ФЕЉТОН - ЈОЖЕ СМОЛЕ РЕШАВА ЕНИГМУ: Новости нису имале среће са совјетским маршалима

Мирко Стаменковић

22. 10. 2021. у 18:00

НИ данас, после толико година, не могу да објасним своју реакцију. Слика ми је стално пред очима и никад је нећу заборавити.

ФЕЉТОН - ЈОЖЕ СМОЛЕ РЕШАВА ЕНИГМУ: Новости нису имале среће са совјетским маршалима

Насловна страна "Новости" - 8. мај 1972. године / Фото архива "Новости"

У Никезићевом кабинету држим слушалицу, ћутим, с друге стране жице Бошко Станишић понавља да је Смоле био изричит у захтеву да објашњење буде до 13 часова на Брозовом столу.

Станишић је, очигледно, већ био преживео шок и прибрано је рекао да не спуштам слушалицу, а он ће са другог телефона да објасни немогућност да се у том року ма шта уради. Из данашње перспективе, ти минути вероватно личе на оне када осуђеник на смрт стрељањем очекује пуцањ. Добили смо продужетак до 18 часова.

У редакцији су ме дочекали најближи сарадници. А Слободан Глумац, тада директор "Борбе", одмах ми је, да ме охрабри,рекао: "Баш немамо среће с тим совјетским маршалима. Ја сам страдао због Ворошилова, а ти ћеш, по свој прилици, због Жукова!"

У СОБИЧКУ где је тада била канцеларија главног уредника "Новости" прихватили смо се посла. Свако је писао своју верзију објашњења. Поред Глумца, Станишића и мене, још Душко Ђурић и Југ Гризељ. Недостајао је само Михајло Марић, који је из Москве донео интервју са маршалом Жуковом. Он је имао слободан дан и није био код куће.

Сви смо имали исту дилему: како написати објашњење ако не знаш због чега га "господар" тражи? Свака верзија је била или предуга или нејасна. Да ли писати како смо уопште дошли до интервјуа или шта је у њему било спорно? Или свести само на објашњење због чега га нисмо објавили. Мисија је немогућа.

ПИЛОТ КОЈИ ЈЕ ВОЗИО ТИТА

ИАКО нико никада није тражио да разјаснимо причу о пилоту који је возио Тита од Крајове до Москве, послао сам Смолеу и отиске пилотове приче, већ сложене на две стране "Новости" када сам рукопис први пут видео, пред штампање, и својом руком свео на једну страну. Избацио сам све што се није односило на Броза. Јер, преостали део пилотове приче био је само о Црвеној армији која је ослобађала Београд, а да ни једном једином речју нису споменуте јединице Пеке Дапчевића и других команданата НОВ Југославије. Уосталом, пилот није ни учествовао у ослобађању Београда. Не знам да ли је Смоле то икад показао Брозу, али сам сигуран да је као професионалац схватио суштину неспоразума са амбасадором.

А интервју је, иначе, прошао пут о којем би и роман могао да се напише. Када је већ било прошло 16 часова, без икакве наде да ћу ишта смислити замолио сам све да иду кући и оставе ме самог. Зашто? Синула ми је идеја: напиши неколико реченица без детаља, са неком поруком која може да буде оправдање, јер, ако ништа друго, бар ћеш добити на времену да некако сазнаш - а зашто је Броз уопште начинио тај преседан па затражио да му лично главни уредник за само тридесет минута објасни зашто није објавио интервју са ражалованим совјетским маршалом?

Шта сам написао? Логика је наметала мисао - мора да постоји нешто крупно што га је навело да тако поступи, јер ни пре (ни после) то се није догађало ни са једним медијем у ондашњој Југославији!

ДАКЛЕ, размишљао сам како да у неколико редова убедљиво објасним да је Марић, писац интервјуа, текст добио када је авион већ био на писти и требало да полети за Београд. У затвореном коверту. Жукова није ни видео ни чуо!

Шта би уопште значило да поновим Марићеву причу по повратку у Београд, када је рекао:

"Ушао је човек у авион, који је већ био на писти спреман да полети, са великом ковертом, гласно узвикнуо моје име и - пружио ми коверат. Рекао ми је да је то интервју са маршалом Жуковом." Неозбиљно и за препричавање, а камоли за изјаву председнику државе.

Одлучио сам се за оно што је изгледало самоубилачки, али је једино имало некакву шансу да и "Новости" и ја извучемо живу главу.Наређај само две чињенице и објасни шта те је мотивисало да тај интервју такав какав је не објавиш.

А то је: Прво - у Жуковљевом интервјуу, у последњем и спорном делу, стајала је тврдња да је Стаљин рекао Черчилу да му је Броз "забио нож у леђа" Другим заседањем АВНОЈ-а у Јајцу 1943. године. А наша историја је већ била верификовала да је то, заправо, рекао Черчил жалећи се Стаљину.

И ДРУГО, совјетска амбасада није хтела ни да чује да посредује у ауторизацији интервјуа, пошто бисмо изоставили само тај последњи део. Посебно сам, наравно, потенцирао да нас је управо он, Броз, учио да нисмо "земља соцлагера", већ самостални и да нашим новинама нико не може да диригује ни питања ни одговоре па да их објавимо по туђем диктату.

Јер, и то је било истина. Као и што је проверено да је Марић, после седам дана чекања у Москви, не видевши Жукова, на писти пред полетање добио затворени коверат са интервјуом за целу страну Борбе, а не "Новости", које су пола формата "Борбе"? Или да шансу тражим у чињеници да ми је совјетски амбасадор залупио слушалицу када је заповедничким гласом рекао - интервју можете објавити само у целини, не долази у обзир никакво скраћење!

На крају сам све то изоставио и нагласио: "Ви сте нас учили да и мала земља има право да се бори за свој интегритет а не да слуша јаче и веће, а поготово када је реч о историјским истинама. Нас су учили да је о 'ножу у леђа" говорио Черчил, а не Стаљин." И тако -написао сам, потписао, а Манојло Вукотић, тада уредник београдске рубрике, на време је однео коверат са изјавом у Ужичку 15.

ОСТАЛО је да чекам "пресуду"! Докле? Дани су пролазили а никаква реакција није стизала.

Дакле, живи смо - и "Новости" и ја.

Али зашто? Како? Откуд све то? Е, то се могло сазнати једино од Смолеа. Он нам је колега.

Добар зналац. Био је и главни уредник у Борби. Једини проблем је био - како доћи до њега.

И, на једном пријему Смоле ми је сам исприповедао причу која следи.

Пред 20. октобар, Дан ослобођења Београда, тадашњи совјетски амбасадор тражио је хитан пријем код Броза. Претпостављало се да доноси неку непријатну поруку од Брежњева. И, пре него што је објаснио зашто долази, амбасадор је, као случајно, казао да су у Москви изненађени што један београдски дневник није хтео да објави интервју са маршалом Жуковом.

Броз га је питао коме је интервју дат. И амбасадор је рекао - "Вечерњим новостима". А онда су прешли на тему због које је амбасадор и затражио пријем. На растанку, амбасадор је опет, као успут, рекао Брозу: "Штета што је разговор са пилотом који вас је на крају рата возио од Крајове до Москве много скраћен, а толико је лепог рекао о вама!" Броз је поново питао: "А ко је то објавио?" Амбасадор је поново рекао - "Вечерње новости".

Тек тада сам схватио суштину. Амбасадор се светио мени, није њему жао што није објављен интервју са Жуковом. Превише је то неугодних саопштења за један пријем, чак и да је било обично ћаскање, а не уручење непријатног демарша због нечег другог из Москве! И обе опаске баш на рачун нашег листа?! Врло добро смишљено!

Према Смолеовом сведочењу, када је амбасадор отишао, Броз је, црвен у лицу, само рекао: "Хоћу изјаву до 13 часова", и не погледавши колико је сати у том тренутку.

Смоле је од нас тражио објашњење само за Жукова. Није помињао пилота.

Епилог: После поподневног одмора председник је пажљиво прочитао оних тридесетак куцаних редова моје изјаве и ништа није рекао, осим: "Стави то у архиву."

СУТРА: АМБАСАДОР ЗАЛУПИО СЛУШАЛИЦУ

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)