ФЕЉТОН - ДВА МЕТКА ЗА АНТУ ПАВЕЛИЋА: О атентату на поглавника накарадне Независне Државе Хрватске испредане су различите приче

Пише Ђуро Загорац

28. 06. 2022. у 18:00

У ЛОМАСУ дел Паломару, предграђу Буенос Аиреса, стецишту усташа у среду увече, 10. 4. 1957, окупила се још већа маса народа.

ФЕЉТОН - ДВА МЕТКА ЗА АНТУ ПАВЕЛИЋА: О атентату на поглавника накарадне Независне Државе Хрватске испредане су различите приче

Фозто: Приватна архива и Фејсбук

Вече за велико славље, помен на проглашење НДХ из априла 1941. Поглавник је пристигао готово нечујно. Изишао је сам из аутомобила. Деловао је збуњено, пратилац је заостао. Као да је осетио опасност, кренуо је...

Одјекнуо је и први пуцањ, метак је испалио Мило. Павелић се дао у бекство, без знака рањавања. У потеру за њим кренуо је Благоје и чим га је сустигао испалио је два метка. Он се затетурао и пао. Ташна коју је носио, пала је недалеко од њега. Тренуци који су откуцавали последње секунде живота.

Сусрели су се погледи нападача и бегунца, осветника и грешника. Павелић није цвилео, рана је још била врућа. Пркосно се огласио: "Ј...м ти мајку српску, комунистичку и јеврејску"!

Зашто Благоје још једном није пуцао, није узео ташну у којој је сигурно нешто било и вредно, он је образложио много година касније у својој писаној исповести.

ПУЦЊИ у Павелића изазвали су општу панику. Стигла су амбулантна кола и рањеника одвезла у болницу. Усташки челници и званична власт су покушали да заташкају постојање атентата. Смрт Павелића представљала би тежак пораз усташтва, а власт је упорно тврдила да се на њеној територији не налази особа тога имена. Прво је један локални лист то само нотирао да би га преузели и главни листови, који су објавили поглавникову фотографију из болничког кревета. Аргентинска влада је морала да реагује, усташама је наложено да и рањеног Павелића одмах изведу из земље. И он се вратио, "пацовским каналом" којим је и стигао у Аргентину. Био је смештен у Мадрид, у Шпанију диктатора Франка. Ту се безуспешно две године лечио, умро је је крајем 1959. Први гласни помен на Павелића чуо се у Хрватској у време маспока 1971. када се чула и песма:

"У Мадриду гробница од злата, у њој лежи глава од Хрвата".

А како су прошли атентатори?

Благоје и Мило су без огреботине стигли у стан, где их је жељно очекивао Јаков. Преостало им је да догађај препричавају и да ишчекују нове вести. Били су задовољни јер су прошли без жртве, а са жалом што "меч" нису окончали ас-сервисом!

КАКВЕ су биле реакције? О верзијама атентата испредане су различите приче. Једна од њих је била да су ранковићевци изнајмили професионалце и да су их богато наградили. Четничка тројка, Јаков и његови, нису тада ни помињани. Сами се нису оглашавали из разумљивих разлога, живели су у држави и окружењу где су усташе биле моћне и где их је лако могла стићи освета. На четничке организације и појединце није се ни указивало. Они, нарочито у Северној Америци, више су били окренути према Титу. Процењивали су да све док је он жив, нема распада Југославије и њиховог повратка у земљу. Отуд и више неуспелих покушаја, да се Тито лиши живота.

Тек после распада Југославије обелодањене су све појединости везане за атентат на Павелића.

МОТИВЕ за атентат, главни, Јововић, је навео: "Хрвати су издали и уништили Југославију; Павелић и његова геноцидна НДХ су били оличење те издаје; на антиусташтву произведена је подела српског народа и братоубилачки рат четника и партизана, а освету над Павелићем поклања својим идолима - Бају Станишићу, Павлу Ђуришићу и Дражи Михаиловићу." Никад се није вратио у земљу у оправданом страху од закона.

Све појединости атентата описао је Благоје Јововић у књизи "Два метка за Павелића". Вратио се Благоје, обишао завичај, стазе свога војевања. Исповедио се у манастиру Острог, вратио се у Аргентину и не страхујући од пакла, умро 1999.

А да ли ће Анте Павелић остати да почива у Мадриду или на месту злочина, у Загребу, још се само нагађа.

ДВЕ И ПО деценије после испаљених хитаца на Павелића, свега годину дана после Титове смрти (1981) огласили су се Албанци у Приштини, жестоким и масовним протестом. И звучним захтевом:

"Косово република"!

Докле је одзвонио и како је примљен?

"То је контрареволуција"!

Била је прва званична оцена Владимира Бакарића (1912-1985), најутицајнијег појединца из Титовог најужег револуционарног окружења.

Политичари су, привидно, успели да примире Албанце, не за дуго. Огласили су се преко војника Азиза Кељмендија (1967-1987) који је у параћинској касарни починио масакр; на спавању је убио четворицу и ранио петорицу другова. Уз оцену да је то терористички акт, следила је и сумња, могућност да је извршилац био душевни болесник?

БРАНКО Мамула (1921-2021), адмирал и челник ЈНА, испољио је тада у својој реакцији одлучност и чврстину која је импоновала онима који су већ били забринути за судбину Југославије. У Загребу се чак зачела идеја да се Мамули препусти вођење државе, по угледу на Пољску и довођење генерала Војтеха Јарузелског (1923-2014).

Идеја је била добра, али непримењива.

Републичко-покрајински лидери у колективним руководствима партије и државе, на нивоу федерације, већ су се били осилили, прогласили за Титове заветнике.

Умрли Тито је и те 1988. још увек био моћан.

Мамулу је, међутим, преузео љубљански лист "Младина" и њен новинар Јанез Јанша (1958). Повод је био адмиралов поклон за одлазак у пензију, кућа, вила, у Опатији (са терасе могао да зарони у море), а намера - да се компромитује ЈНА која је била (уставно) највећа препрека словеначком осамостаљењу. Чланцима и судовањем Армија је бушена и на крају била избушена.

А како су прошли Јанша и Мамула?

ЈАНША, оловком, обезбедио је Словенцима државу, што нису успели сви њени политичари и војсковође. Мамула се лако предао, отишао је у пензију и на море, не у Опатију већ у Котор. А било их је који су очекивали да ће се легендарни адмирал вратити у завичај, Кордун, и поново ставити на чело завичајних Срба.

А онда је на конференцији у Хагу, септембра 1991, коју су организовале чланице ЕЗ, Југославија је избрисана као држава. Њених шест република проглашене су за нове државе. Једино је Хрватска била обележена са фуснотом, Срби који су у њој живели, а било их је нешто више од пола милиона, добили су "специјални" статус. То им је намењено као утеха, уместо констутивности коју им је нова власт одузела и прогласила националном мањином. Грађански рат је био неминован.

КОНТРОВЕРЗНИ И ЉУБОМОРНИ КРАЈАЧИЋ

АТЕНТАТ на Павелића је постао светска вест. Растрчали су се новинари, агенти и дипломате изненађени, покушавали да открију извршиоце и налогодавца. Узбуђење и у Југославији. Највише међу Хрватима. Срби су жалили што се атентат није смртно завршио. Југославија је званично тражила Павелићево изручење, а Аргентина се вадила да јој је исти непознат, случај је препуштен обавештајним и дипломатским службама. Контраверзни Иван Крајачић Стево, као министар унутрашњих послова Хрватске, организовао је своју посебну службу са задатком да Павелића превасходно живог доведе, да му се суди у Загребу. Он је био љубоморан на Србе, нарочито на Александра Ранковића, који су успели да Дражу Михаиловића ухвате живог и да му суде. Крајачић је био уверен да иза атентата стоје савезне југословенске службе, па га је и прокоментарисао: "Тако им и треба, кад нису са нама сарађивали".

СУТРА: КАКО ЈЕ НАСТАЈАЛА РЕПУБЛИКА СРПСКА КРАЈИНА

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)

ЧУВАР ТАЈВАНСКОГ НЕБА: Тиен-Кунг 3 - домет 200 км, уништава више циљева одједном