ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - НАРОД СЕ ИЗЈАСНИО ПРОТИВ ПАКТА: Расположење против Немачке и надирућег фашизма осећало се на сваком кораку

Слободан Кљакић

30. 03. 2021. у 15:59

А на којој ће се страни борити Југославија у случају рата? Ово питање је 24. јануара 1941. године поставио армијском генералу Душану Симовићу, команданту југословенског ваздухопловства, амерички пуковник Вилијам Џ. Донован, који се тих дана налазио у специјалној мисији на Балкану, где је стигао по налогу председника САД Франклина Д. Рузвелта, како би испитао политичку и војну ситуацију на том "неуралгичном делу Европе".

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - НАРОД СЕ ИЗЈАСНИО ПРОТИВ ПАКТА: Расположење против Немачке и надирућег фашизма  осећало се на сваком кораку

Архива

У сачуваној белешци о овом сусрету, генерал Симовић наводи да такво Донованово питање није очекивао, али је "без размишљања" одговорио: "Ја не знам шта мисле меродавни горе, али вам могу рећи само једно: наш народ никад неће изневерити своје пријатеље и савезнике из прошлог рата."

Два месеца доцније, после потписивања Тројног пакта 25. и успешно изведеног војног пуча 27. марта, на сто генерала Симовића стигла је из Вашингтона ова депеша:

"Сећам се нашег разговора од 24. јануара. Поздрав, Донован."

Симовић се у јануару, с очигледно добрим разлогом, оградио од онога "шта мисле меродавни горе", али је истовремено показао да дубоко познаје биће народа који "никада неће изневерити своје пријатеље и савезнике", а још мање своју оданост слободи и спремности да се она брани по сваку цену. Зато је разумљиво што је гнев народа због оних "меродавних горе", почео да се испољава и пре потписивања Тројног пакта, већ 21. марта, пошто је дан раније, пуна четири сата, све до поноћи, заседала југословенска влада, када је донета одлука о приступању Тројном пакту. Због тога су исте вечери тројица министара поднела оставке - професор др Михаило Константиновић, министар правде, др Бранко Чубриловић, министар пољопривреде, и др Срђан Будисављевић, министар социјалне политике и народног здравља.

Пучисти хапсе Драгишу Цветковића

У СУТРАШЊОЈ штампи, изложеној строгој цензури, вест није објављена, али се глас о ономе што се догодило на састанку владе брзо проширила Београдом и већ стигла и до удаљених крајева. Жишка демонстрација, уз учешће студентске и средњошколске омладине, упаљена је одмах, већ 21. марта. Узвикиване су антивладине пароле, истицане су на брзину написане пароле. Незадовољство је у народу гомилано годинама због стања на унутрашњем политичком плану, а сада му је утиснут и нови, снажан печат непристајања на потезе које вуку Намесништво и влада у спољној политици, што је донекле упоредиво с огромним незадовољством које ће избити у лето 1937. године због потписивања Конкордата с Ватиканом. Субота, 22. марта, донела је у Београду још напетију атмосферу, број демонстраната се повећавао, пароле су биле све све оштрије, полиција је снажила своје снаге, али је било очигледно да ће се протест са улица престонице убрзо прелити и у друге градове Србије, као што се и догодило, али не само у Србији, него и у Црној Гори, Далмацији, Босни и Македонији. Настојања жандармерије да жестину протеста сузбије само, су је додатно соколила протестанте да још снажније изразе своје незадовољство, истина, без сукоба са чуварима реда. Ситуација се није смирила ни у недељу, 23. марта, напротив. Тог дана је професор др Михаило Константиновић, један од министара у оставци, отишао у Двор на позив кнеза Павла. Док је чекао на пријем, накратко се срео са генералом Душаном Симовићем, који је управо завршио аудијенцију код кнеза Павла. Симовић је у том кратком сусрету министру у оставци сажето изнео ток разговора који је управо завршио - саветовао је кнезу Павлу да пружи отпор захтевима Берлина и без увијања му саопштио да ће у противном војска дићи на побуну. Упозорио га је и да ће авијатичари бомбардовати Двор и зграде владе.

КАДА је Константиновић ушао код кнеза Павла, код кога су већ били Драгиша Цветковић, Влатко Мачек и министар Двора Милан Антић, атмосфера је била напета. Притиснут текућим догађајима и вестима које стижу са улица Београда и из других градова, кнез Павле није могао да сакрије своје узбуђење. Поготово због тога што се још увек колебао око приступања Тројном пакту, на шта је утицао и његов малопређашњи сусрет са генералом Душаном Симовићем, о чијој аудијенцији, иначе, није био обавештен министар војске и морнарице, генерал Петар Пешић. Као и у њиховом разговору претходног дана, професор Константиновић је и овога пута указао кнезу намеснику на велико огорчење у народу и у војсци, упозорио да може доћи до великог потреса, да би кнез требало да саслуша управо мишљење млађих официра.

Узнемирени кнез Павле је без околишања, пред свима рекао шта му је претходно поручио генерал Симовић - да ће се војска побунити ако се приступи Тројном пакту. Сутрадан, 24. марта, све бројније групе народа који се окупљао у центру Београда, неумитно су се сливале у једну колону, у масовни талас демонстраната који ће достићи врхунац у вечерњим сатима, пошто је пронет глас да председник владе Драгиша Цветковић и министар спољних послова Цинцар-Марковић путују у Беч те ноћи. Значило је то да ће приступање Тројном пакту бити брзо потписано. Одлучност демонстраната да се таквом развоју догађаја супротставе и да изразе своје гнушање додатно је оснажена муњевито пронетом вешћу да ће се и сам патријарх Гаврило Дожић, познат по својим доследним антинемачким ставовима, прикључити демонстрантима.

Архива

Настојања полиције и жандармерије да демонстранте растерају уродила су плодом тек када су Цветковић и Цинцар-Марковић, тачно у 22 сата, са станице у Топчидеру отпутовали возом за Беч. Поготово је лакнуло жандармима који су у време демонстрација штитили посланства, трговинска и друга представништва земаља Осовине у Београду, притиснути тешком недоумицом да ли ће огорчени, све разјаренији демонстранти, ношени жестоким паролама против Хитлера, нацизма и фашизма, кренути у напад на та здања.

Први талас протеста, који су 21. марта покренули студенти и средњошколци, до 24. марта је већ нарастао у масовне демонстрације којима су се придружили радници и грађани, било је и сељака из околних места. Без обзира на њихова појединачна политичка и идејна опредељења, ујединио их је заједнички, разбуктали патриотски и антифашистички став противљења било каквом везивању Југославије за агресивну, освајачку политику Хитлера и Мусолинија.

У ИСТОЈ колони нашли су се монархисти и илегални комунисти, припадници демократских политичких странака и утицајни епископи Српске православне цркве. Снажно је међу свима одјекивао глас да се млађи официри оштро противе потписивању Тројног пакта, а када се то заиста догодило 25. марта у дворцу "Белведере" у Бечу, гнев народа је експлодирао. Масовни протести били су у Београду, Крагујевцу, Краљеву, Крушевцу, Вршцу, Цетињу, Подгорици, Котору, Шапцу, Зајечару, Јагодини, Смедеревској Паланци, такође и у Сарајеву, Скопљу, Сплиту, Љубљани.

Иако је тог дана у Београду уведена војна приправност, на улицама су се појавили и леци који позивају на побуну, а најгласнији су били млади, студенти и ђаци који су бојкотовали наставу. Извикаване су пароле: "Доле Хитлер",

"Доле Мусолини", "Доле издајничка влада", "Доле пакт", "Боље рат него пакт", "Боље гроб него роб", "Боље смрт него ропство", "Доле издајници", "Живела слобода", "Живео краљ Петар". Клицало се и Косову, династији Карађорђевића, певане су националне и патриотске песме. Снажно је одјекнула порука епископа Николаја Велимировића изречена пред народом окупљеним у Краљеву: "Што су примили 16 људи не прима 16 милиона."

Прве пароле у славу Русије почели су да извикују припадници СКОЈ-а, подмлатка илегалне Комунистичке партије Југославије, чије је руководство десетак дана пре ових догађаја позвало раднике и сељаке, официре и подофицире, да истрају у борби против капитулације режима пред фашизмом и немачким освајачким походом, уз упозорење да народима Југославије прети "страшна опасност" од увлачења земље у рат, на чему раде "енглески агенти".

ПОЛИЦАЈЦИ и жандарми, којима је наређено да разбију демонстрације, доживели су да их у акцији блокирају спонтано настале реакције учесника протеста, данас би се рекло нека врста хепенинга. Жандарми крену с исуканим пендрецима, а студенти и ђаци запевају химну, прихвате то и остали, сви стану мирно, тако да и чувари реда учине исто. Професор др Бранко Петрановић, несумњиво један од најугледнијих југословенских и српских историчара, пишући на основу увида у архивску грађу, изнео је у својој књизи

"Србија у Другом светском рату 1939-1945." низ сажетих илустрација о збивањима у тих неколико бурних дана демонстрација против приступања Краљевине Југославије Тројном пакту. Из тог сета издвајамо неколико примера. У Јагодини су доминирале пароле против Хитлера и Немачке; у Крагујевцу се демонстрирало против Драгише Цветковића, председника владе без иоле угледа у опозицији; уз раднике у Смедеревској Паланци демонстрирали су и ученици, носећи југословенске заставе; ђаци и студенти, махом Срби и Црногорци, демонстрирали су и у Скопљу, нападајући заговорнике пакта као издајнике оличене у Вуку Бранковићу; у Скопљу су се окупљали у групама од око 200 учесника, онда би се слили на очигледно договорено место, па поново растајали; зависно од политичког расположења; група ђака - демонстраната у Сарајеву, клицала је и краљу Петру и Русији, а друга група је узвикивала супротну паролу "Доле Русија"; сељаци су приступали маси демонстраната у варошима где је био пијачни дан; у Ваљеву је демонстрирала група радника из фабрике "Вистад"; сељаци из села Вишевца, срез лепенички, узвикивали су у Рачи Крагујевачкој пароле које славе краља и државу; у Сарајеву је група богослова манифестовала за "Српство и Словенство"; у војвођанским местима у којима живе фолксдојчери било је и додатних напетости, пошто су се фолксдојчери држали агресивно и провокативно према демонстрантима, па се нису могли избећи напади на припаднике те мањине; међу демонстрантима у Војводини било је и сељака, Срба и Хрвата; полицијски и жандармеријски извештаји скрећу посебну пажњу на демонстранте из редова "левичара" (комуниста), који су користили прилику да у патриотском и антифашистичком оквиру демонстрација извикују пароле у славу Русије и захтеве да се с њом склопи савез, као и пароле против Хитлера и Мусолинија.

Краљ Петар у Саборној цркви после мартовског пуча

Када је реч о војсци, центар отпора капитулацији пред Немачком формиран је у ваздухопловству, делимично у Краљевој гарди и у неким јединицама београдског гарнизона. Мрежа завере је плетена, на челу са армијским генералом Душаном Симовићем, командантом ваздухопловства, мада има аутора који тврде да је ту улогу имао бригадни генерал Боривоје Мирковић. Према личном сведочењу, Симовић је израдио план војног пуча, а спровео га је Мирковић.

ОДЛУКА о преврату донета је у ноћи 26/27. марта, док кнез Павле није био у Београду, пошто је отпутовао у Крањ, а и Мачек се налазио у Загребу. Нема сумње да је пучистима раширило крила и снажно манифестовано опредељење народа у вишедневним демонстрацијама, када је показано масовно, одлучно противљење идеји да Југославија подлегне диктату Хитлерове Немачке.

ПРЕВРАТ је изведен, могло би се рећи, хируршком прецизношћу, бескрвно, с изузетком случајне жртве једног жандарма. Од посебног је значаја то што унутар војске није дошло до сукоба између пучиста и оних снага у војсци које су биле верне кнезу Павлу. И сам кнез је 27. марта у Загребу, на повратку у Београд, одбацио идеју Влатка Мачека да 4. армију супротстави пучистима у Београду.

У најкраћем: земунска група је запоседањем моста на Сави успоставила пуну контролу између Београда и Земуна, заузета је Управа града Београда и тако стављена под контролу београдска полиција, заузети су зграда главне телефонске централе, поште и телеграфа, Радио Београд, опкољен је двор на Дедињу, заузете су зграде Председништва владе и главних министарстава, Главног генералштаба и Команде Београда, блокиране су раскрнице у престоници, затворен је прилаз Београду са Авале и Бањице. Млади, још увек малолетни краљ Петар Други Карађорђевић, о свему томе није имао никаква сазнања. Његов наводни проглас народу прочитао је морнарички официр Јаков Јововић, изабран за ту ролу због гласа сличног краљевом. Прогласом који је касније потписао, пошто су га срочили завереници, краљ Петар Други је обелоданио да узима краљевску власт у своје руке. Вративши се у Београд, кнез Павле је абдицирао и напустио истог дана територију Југославије, намесници су дали оставке, а мандат за састав нове југословенске владе поверен је армијском генералу Душану Симовићу. У народу је преврат поздрављен с одушевљењем, тако великим, да је та екстаза донекле замутила поглед на догађаје који ће убрзо уследити.

Немци хапсе српског патријарха Гаврила и епископа Николаја

СРПСКА ЦРКВА ПРУЖА ОТПОР

ПОРЕД првака демократских странака и војске, како је оценио професор Бранко Петрановић, на страни непопустљивог отпора налазили су се и представници Српске православне цркве, која је већ у време Конкордата 1937. била стожер отпора против владе Милана Стојадиновића. Против сила Осовине иступали су утицајни епископи Српске православне цркве, Валеријан Прибићевић и Николај Велимировић. Патријарх Српске православне цркве Гаврило Дожић захтевао је од кнеза Павла да не попусти под притиском. Отпор пакту и капитулацији није се само изражавао у Србији, као матици српског народа, већ у српском народу у целини: у Војводини, Босни и Херцеговини, крајевима Хрватске насељеним српским живљем, у Црној Гори, међу Србима у Македонији.

ПРИГУШЕНО ВРЕЊЕ У ВОЈСЦИ

О РАСПОЛОЖЕЊУ које је владало у војсци поводом одлуке о приступању Тројном пакту сведочи оно што се догодило у Књажевачком гарнизону где су резервни официри и војници на служењу рока изашли из касарни и заузели пошту, општину и среско начелство. Пригушено врење којим је војска већ месецима била притиснута тако се излила и на улице. Више официре и генерале гушио је дефетизам, поготово после капитулације Француске, али је млађи старешински састав, чврсто привржен патриотизму и родољубљу, одлучно био против прихватања концесија силама Осовине и супротстављен агресивној немачкој политици. Родољубиве народне песме које су у Књажевцу певали војници, несумњиво су сведочиле о високом борбеном моралу, чак и о "лакомисленом самопоуздању", пошто се у тим експлозивним догађајима "заборављало да Југословенска војска није била Српска војска из Првог светског рата и да је краљ Александар за живота склонио заставе Српске војске у музеј, да је у њој служило на хиљаде официра несрпске народности; да је војска технички била неспремна, а земља разорена дуготрајном кризом и националним сукобима доведена на руб пропасти".

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)