ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ПРВА ЗВОНА ЗА СЛОБОДУ МИСЛИ: Облици отпора интелектуалаца политичким суђењима, цензури и угрожавању људских права

Др Срђан Цветковић

12. 06. 2021. у 17:14

ПРЕМА интензитету и облицима деловања, дисидентска борба је прошла више етапа. Током педесетих и шездесетих критика власти могла се наћи софистицирано и прилично увијено у појединим либералнијим студентским, научним и књижевним часописима: "Студент", "Сусрети", "Видици", "Филозофија", "Праксис", "Књижевне новине", а све отвореније уочи студентских немира 1968. па до завођења чврсте руке 1972.

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ПРВА ЗВОНА ЗА СЛОБОДУ МИСЛИ: Облици отпора интелектуалаца политичким суђењима, цензури и угрожавању људских права

Драгомир Олујић

Појачана цензура и суђења за непријатељску пропаганду током седамдесетих условила су и појачан отпор дисидентских интелектуалаца који је до тада био скромнији него у земљама соцреализма. Можда највећа корист од интензивирања репресије током седамдесетих година било је уништење наде да се систем може демократизовати деловањем изнутра. Револуционарно језгро '68. одустаје од насилних метода притиснуто репресијом и прибегава легалистичкој концепцији одбране људских права желећи да демонстрира како је кршење људских права инхерентно комунистичком систему. Власт је оцењивала да се под видом борбе за људска права "угрожавају саме основе система", јер су се на овој платформи нашли и леви и десни критичари; од оних који су веровали у могућност реформе система до оних који су захтевали његову радикалну промену (што постаје главни узрок раскола међу дисидентима крајем осамдесетих).

Три су основна облика деловања; 1) петиције, отворена писма и сл.; 2) предавања и расправе по становима (Слободни универзитет) и протестне вечери и 3) самиздат, часописи и друго. Врх ових активности наступио је после Титове смрти. Већи део дисидената у Србији учествовао је у петиционашком покрету, који се развија још пред конференцију ПЕН-а у Охриду (1975) а затим и КЕБС-а у Београду 1977. Тражена је либерализација пасошке политике (само 1979. овај документ није издат или је одузет у 26.000 случајева!), поштовање Устава и пуштање на слободу кажњених књижевника и других политичких осуђеника. Крајем седамдесетих и почетком осамдесетих у јавности су организоване многе петиције које су потписивали готово сви активисти борбе за грађанска и политичка права у СФРЈ - за укидање морално-политичке подобности као услова за запошљавање 1978; за успостављање слободе штампе 1979; отворена писма подршке Повељи 77 у Чехословачкој 1977, као и покрету Солидарност 1981. у Пољској и многе друге. Најпознатија је петиција из јуна 1980. за ослобађање политичких осуђеника и брисање члана 133 КЗ, који санкционише непријатељску пропаганду. Овај члан је био повод многим другим акцијама које су уједињавале иначе разуђен дисидентски фронт. Петиције су упућиване државним органима, медијима и иностраним организацијама, махом препорученом поштом.

Од 1976. дисиденти у Београду оснивају и неформалне дискусионе групе и трибине по приватним становима - Слободни универзитет, чији су први организатори били Влада Мијановић, Лазар Стојановић, Драгомир Олујић и други. Овај вид борбе организован је по моделу сличних акција у Чехословачкој и Пољској - Летећег универзитета, а теме предавања и дискусија су били разнолике: од самоуправљања, правног система, културних и уметничких слобода, економских питања до националног питања и уређења државе. Последњи прилично редак облик деловања било је штампање самиздата. Један од познатијих самиздата, који се дуго "читао испод школске клупе", јесу Медаљони бившег робијаша и лидера земљорадничке левице Драгољуба Јовановића (1973. и 1975) у којима су се могли наћи непријатни подаци о појединим комунистима и условима робијања грађанских политичара после рата.

Познат је покушај издавања независног часописа "Слободни глас" М. Михајлова из 1966, затим и самиздата "Часовник" који је неуспешно стартовао крајем 1979. (требало је да га уређују М. Ђилас, Д. Игњатовић и М. Селић). Добрица Ћосић и Љубомир Тадић са сарадницима покушали су да покрену часопис "Јавност" који је послат на 410 адреса потенцијалних сарадника с намером да подстакну размену мишљења између интелектуалаца у СФРЈ, али је забрањен, а они извргнути блаћењу у режимским медијима.

После Титове смрти, с кризом идеологије и државе, нагло се и из године у годину повећава број протеста и јавних демонстрација против суђења за вербални деликт. То нису масовни скупови, али њихова тежина је у угледу појединаца и институција који их организују. Најчешће су то петиције и апели, којим се тражи заштита људских и грађанских права, позива на Устав и међународне документе. Чести су протестни јавни скупови, књижевне вечери, митинзи подршке и слично. Најчешћа мета многобројних петиција јесте одредба о "морално-политичкој подобности" и деликт "непријатељске пропаганде" тј. одредба "о ширењу лажних вести и изазивање и узнемирење и расположење код грађана". Предмет петиција постају и одбране политичких осуђеника као нека врста јавног притиска. Значајан прилог таквим акцијама даје Одбор за одбрану слободе мисли и изражавања (који кроз петиције, трибине и јавна иступања покушава да заузда и разголити обновљени политички прогон). Политички процеси доживљавају неуспех, оптужена лица се ослобађају или им се умањује казна у другом степену. Суђења постају контрапродуктивна јер све више распаљују пробуђену јавност и критички настројену интелигенцију која је, иако идеолошки хетерогена, сада уједињена у одбрани слободе јавног говора, штампе и дискусије као темељних демократских вредности. Универзитет (нарочито Правни и Филозофски факултет), Српска академија наука и уметности, поједини институти друштвених наука, клубови и удружења књижевника постају епицентри слободне мисли и отпора. У јавности се све више иступа и у прилог рехабилитацији политичких осуђеника свих врста, предратних троцкиста, жртава поратних монтираних процеса, до екскомуникација седамдесетих година.

ОДБОР ЗА САМООДБРАНУ

КАО ВРСТА самоодбране од репресије власти настао је Одбор за заштиту слободе мисли и изражавања, коме су припадали идеолошки најразличитији припадници критички настројених интелектуалаца. Одбор је најпре имао 19 чланова па је придодато још четворо. Чланови одбора који је основао Добрица Ћосић били су: Борислав Михајловић Михиз, Драгослав Михаиловић, Драгослав Срејовић, Неца Јованов, Коста Чавошки, Михаило Марковић, Љубомир Тадић, Иван Јанковић, Никола Милошевић, Мића Поповић, Антоније Исаковић, Матија Бећковић, Танасије Младеновић, Андрија Гамс, Гојко Николиш, Радован Самарџић, Димитрије Богдановић и Предраг Палавестра. Касније су придодати Загорка Голубовић, Војислав Коштуница, Весна Пешић и Енрико Јосиф. Од интелектуалца ван Србије оснивање Одбора су подржали Руди Супек и Тарас Кермаунер.

ТРАЖЕ ОСТАВКУ ДОЛАНЦА

ЈЕДНО од првих писама Одбора за заштиту слободе мисли и изражавања био је Предлог за укидање неоправданих ограничења слобода и права (март 1985) и Предлог за успостављање владавине права (октобар 1986) који је отишао много даље од Меморандума САНУ тражећи слободу свих облика политичких организовања. Принцип је био да се бране критичари режима и дисиденти без обзира на нацију и идеологију (апеловало се подједнако за Изетбеговића, Туђмана, Шешеља, затворене Албанце, за угрожене Србе на Косову и многе друге). Деветнаест интелектуалаца потписало је 1984. отворено писмо у којем се због интензивирања политичке репресије тражи оставка Станета Доланца.

ПЕТИЦИЈА ЗА ПРАВО ДОБИЈАЊА ПАСОША

МЕЂУ првим петицијама, које је саставио адвокат Срђа Поповић, јесте она из децембра 1976. коју су потписали праксисовци, Михаило Ђурић и још 60 активиста, а тицала се протеста због ускраћивања пасоша. Драгомир Олујић, дугогодишњи активиста, о тој форми дисидентске борбе каже: "Првим петицијама смо тражили укидање члана 133 КЗ, којим је инкриминисана тзв. непријатељска пропаганда, а коришћен је као 'правно покриће' за обрачун са онима који су друкчије мислили, и укидање дискреционог права полиције да одлучује о томе коме ће дати пасош, а коме не. Рецимо, прво јавно појављивање Милована Ђиласа било је на петицији коју су организовали Лазар Стојановић и Павлушко Имшировић 1982."

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)