ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК Дилема косовског чвора - дрешити или сећи: Да ли је врх КП Југославије обећао јужну покрајину Албанији

Иван Миладиновић

24. 04. 2021. у 17:14

ТАЧНО пет месеци пре дубоке јесени 1968. године, када су широм Косова и Метохије уприличене прве масовне сепаратистичке демонстрације, први пут ће се званично на једном форуму владајућег Савеза комуниста поставити питање националних односа у овој покрајини.

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК Дилема косовског чвора - дрешити или сећи: Да ли је врх КП Југославије обећао јужну покрајину Албанији

Косовско руководство на договору код Тита 26. јуна 1966. године

Пет месеци пре него што ће приштинском Улицом маршала Тита Срби шетати једном, а Албанци другом страном улице, на 14. седници ЦК СК Србије проговориће Добрица Ћосић и професор Јован Марјановић "о неоправданом потцењивању иредентистичких и сепаратистичких расположења и тежњи у извесним слојевима шиптарске националности", о "осећању угрожености код косметских Срба и Црногораца" и о "притисцима за њихово исељавање", прикривеном терору, пљачки, силовањима, убиствима, о томе да косовске власти ништа не чине да би то спречиле.

Било је то 29. маја, два месеца после одлуке да се озваничи назив Албанац уместо Шиптар, и да књижевни албански језик на Косову и Метохији буде исти као у Албанији, да званични назив убудуће буде само Социјалистичка Аутономна Покрајина Косово. Те исте 1968. године, 29. новембра, на улицама Приштине освануће пароле: "Хоћемо републику", "Хоћемо устав", "Живела Албанија", "Живела Албанска партија рада", "Живео Енвер Хоџа". У годинама које ће уследити, шетачи на приштинском корзу постајали су све више два потпуно одвојена света. А десет година пре крвавог распада бивше Југославије, у пролеће 1981, на Косову ће букнути нове демонстрације Албанаца, четврте од ослобођења овог дела Србије од нацистичке окупације у Другом светском рату.

НЕКАКО у време одржавања Четрнаестог пленума ЦК СК Србије и неколико месеци пре захтева демонстраната "Косово република" и "Уједињење са Албанијом", сличне идеје, у мало увијенијој форми, лансирао је Фадиљ Хоџа. Он је на састанку најужег руководства СК Србије говорио о потреби да и националне мањине у Југославији добију право на самоопредељење.

Још у припреми Ранковићевог смакнућа, 26. јуна 1966, Броз ће се тајно, без присуства председника Централног комитета СК Србије или председника Скупштине Србије, на Брионима састати са водећим политичарима ове српске покрајине. Још је занимљивије да на овом вишечасовном разговору, према наводима из Титовог кабинета, званично није вођен никакав записник. Према евиденцији из његовог кабинета, он се тих година са руководством Косова састајао чешће него са функционерима било које југословенске републике. Од 1966. до 1971. регистровано је да се са њима официјелно срео пет пута, више него са водећим личностима Србије и Црне Горе заједно.

Записници са тих сусрета сведоче о томе да је доживотни председник Југославије показивао велико разумевање за готово све захтеве шиптарских функционера са Космета, који су се од 1966. сводили на све веће и све нелегитимније осамостаљивање ове покрајине од Србије. Још занимљивији је податак да неким од Титових састанака није присуствовао ниједан представник српског руководства. Истовремено, бивао је обавештаван о правом стању на Космету.

О томе га информише, усмено и писмено, др Станоје Аксић, потпредседник Скупштине Косова и Метохије. Јавља му се Павле Јовићевић, стари револуционар и партизански командант, обавештава га о повећаном број убистава (Исток, Урошевац, Клина, Витина, Вучитрн), о притиску за исељавање Срба и Црногораца, како из села тако и из града, а нарочито стручњака, што Покрајину, ионако дефицитарну кадровима, тешко погађа. Завршава речима: "Оваква ситуација ничем добром не води."

У АРХИВУ Јосипа Броза чува се магнетофонски снимак његовог сусрета са водећим функционерима Службе државне безбедности. Овај разговор, вођен априла 1971, показује да су постојале врло блиске везе и садејства, између шиптарских сепаратиста и политичара на Косову и Метохији још од 1968. године. Борче Самоников, начелник Службе државне безбедности Југославије, рекао је Титу: "Оперативци службе обавестили су покрајинско руководство о дану и сату када ће бити демонстрације и ко су њихови организатори. Добили су одговор - то није ваша брига, стање није такво." И не само то, нити су дозволили да о томе буду обавештене савезна и републичка СДБ у Београду. Нажалост, нико није покушао да објасни како то да се стално "побољшава социјални, економски, културни положај Албанаца на Косову", а да сепаратистички покрет никако не јењава. И управо када су Србија и Југославија овој покрајини давале највише, у њој је, 1981, непуну годину после Титове смрти, дошло до нове масовне сепаратистичке побуне, којом је поново тражено одвајање Космета од Србије.

Тито на Косову

У ДИПЛОМАТСКОМ архиву у Београду налазе се веома важни документи, шифроване, строго поверљиве депеше које је Амбасада СФРЈ седамдесетих година прошлог века из Тиране слала у Београд, а које говоре и о томе да је Приштина сепаратно склапала многе споразуме са Тираном, да је Албанска обавештајна служба - АОС, врбовала просветне раднике и како је Албанија већ тада отворено изражавала територијалне претензије према Југославији. У једном службеном документу, средином јануара 1974, пише да НР Албанија има право да брине о суверенитету и интегритету СФРЈ у пределима који су насељени Албанцима.

Јован Печеновић, амбасадор у Тирани, 20. марта 1973. реферисао је Титу да Албанија сарадњу са Косовом и Метохијом користи за националистичку хомогенизацију својих сународника у овој српској покрајини и за своје нескривене претензије према овом делу Србије и Југославије. На то је Броз лаконски одговорио: "Ми не секташимо према друговима са Косова због увоза уџбеника из Албаније." За све то време, од Четрнаесте седнице ЦК Србије до доношења Устава 1974, српски политичари држали су се по страни и биће само једна карика у ланцу погрешне једносмерне и поразне државне политике према Косову и Метохији, од Николе Пашића до наших дана, како је то рекао Добрица Ћосић. Сви су бежали од дилеме косовског чвора - дрешити или сећи?

Косовски Албанци су прогласили своју независност. Фанатично траже да им се цела ова покрајина, са српским именом, преда у трајно власништво. За неколико векова, колико ту живе, нису успели да створе своје називе готово ни за један град, изузев за Урошевац, кога зову Феризајем. До данас немају своје име ни за Косово, ни за срце Косова, Косово Поље, за које чак и Немци имају свој назив, Амзелфелд.

ЗАЈЕДНИЧКИМ подухватом наших и руских архивиста, пре неку годину, публикован је "Зборник докумената о југословенско-совјетским односима 1945-1956". који омогућава објективно сагледавање не само односа СФРЈ и СССР-а, већ и погледе на многа унутрашња питања у Југославији и планове Титовог режима, нарочито око судбине Косова, најболније тачке Србије. Посебну пажњу у Зборнику привлачи стенограм разговора који су у Москви, 19. априла 1947. године, водили са Стаљином и Вјачеславом Молотовом - Едвард Кардељ, Станоје Симић и Владимир Поповић. Састанак је углавном био посвећен привредној сарадњи, али је Стаљин у једном тренутку показао интересовање за Албанце:

Стаљин: - Каквог су порекла Албанци?

Кардељ: - Они су потомци Илира.

Стаљин: - Сећам се да ми је Тито говорио да су они сродни са Баскима.

Кардељ: - Код нас на територији Косова и Метохије има и дан-данас више Албанаца него Срба. Ми мислимо касније, кад се још боље повежемо с Албанцима, да им уступимо те територије.

Стаљин (то му је било врло драго): - Врло добро, то је правилно....

"Ми мислимо касније, кад се још боље повежемо с Албанцима да им уступимо те територије", да ли се ова реченица омакла Крадељу? Пре ће бити да је у Москву стигао са инструкцијама из Беогада да вођи "светског пролетаријата" саопшти одлуку руковотства КП Југославије. И Стаљинов одговор "Врло добро, то је правилно" указује да се таква одлука подуже припремала.

Овај детаљ потврђује и да је Енвер Хоџа с правом, у својим "сабраним делима", објавио да му је Јосип Броз Тито обећао да ће уступити Косово Албанији, "чим прије, пошто мало примири српске националисте". Предаја Косова Албанији није се тих година десила само захваљујући дефинитивном разлазу Тита и Стаљина, односно Југославије са Совјетским Савезом и земљама социјалистичког лагера, међу којима је тада била и Албанија.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)