промени, да се превазиђу неслога и небрига за очување елементарних вредности. Он пише: "Ја сам мислио да се све препородило у нас, тј. мислио сам да ћу наћи све у бољем стању него што само оставио. Но, на несрећу, принуђен сам овде казати, веома горку истину, која се тиче вас Призренаца... Ја сам приметио да у Призрену нема никаквих љубави међу народом и сваки живи за себе. На пример, ако треба што учинити за школу, ви се клоните и даље говорите - нису ми ни стари учили па не треба ни моја деца да се уче. Е браћо, то је било у оно време, а сада је сасвим другачије. Да смо ми имали више школа ми не би ни били овакви јадни и несрећни као што смо сада".

Био је сигуран да ће тај однос почети да се мења упоредо са просвећивањем народа и развојем школства. Урадио је све што је било потребно да школа почне са радом, нашао је учитеље, платио њихов рад, основао истурена одељења у Средачкој и Сирничкој жупи, изложеним највећим притисцима исламизације. Да би школска настава имала одређене стандарде, правила и систематичан рад, свог секретара Илију Ставрића, који је завршио Духовну академију у Кијеву поставио је за личног изасланика у школи у Призрену. Ставрић је био пореклом из Босне, један је од многих студената чије је школовање финансирао Сима Игуманов. Он је спроводио у пракси све замисли Симе Игуманова.

Када се Сима вратио у Кијев, доживео је још једну породичну трагедију, преминуо му је син јединац Манојло, школован и угледан младић који је говорио више језика и водио кључне послове у фирми. Тај губитак је тешко преболео. Остао је потпуно сам, још више убеђен да мора истрајати у започетим просветним пословима, молећи се Богу да му подари живот док их не заврши. Све је подредио свом народу. Одлучио је да затвори све послове у Русији и да се потпуно посвети реализацији својих просветних циљева и врати у Србију.

Унапређењу и развоју школства у Старој Србији која је још била под турском влашћу, Сима Игуманов је дао немерљив допринос који ће тек доћи до изражаја 1871. године оснивањем средње школе, односно Призренске богословије. Да би то постигао, одржавао је интензивну кореспонденцију са београдским митрополитом Михаилом, Илијом Гарашанином и другим утицајним људима у Кнежевини Србији, као и са представницима локалних турских власти у Призрену и Старој Србији, које је када год се указала прилика богато даривао. У једном писму митрополиту Михаилу из августа 1867. године Сима пише: "Љубав велика коју спрама народа мога осећам и тежња моја да му помогнем колико ми гођ силе допуштају, повисише се и овога пута, кад ми руски конзул у Призрену г. Тимајев јави да тамошња школа лепим кораком напредује. На срцу ми вазда лежаше благостање народа нашега, и зато повољност особиту осећам кад какав корак у просвети његовој приметим".

Колико је Сима Игуманов водио рачуна о свим детаљима, као човек без великог образовања, али са огромним животним и пословним искуством и огромном енергијом, говори једно писмо упућено Илији Гарашанину 1869. године. Он га моли да обрати пажњу на петорицу његових студената који долазе да упишу Богословију и пише: "Најпреча је ствар за ову петорицу да се упознају темељито са главним правилима србског језика, јер они, рођени у такој земљи, где су тако смешани елементи разни, албански, турски и бугарски, врло мало, да не кажем нимало, појма немају о свом матерњем језику, и зато, ма се где учили, постарајте се да најбоље изуче србску граматику".

Сима даље каже: "То петоро младића, то је најпрво семе, од кога Стара Србија моћи ће видети ваљан плод који је мора препородити једанпут и извести из оне вјековне летарђије".

Да би убрзао оснивање Богословије, Сима Игуманов је 1869. године поново дошао у Призрен. Иако су путовања тада била дуга и напорна, нису му била тешка, јер је знао да ради послове од националног значаја. Позивајући се на записе Петра Костића, Симиног биографа, стипендисте и једног од првих професора Богословије, касније и ректора, Владимир Бован наводи да је Игуманов тада довршио куповину "још пет кућа у вредности од 700 наполеона, затим у договору са црквеном општином, састави одбор коме стави у задатак да набави потребан материал, предавши му за то хиљаду наполеона".

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)