МАТЕРЊИ ЈЕЗИК МИ ЈЕ СРПСКИ: Мустафа Голубић у I балканском рату комита и ратни репортер

Борис Субашић

14. 07. 2020. у 12:22

МАТЕРЊИ ЈЕЗИК МИ ЈЕ СРПСКИ: Мустафа Голубић у I балканском рату комита и ратни репортер

Српска војска улази у Приштину / Архива

У "ИЛУСТРОВАНОЈ ратној хроници" Мустафа Голубић крајем 1912. године објавио је следећи текст:

"Силазећи низ једну страну у Приштину, видесмо силан лом и страшну гурњаву на приштинској железничкој станици око железничких вагона. То су били турски официри који су се са једним делом аскера отимали о место у возу. Ми смо били ушли у варош, када је локомотива, турска локомотива, последњи пут звизнула на српском Косову, казујући тиме збогом занавек и објављујући раји долазак осветника, ослободилаца који им доносе: слободу, просвету, културу. На улазу у варош дочекало нас је грађанство обе вере, са српским свештеником и турским муфтијом на челу. Ми смо одговорили на бурне поздраве скидањем капа, али смо пројурили врло брзо, хитајући да се што пре дочепамо вароши. Отишли смо право у митрополски конак и тамо одсели. За један час пред зградом се скупио грдан свет. Било је ту деце, младића, девојака, људи и жена, разних година. И православних и мухамеданаца.

ЧИМ смо изашли у варош, нама су прилазила наша приштинска браћа, распитивали се о нашем здрављу и догађајима, а затим нам сами причали о сценама које су се у Приштини догађале док су се војске тукле пред њом. Један Приштевац нам је причао о језовитом, тужном и страшном догађају. На два дана пре нашег уласка, три Арнаутина су у град довела једног нашег рањеног друга. Најстрашнију наказу на свету. Арнаути су му били ископали једно око, одсекли горњу и доњу усну, те су зуби стајали искежени, одсекли су му оба уха, а кожу са чела зарезали са три стране и огулили с лобање, тако да је о четвртој ивици висила наниже."

Нисам више хтео да кријем своју вероисповест. Без икаквог увода рекао сам једном чичи:

"Ево мене, ја сам муслиман из Босне. Ја сам ваш земљак, али сам Србин, јер ми је матерњи језик српски. Ето, чичо, сада си и ти, као и ја, уверен да Турци и Арнаути нису наша браћа, него један далек и туђ народ. Против тога туђег народа, који нам је непријатељ већ више од 500 година, ја сам пошао и, као што видите, идем са највећим одушевљењем."

Као млади комита Мустафа Голубић је сасвим огуглао на дивљаштво, смрт, језу и свакојаке друге страхоте, несвесно све то рутински прихватајући као нужна искушења својих идеала и, доцније, професије.

"Ми смо ишли кроз Мировце, да бисмо што пре стигли до наше, сада порушене, али зато славне карауле на Васиљевцу", забележио је. "Цео пут био нам је закрчен лешевима Турака и Арнаута, које су српски топови спречили у даљим пљачкама и мучењима српске раје. Ту је било доста унакажених лешева, од којих је човек сваки час морао окретати главу. Видела се само људска маса, али човечијег облика ту није било. Све су то гранате српских топова разнеле и уништиле. Близу саме васиљевачке карауле наишли смо на леш једног крупног Арнаутина, коме је парче од гранате одбило половину главе, те му се добро видео расути мозак. Кад смо ушли у рушевине, пред собом смо гледали страшну и ужасну слику зверских гадних и одвратних Арнаута. Три наша друга, која су нам нестала за време борбе код карауле, лежали су печени. Сви ми четници, са нашим шефом Танкосићем, скупили смо се и посматрали са неизмерном тугом три печена леша наших драгих и храбрих другара! Храбри Босанац-Крајишник Челиковић, колос од снаге, лежао је сада смањен на величину детета. Од грозе смо дрхтали као у највећој грозници, а над лешевима заклели смо се да ћемо јуначку и мученичку смрт другова достојно покајати. Био сам сав занесен. Био сам заборавио на глад, на бол и на смрт, и само сам мислио на страшну освету, освету, коју ћу извршити као Србин. Осветник Косова!"

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (3)