ФЕЉТОН - КО JE КРИВ ЗА ПОЧЕТАК ПРВОГ СВЕТСКОГ РАТА: Немачка желела да Аустрија и Србија уђу у сукоб

Пише: Др Предраг Капор

27. 03. 2023. у 18:00

ВЕРСАЈСКИМ мировним уговором (члан 231) Немачка је именована искључивим кривцем за рат и сходно томе обавезана да исплати репарације земљама победницама.

ФЕЉТОН - КО JE КРИВ ЗА ПОЧЕТАК ПРВОГ СВЕТСКОГ РАТА: Немачка желела да Аустрија и Србија уђу у сукоб

Фото: Профимедиа

 После рата Немачка је покренула опсежну добро организовану пропагандну „кампању невиности” (од стране званичних институција, али и невладиних институција и историчара који су били финансирани из јавних извора) с циљем да ово промени и створи другачија представа у (домаћем и страном) јавном мњењу. Једна од ових активности била је и издавање дела "Висока политика" (Die Grosse Politik) у 40 томова (између 1922. до 1927), које је у потпуности заснована на документима Министарства иностраних послова, без докумената из царске канцеларије и војних институција, чији су „уредници” да би се постигао основни циљ (ревизија Версајског уговора), намерно изоставили непријатне податке и кључна документа . Немачка је у том смислу подстицала и помагала Аустрију да и она изда своју збирку званичних докумената са истим циљем .

ЈЕДИНИ дисонантни тон у овим званичним немачким напорима било је извешетај немачког професора права др Хермана Канторовича (Hermann Kantorowicz) кога је истражни одбора, Рајхстага 1923. ангажовао да истражи питање кривице  за рат. Он је свој рад на бази изворне грађе и по моделу вештачења у склопу судског процеса завршио и предао маја 1927. Међутим, с обзиром на његов налаз да Аустоугарска сноси главну одговорност, а Немачка велику одговорност, за рат, са објављивањем рада се одуговлачило на инсистирање Министарства иностраних послова и посебно министра Густава Штреземана (Gustav Stresemann), који су оценили да се њиме руше позиције Немачке у даљим напорима за ревизију Версајског мира, тако да је на крају забрањено јавно објављивање овог рада и он је завршио у архиви министарства, а самом Канторовичу је академска каријера у Немачкој уништена и на крају је морао да емигрира.

Током својих истраживања у архиви Министарства иностраних послова у Бону, историчар Имануел Гајс открио је примерак Канторовичевог рада, онај по коме је 1927. био урађен прелом пред штампу, и на Гајсову иницијативу ово дело је 1967. у измењеној друштвеној клими у СР Немачкој  коначно доживело своје немачко издање, пуних 40 година пошто је написано . Иначе, Канторович је у својим „тезама о кривици за рат”, између осталог, закључио:...” Рушење мира нису починиле ни српска ни енглеска влада. Прва је, истина, прижељкивала и такође потпомагала распад Аустроугарске, али није покушала да га ратом изазове, друга је била правно обавезана да иступи.

ЗА АТЕНТАТ у Сарајеву српска влада не сноси кривицу. Сер Едвард Греј лично је у циљу спречавања рушења мира предузео све што се може замислити... Кривица француске владе, поглавито Поенкареа, и руске владе, поглавито Сазонова, састоји се у руској мобилизацији коју је Француска подржавала, будући да исти представља покушај рушења мира према Централним силама умешаним у већ отворени сукоб са Србијом. Сазонов је, ипак, најенергичније покушавао да спречи тај рат... Кривицу немачке владе, нарочито царева и аустроугарске владе, нарочито грофа Бертхолда, доказана је на основу аката које су обе владе потискивале и фалсификовале. Та доказана кривица односи се на довршено рушење мира у три случаја. У односу на балкански рат (са Србијом) присутан је брзусловни предумишљај при чему је немачка влада хтела само да пружи помоћ аустроугарској влади у односу на континентални рат (са Русијом, Француском и Белгијом) условни предумишљај, и голи нехат у односу на светски рат (настао укључивањем Енглеске)...

БЕЧ ДОБИО БЛАНКО ЧЕК

НЕМАЧКА је желела да Аустрија и Србија уђу у рат и омогућила је тај сукоб, тако што је Аустроугарској дала бланко гаранцију („бланко чек”) подршке 5. 7.1914, и охрабрила је да свом силином крене на Србију, надајући се да ће Британија остати неутрална, чиме је Немачка свесно ушла у ризик могуће ескалације локалног рата између Аустроугарске и Србије у европски рат, у који ће бити уплетене Немачка, Француска, Русија и можда Британија.

Обе владе су при томе, аустроугарска непоколебљиво, Немaчка уз повремено колебање и везана царском речју датом од стране Вилхелма II, без консултовања својих саветника, осујетиле енглеске и руске мировне напоре и према томе пропустиле да одустану од свог предузећа.” У сваком случају, током међуратних година постојао је велики број различитих ставова о разлозима избијања рата 1914, од оних који су за то оптуживали (искључиво) Немачку, до сваљивања кривице на „судбину” и тврдњу да је Европа „склизнула” у рат због грешака и случајности, преко тога да су основни кривци Француска и Русија, па до тога да нико није одговоран што се Јулска криза претворила у рат.

ДО ПОЧЕТКА тридесетих година XX века у већем делу Европе установљен је „нови консензус” о ратној кривици. Прешло се од констатације „да је Немачка једина одговорна” на закључак да су „народи напросто склизнули у рат” (да он није био резултат неке посебне намере или плана, него неизбежни след догађаја), односно да је одговорност била колективна (да су криви системи савезништава и „тајна дипломатија старог кова”), чиме су напори ревизиониста крунисани успехом. Потребно је истаћи да ревизионистички напори нису потицали само из Немачке, већ да их је било и у другим европским земљамам (чак и у Енглеској и Француској), али, ипак, највише у САД. Са друге стране, владајући кругови у земљама бившим непријатељима Немачке су у новој међународној ситуацији сматрали да више није „полтички мудро” да се једино Немачкој припише одговорност за Први светски рат.

Српска влада за атентат у Сарајеву није сносила кривицу

Питање немачке кривице за Први светски рат актуелизовало се шезедсетих година прошлог века када је немачки историчар и професор Фриц Фишер (Fritz Fischer) понудио нове увиде с тим у вези, засноване на примарним (архивским) немачким  историјским документима (како у СРН, тако и у НДР), пре свега у књизи "Посезање за светском моћи: ратна политика царске Немачке, 1914-1918" (Griff nach der Weltmacht: Die Kriegszielpolitik des kaiserlichen Deutschland 1914/18) из 1961.године

У ОВОМ капиталном делу Фишер је тврдио да је немачко руководство водило агресивну политику и пре 1914, да је сматрало да је Јулска криза савршена прилика да се остваре бар неки експанзионистички циљеви, пре свега припајање територија (формулисани на „ратном већу” од 8. 12. 1912. и у тзв. септембарском програму канцелара Бетман-Холвега од 9.9.1914) и доминацију у Европи, али и свету, који су били веома слични Хитлеровим циљевима у Другом светском рату, и да су због тога 1914. намерно ризиковало избијање европског рата и били до краја свесни да се локални аустроугарски-српски сукоб може проширити у континентални рат у Европи...

Тако је настала и тзв. „Фишерова контраверза” или „Фишерова парадигма” која је дуго заокупљивала пажњу историчара, али и политичара. Ово Фишерово виђење кривице Немачке за рат било је у супротности са званичном политиком у СР Немачке  и наишло је на оштре критике и опструкције његовог даљег рада и истраживања.

СУТРА:  КАРАЂОРЂЕВИЋИ НАРУЧИЛИ АТЕНТАТ НА КНЕЗА МИХАИЛА

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (2)

ДВОРНИК ПРВИ ПУТ У БГ-у ПОСЛЕ РАТА: Питали га, хоћеш певати или пјевати - како је одоговорио (ФОТО)