ЛЕГАЛНИ ТЕРОР МАЊИНЕ НАД ВЕЋИНОМ: Последњи Устав СФРЈ био је завршни чин правног распада заједничке државе

Борисав Јовић

28. 11. 2020. у 10:38

ЛЕГАЛНИ ТЕРОР МАЊИНЕ НАД ВЕЋИНОМ: Последњи Устав  СФРЈ био је завршни чин правног распада заједничке државе

Фото приватна архива

У ЈУГОСЛАВИЈИ се није могло ништа значајније урадити без сагласности Јосипа Броза Тита, па тако ни уставне промене припремане 1974. године.

Реализацију његових намера остварио је Едвард Кардељ, Словенац, који је, упркос томе што није био ни делегат у Савезној скупштини, запосео главно место за израду Устава, руководиоца радне групе за његову припрему и предлог.

Уставна комисија, коју је изабрала Савезна скупштина, на челу са Мијалком Тодоровићем, председником Савезне скупштине, постојала је само формално.

Српска делегација у Савезној скупштини имала је уставно право да оспори усвајање таквог устава, али то није учинила. То је био велики српски историјски пропуст, за који никада није дато јасно објашњење. Међутим, треба имати у виду да у току скоро полувековне владавине Јосипа Броза никада није могло да се ради другачије него како он каже, па се може претпоставити да је српско руководство имало јасну представу шта би им се могло догодити у случају противљења, а Устав би свакако био усвојен независно од њихове воље.

Најбитније новине које су имале далекосежне негативне последице у економском и политичком развоју југословенске заједнице односиле су се на нормативна уставна решења о односима у федерацији.

ТА РЕШЕЊА су била неадекватна суштини југословенске вишенационалне заједнице састављене од различитих карактеристика и битних особина федералних јединица. Оне су се разликовале не само по својој величини већ и по својим историјским, етничким, економским, културним и другим особинама и интересима. То је захтевало доследно усавршавање аутентичног и рационалног федерализма који је морао да уважи истовремено и равноправност југословенских народа и народности и једнакост грађана и свих радних људи.

Нажалост, уместо тога, доминантна улога је Уставом из 1974. дата равноправности република (не народа и народности). Занемарена је и маргинализована демократска и класна компонента у виду минималног утицаја грађана и радних људи у доношењу најважнијих одлука, посебно на савезном нивоу. Уставне надлежности савезних органа биле су веома рестриктивно и нерационално нормиране.

ДРЖАВА КОЈА НЕ МОЖЕ ДА ДОНОСИ ЗАКОНЕ

ДА би се јасније разумело каква је држава постала Југославија по Уставу из 1974. године, довољно је да се зна да она није могла да донесе чак ни један закон, чак и за надлежности које су јој поверене споразумом република и аутономних покрајина, ако се оне с тим не сложе. Па и ако се такав закон споразумно усвоји, органи федерације нису имали право контроле његовог спровођења у републикама и покрајинама. То је било у њиховој надлежности, боље рећи у њиховој вољи да ли ће га спроводити. Кад је дошло дотле да савезни закон нека република хоће, а нека неће да спроводи, што није било противуставно, Југославија је почела да се распада.

На тај начин се одступило од основног начела (из става 1 одељка I) у коме су садржани фундаментални принципи на којима је заснована слободна воља народа Југославије заједно са народностима са којима живе, о уједињењу у „савезну републику слободних и равноправних народа и народности и створиле социјалистичку федеративну заједницу радних људи – СФРЈ, у којој, у интересу сваког народа и народности, посебно и свих њих заједно, остварују и обезбеђују“ уставом наведене заједничке интересе. Већ у ставу 2. Основних начела се одступило од те генерално изражене федералне концепције. У том ставу утврђено је да „радни људи и народи и народности остварују своја суверена права и у социјалистичким републикама и у социјалистичким аутономним покрајинама, у складу са њиховим уставним правима, а у СФРЈ кад је то у заједничком интересу“ уставом утврђено.

Основни фелер уставних решења, која су изазвала бројне проблеме у његовој примени, биле су и децентралистичке и сепаратистичке реакције које би могле да буду превазиђене да је Уставом поштован демократски принцип о равноправном одлучивању у федерацији од стране представника већине грађана и радних људи, а не искључиво или претежно од воље ужих политичких структура у републикама и покрајинама. То је неоправдано одбачено под изговором елиминисања стварања „велике Србије“ и увођења централистичког система, што иначе није никада била званична политика Србије. Она се искрено залагала за аутентичну југословенску заједницу федералног уставног уређења равноправних народа и народности и једнаког уставноправног положаја свих њених грађана.

УСТАВОМ из 1974. године уставна позиција република и покрајина се битно мења, под притиском центрифугалних снага и наводног страха од централизације. Тим уставом положај аутономних покрајина знатно јача: добијају свој устав, а републички устави (према члану 206) нису обавезни да буду у складу са Уставом СФРЈ, већ само да „не буду у супротности са њим“. Притом, није био конституисан механизам обезбеђивања неопходне хармоније целокупног уставног система. Са тог аспекта, улога Уставног суда Југославије је била упозоравајућа, јер је његово мишљење о супротности устава република или покрајина са Уставом СФРЈ било декларативно, без захтева и рока за њихово усклађивање и отклањање супротности са Уставом СФРЈ.То је последица битне промене субјеката суверенитета. Од 1974. године изворни суверенитет припада републикама и аутономним покрајинама, а савезном („федералном“) нивоу припада само онај део суверенитета који се договором пренесе савезним органима.

БЕЗ ГЛАСА ГРАЂАНА У ОДЛУЧИВАЊУ

У ТАКВОМ  уставном амбијенту, одлуке су доношене са закашњењем и, по правилу, компромисно, без учешћа аутентичних представника или без непосредног изјашњавања грађана (на референдуму) о виталним питањима развоја југословенске заједнице. Једностраним одлучивањем само представника република и покрајина, те одлуке, упркос њиховом легалитету, нису биле легитимне. Овоме треба додати и уставна решења о аутономним покрајинама садржана у Уставу СФРЈ којим су аутономне покрајине статусно изједначене са републикама. На тај начин Република Србија је доведена у инфериоран и неравноправан положај у односу на друге републике. То је представљало извор конфликтних ситуација и унутар Србије која је лишена суверенитета на значајном делу своје територије.

У највећем делу Устав СФРЈ  је у суштини конфедералан. За оцену његовог уговорног карактера најбољу илустрацију представљају одредбе о његовој промени. Он се, према члану 400, не може мењати без сагласности свих скупштина република и аутономних покрајина.

Такво решење довело је до уставног хаоса.

Неспорна је констатација да је Уставом СФРЈ извршена радикална трансформација југословенске федерације. Битна карактеристика Устава из 1974. је да су федералне карактеристике у најзначајнијим сферама замењене конфедералистичким елементима.

Проблем је у томе што то није јасно назначено предлагањем тих промена већ је прикривено формалним називом федералне државе.

Карикатура Ранко Гузина, Фото приватна архива

СЛАБЉЕЊЕ федералних законодавних органа огледало се и у пресумпцији (претпостављању) законодавне надлежности у корист република и аутономних покрајина. Уставом су регулисане надлежности, начин избора и састав органа конфедералних јединица, као и извршавање савезних закона, чиме су савезни органи доведени у инфериоран положај.

Очигледно, већ тада су главни креатори уставних решења припремали услове за распад југословенске заједнице.

Наиме, према члану 281 Устава СФРЈ није утврђено да федерација преко савезних органа уређује порески систем и основе заједничке пореске политике. Игнорисан је став да је јединствено обезбеђивање средстава за задовољавање општих друштвених потреба један од основних услова за стабилност и ефикасност функционисања јединственог југословенског тржишта. Недостатак тог јединства је извор дезинтеграционих тенденција и неједнаког положаја југословенских грађана, радних људи и њихових организација.

Федерација је остала не само без права да утврђује порески систем који ће важити на целој територији Југославије, него и без сопствених изворних прихода за вршење поверених јој функција (изузев царине, која је имала маргинални значај). Републикама и покрајинама је легализовано право на формирање наоружаних јединица територијалне одбране. То је био пиромански фитиљ који је запаљен 1991. на врхунцу уставне и политичке кризе. Међутим, са становишта оних који су тежили што успешнијем растурању Југославије, то није била грешка, него метод да се тај циљ оствари.

Киро Глигоров, Мијалко Тодоровић,Фото приватна архива

ПРОСТО је невероватно да је свих осам конститутивних целина у Југославији гласало за таква уставна решења. Највероватније да један број учесника у процесу одлучивања о доношењу Устава СФРЈ није био свестан какве трагичне последице он може донети народима у вишенационалној заједници, са различитим степеном развијености и са трагичним историјским хипотекама и идеологијама.

Тога су свакако били свесни креатори и предлагачи Устава, пре свега Тито и Кардељ, без чије се сагласности никада није могло одлучивати ни о каквом значајнијем питању, а камоли о уставним променама.

Илустрације ради, врло је карактеристичан члан 286. Устава у коме су таксативно наведене најзначајније надлежности Већа република и покрајина о којима се одлучује на основу сагласности скупштина република и покрајина. Реч је о доношењу друштвеног плана Југославије, о најважнијим савезним законима од виталног значаја за функционисање југословенске заједнице, укључујући и законе о тзв. привременим мерама. Међутим, искључена је могућност утврђивања и стицања непосредних извора финансирања федералних функција, што је од битног значаја за независно и ефикасно функционисање федералних институција (члан 266. Устава).

ТАКВО уставно уређење није омогућило испољавање свих предности интегралне вишенационалне заједнице. Оно је било извор сталних сукоба и неспоразума.

Из свега наведеног може се без дилеме констатовати да је Устав из 1974. године основни генератор југословенске економске, социјалне и политичке кризе, па и распада СФРЈ и да су његови творци, користећи своју владајућу позицију и уз правне манипулације, успели у свом настојању да створе правне услове за распад Југославије.

Основни политички и правни механизам за доношење одлука, на основу Устава из 1974. године, био је консензус. Он се показао као легални терор мањине над већином. Али су права република и аутономних покрајина била већа и од консензуса.

Разуман аналитичар би рекао да су бројна решења из Устава СФРЈ из 1974. године представљала озбиљне грешке које су допринеле распаду Југославије. У ствари, права је оцена да су оне успешно уграђене у Устав од стране оних који су желели растурање Југославије. Зна се ко су у Југославији били они који су држали сву власт, укључујући и уставну и који су били у позицији да управљају земљом, у правцу јачања њеног јединства или распада. Сведоци  смо који су правац одабрали.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (1)

Milan

29.11.2020. 12:42

Bio sam tada u Bileći u vojsci.Imali smo zanimanje na poligonu i prekinuli smo pa vraćeni u učionice da gledamo donošenje Ustava 1974 god.Slučajnošću ili ne klasić je bio Vladimir Gligorov sin predsednika Savezne skupštine u to vreme. Bilo nas je u PŠRO od Vardara pa do Triglava. Nismo mogli tako mladi ni slutiti sa promenom Ustava kakvo vreme dolazi.Sada vidimo da su Kardelj,a kasnije Dolanc mnogo uradili da Jugoslavije nestane .