ГРАЈФОВА КОМИСИЈА - ПОГРЕШНЕ ОДЛУКЕ ТРИБУНАЛА - Маркус Голдбах, адвокат из Савезне Републике Немачке, стручњак за Холокауст

Novosti online

25. 07. 2021. у 11:19

НЕКОЛИКО хиљада војно способних мушкараца и дјеце старије од 12 година убијено је у региону Сребренице у периоду између 11. и 19. јула 1995. У очима многих посматрача, ова убиства наликују геноцидним злочинима које су починили нацисти систематски одвајавши Јевреје и друге мањине од остатка популације, да би их затим убили.

ГРАЈФОВА КОМИСИЈА - ПОГРЕШНЕ ОДЛУКЕ ТРИБУНАЛА - Маркус Голдбах, адвокат из Савезне Републике Немачке, стручњак за Холокауст

Насер Орић са својом војском у походу на српска села

Чак и прије овог догађаја, посматрачи ратова на Балкану дискутовали су о томе да ли масовна убиства и етничка чишћења у овом региону, каква се у Европи нису видјела од завршетка Другог свјетског рата, представљају злочин геноцида. Након што је Међународни кривични суд за бившу Југославију изрекао осуђујуће пресуде за злочин геноцида српском генералу Радиславу Крстићу, а касније и Младићу и Караџићу, чинило се да је неоспорна чињеница да је у Сребреници почињен злочин геноцида.

Међутим, када се поближе погледа, одлука у предмету Крстић као и све наредне одлуке (које се заснивају на одлуци у предмету Крстић) проблематичне су. У овом раду се износи мишљење да је одлука Трибунала да догађаје у Сребреници назове геноцидом била неисправна, иако су сами догађаји вјероватно били у складу са неким аспектима закона о геноциду. (...)

Пуки увид у бројке, рекло би се, већ доводи у питање то да ли је убиствима неколико хиљада мушкараца уништен знатан дио муслиманског становништва у Босни. Током читавог рата у Босни, убијено је само 1,32% Муслимана. У Сребреници је убијено мање од 0,4% муслиманског становништва. Проценат Муслимана у укупном становништву БиХ чак је порастао током рата.

БИЛО ЈЕ ОТПРИЛИКЕ двоструко више војних смрти од цивилних смрти и на српској и на муслиманској страни, док је тај однос био још већи на хрватској страни. Ово јасно говори против било ког облика геноцида, јер би геноцид захтијевао много веће укупне стопе смртности и много више цивилних смрти. (...)

Генерал Крстић у Хагу

Стога геноцид као засебан злочин карактерише субјективни елемент - намјера да се уништи национална, етничка, расна и вјерска група као фундаментални елемент који представља кључну разлику која раздваја геноцид од осталих међународних злочина са којима он дијели у суштини исти објективни елемент. (...)

Армија Републике БиХ такође је нанијела бројне губитке српском цивилном становништву у околини Сребренице. Комисија је указала на разне случајеве у периоду од 1992. до 1995. који се односе на страдање српског народа, као и да су истом те патње биле намјенски наношене како би се српске снаге морале груписати у том подручју.

Централна обавјештајна агенција (ЦИА) указала је на лошу дисциплину бораца Армије Републике БиХ, који су "превасходно спроводили нападе на оближња села под српском контролом и подручја у позадини Војске РС". То је често доводило до чинова необузданог насиља и окрутности. Треба споменути да је Армија Републике БиХ у своје редове довела значајан број афричких и азијских бораца муџахедина и добро познатих исламских терориста, те да је Тужилаштво МКСЈ-а указало на то да "само присуство и ангажовање муџахедина и одреда Ел Муџахид у борбама током рата у БиХ баца тешку сумњу на искреност наводног циља Армије Републике БиХ да одржи секуларну и мултиетничку Босну". (...)

* * * * * * * * * * * * * * * *

НАПАД НА ЕНКЛАВУ БИО ЈЕ ИЗНУЂЕН

ДО краја 1992. Године, 8. оперативна група Армије Републике БиХ, која је дјеловала у сребреничкој регији, бројала је и до 6.000 војника. Почетком 1995. године, 2. корпус Армије Републике БиХ имао је Команду корпуса и пет дивизија (21, 22, 24, 25, и 28), које су се састојале из моторизованих и лаких пјешадијских бригада, као и борбених јединица и јединица за логистичку подршку. 28. дивизија (Сребреница) имала је шест бригада и један самостални брдски батаљон.

ИЗДАВАЊЕ ДИРЕКТИВА БР. бр. 7 и 7/1: Дана 8. марта 1995. године, генерал Младић издао је строго повјерљиву "Директиву за даља дејства, Оператива бр. 7" ("Директива бр. 7"), у којој се анализира војна и политичка ситуација након Споразума о прекиду непријатељстава. Директивом бр. 7 наређено је да Дрински корпус изврши "потпуно физичко одвајање Сребренице и Жепе... што прије, те спријечи чак и комуникацију између појединаца из ових енклава", као и да "планским и осмишљеним борбеним активностима створи услове тоталне несигурности, неподношљивости и бесперспективности даљег опстанка и живота мјештана у Сребреници и Жепи". Директива даље говори да у случају одласка снага Унпрофора из Жепе и Сребренице, Команда Дринског корпуса треба "испланирати операцију под називом Јадар са задатком разбијања и уништења муслиманских снага у овим енклавама и дефинитивног ослобађања Подриња".

Према Ричарду Батлеру, руководство ВРС схватило је већ у марту 1995. да ће морати или припремити терен за преговоре о споразуму који би им ишао у корист или војно окончати конфликт прије краја године. Било је назнака да ће хрватско-муслимански савез престати поштовати тренутни прекид ватре, те да се исти припрема за низ већих офанзива против Републике Српске и Републике Српске Крајине. Према Батлеру, та процјена се одражавала у Директиви бр. 7.

Батлер у свједочењу наводи: "У Директиви бр. 7 [је] Врховна команда ВРС сажела четири основна приоритета оружаних снага за надолазећи период: (а) одсудним офанзивним и дефанзивним војним активностима наметнути војну ситуацију коју ће међународна заједница бити принуђена да прихвати; (б) побољшати оперативни и стратешки положај ВРС; (в) скратити линију фронта и створити услове за оживљавање привреде Републике босанских Срба враћањем дијела војних обвезника кућама; и (г) обезбиједити што повољније услове државно-политичком руководству за вођење мировних преговора и остварење стратешких циљева рата."

Генерал Роуз са Насером Орићем

ЗАКЉУЧАК: Постојао је дугорочни план да српско руководство преузме контролу над енклавом и околним подручјима у Сребреници. Ово је почело 1992. године и представља логичан закључак чињенице да је то подручје од великог војног значаја зато што спаја српске територије унутар Босне. Показало се да српске снаге морају имати контролу над тим подручјем које су држали оружани батаљони Армије Републике БиХ. Трупе под командом Насера Орића представљале су сталну пријетњу. Те трупе не само да су извојевале војне побједе, него су и починиле ратне злочине над становништвом српских села.

Директиве бр. 7 и 7/1 донесене су због пријетње од напада хрватских и муслиманских снага, која се заправо и остварила у виду операције "Олуја", у којој је српска војска изгубила огромне дијелове територије коју је претходно држала.

На крају, постаје јасно да је напад на енклаву био заснован на војној неопходности. Поред тога, показана метода гранатирања мањих села како би цивили напустили подручје прије него што се одигра већи напад указује на то да, уопште говорећи, није било намјере да се Муслимани заробљавају или убијају.

Постојање истински демилитаризоване енклаве под заштитом УН било би прикладно за циљеве војног руководства Срба да своје војне трупе ангажују на другим локацијама, а да не нападају град Сребреницу и трупе УН.

* * * * * * * * * * * * * * * *

СРБИ ПРЕДЛАЖУ РАЗМЕНУ ТЕРИТОРИЈА

ИДЕЈА о стварању три републике, једне са муслиманском већином, друге са хрватском и треће са српском, заговарана је од 1993. године (Венс-Овенов план / Овен-Столтенбергов мировни план). Према УН, Срби су тај план подржавали у принципу, али противили су се намјерама за Сребреницу и Жепу, за које су из стратешких разлога жељели да се нађу на територији са српском већином. Срби су предлагали размјену територија са муслиманским руководством. По том плану, Сребреница и Жепа биле би препуштене републици са српском већином, у замјену за извјесне територије под српском контролом у околини Сарајева, које би се нашле у републици са муслиманском већином. Дана 28. и 29. септембра 1993. године представници муслиманске заједнице расправљали су о том приједлогу са делегацијом Муслимана из Сребренице који су били против тог приједлога. Муслиманска скупштина касније је одржала сједницу у пуном сазиву и изгласала одбацивање таквог споразума, те позвала на враћање свих силом преузетих територија. У каснијем мировном споразуму, Сребреница и Жепа поново су се нашле на територији са муслиманском већином. Ти преговори коначно су пропали у јануару 1994.

ЗАКЉУЧАК: Мировни преговори указују на то да је српско руководство било вољно да размијени дио своје територије за територију Сребренице и Жепе. То је још један чинилац који показује намјеру не да се становништво Сребренице уништи, него да им се понуде друге територије у близини Сарајева. Не постоје никакве индикације које би указале на било какву намјеру да се становништво Сребренице уништи на било какав физички начин.

Становници Сребренице

ВОЈНИ НАПАД НА СРЕБРЕНИЦУ: Оперативни циљ операције "Криваја-95" наведен је у оперативним документима Команде Дринског корпуса ВРС: "Изненадним нападом у потпуности раздвојити и смањити енклаве Сребреницу и Жепу, побољшати тактичке положаје снага дубоко унутар зоне, свести границе сребреничке енклаве на урбани дио града и створити услове за елиминацију енклава".

Ограничен опсег те операције се јасно види из Наређења Дринског корпуса ВРС од 2. јула 1995, у коме се детаљно говори о активностима изван града Сребренице. Поред тога, Дрински корпус никако није могао да предвиди да ће 28. дивизија Армије Републике БиХ покушати да изведе пробој из окружења. Нападачке снаге Дринског корпуса ВРС састојале су се од свега 4.000 војника. То је мање од половине броја војника Армије Републике БиХ и њихових резервних снага унутар Сребренице.

Команда ВРС је тек током ноћи између 9. и 10. јула 1995. одлучила да прошири активности како би заузела град Сребреницу и "у потпуности демилитаризовала Сребреничку енклаву".

Дана 10. јула, Ратно предсједништво у Сребреници и Команда 28. дивизије прво су примили наређење од премијера Републике БиХ Хариса Силајџића да се не предају и да се боре "до посљедњег метка". Силајџић је и обећао да "помоћ стиже".

Међутим, шведски дипломата Карл Билт у свом свједочењу је изјавио да је то наређење поништено сљедећим наређењем команданата у Сарајеву "да не бране Сребреницу, него да се са својом војском, становништвом, и војним и политичким руководством покушају пробити у правцу подручја Тузле. Жене и дјецу требало је да препусте снагама УН да их штите и евакуишу."

ЗАКЉУЧАК: Војни план показује да руководство Срба на почетку уопште није планирало да заузме град Сребреницу, већ да створи неподношљиве услове живота и тиме изнуди одлазак становништва које је било под надзором УН. То значи да никакав план за погубљење свих војно способних мушкараца није могао да постоји прије 10. јула 1995.

* * * * * * * * * * * * * * * *

УЛТИМАТУМ РАТКА МЛАДИЋА

У СВОЈОЈ директиви бр. 4 од 19. новембра, генерал Младић, као што је већ речено је 1992. издао наређење својим јединицама да војно способним и наоружаним мушкарцима понуде да се разоружају, а ако одбију, онда да их униште.

На снимцима начињеним током Младићевих састанака са официрима Холандског батаљона Унпрофора и представницима сребреничких Муслимана, који су одржавани у хотелу "Фонтана" у Братунцу 11. и 12. јула 1995. године, Младић је изјавио да гарантује да ће сви они који предају оружје преживјети, као и да жели да помогне цивилном становништву, које није мета. Како би донио одлуку, Младић је 11. јула позвао представнике Муслимана да му доставе одговор до наредног јутра. "Можете или преживјети или нестати", Младић је рекао сребреничким Муслиманима на другом састанку који је одржан ујутро 12. јула. Он је истакао да је за преживљавање неопходно да сви њихови војници предају оружје, јер нема потребе да изгину.

Дјелује као да постоји могућност да су се Младићеве ријечи односиле на чланове 28. дивизије Армије Републике БиХ, као и на цивиле који се нису предали ВРС, него наставили са својим пробојем ка Тузли кроз шуму, с обзиром на то да је такав избор већ помињан у његовој Директиви бр. 4 од 19. новембра 1992.

Ратко Младић у Сребреници

ЗАКЉУЧАК: Садржај Директиве бр. 4, као и Младићевих забиљежених изјава, нуди доказе да Младић није планирао да безусловно погуби војно способне мушкарце у Сребреници. По логици ултиматума који је Младић дао представницима Муслимана на састанку, погубљење учесника у колони могло је да буде наређено касније у току дана 12. јула, будући да се учесници у колони нису предали.

То указује да је Младић колону сматрао војним циљем. Он је могао одлучити да почини ратни злочин и/или убиство тиме што је наредио погубљење војника и/или цивила који су заробљени или су се предали. С друге стране, имајући у виду бројне понуде да се омогући слободан пролаз учесницима у колонама који бјеже, могуће је и да је то био трик да се брже дочепа свих војно способних мушкараца.

ВОЈНА КОЛОНА: Формирање војне колоне и њена каснија судбина у детаље су описани у војној анализи дешавања у сребреничкој регији 1992-1995. коју су извршили генерал Доминик Делаварде и пуковник Виктор Безрученко. Слични описи могу се пронаћи и у разним изјавама свједока пред МКСЈ-ом.

По тим истрагама и пресудама, колона је била сачињена од око 7.000 војника и официра 28. дивизије Армије Републике БиХ, до 6.000 чланова резервних снага који су мобилизовани да се придруже 28. дивизији и одређен број цивила, међу којима је било и неколико жена. Неки војници нису били наоружани, а неки цивили јесу.

ВРС није могла да разликује цивиле од војника. То подржава класификацију колоне од стране ВРС-а као војне колоне.

Војни сукоб са колоном такође указује на то да су у колони били садржани снажни војни елементи. Из војних разлога, било је неопходно отворити коридор, будући да војне снаге ВРС нису биле довољно бројне да издрже нападе од стране колоне.

ЗАКЉУЧАК: Не може се пронаћи никаква намјера да се погубе сви војно способни мушкарци цивили из Сребренице у вези са нападима на колону. Даље, чини се да колона представља оличење војне пријетње која је и раније виђена у присуству 28. дивизије у Сребреници. У њој је учествовао велики број бораца из 28. дивизије, као и страних исламских бораца које за то подручје не везује никакво етничко поријекло. Напад на те војне фигуре не би имао никаквог утицаја на становништво Сребренице.

Нема никакве назнаке да напади на колону нису били оправдани пред међународним правом или да су имали икакву другу сврху осим да смање војну пријетњу у току војног сукоба. (...) Ово је важно јер је Трибунал негирао могућност да су убиства војно способних мушкараца из Сребренице извршена да би се постигла предност у војном обрачуну са непријатељским снагама на терену. Трибунал је истакао да је у масовним гробницама било особа које нису биле у стању да се боре.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)