ПОБЕЂУЈЕ СВЕ РЕДОМ И БЕЗ ШАКА И СТОПАЛА: Данијела је паратеквнодоисткиња са највећим инвалидитетом, у 51. години на параолимијади

ТРНОВИТИ олимпијски пут Данијеле Јовановић почео је пре неколико деценија, у дому за децу и младе са посебним потребама у Сремчици, када је први пут одбила да је други хране.

ФОТО: Б. Субашић

Девојчица рођена без шака и стопала одлучила је да докаже да може да ради све што могу и њени вршњаци без телесних недостатака. Да држи прибор за јело, пише, телефонира, трчи, плива, вози бицикл.

Упорношћу и истрајношћу, Данијела је изборила место у историји спорта, као прва Српкиња која ће се такмичити у паратеквонду на Параолимпијским играма у Токију у септембру.

Борбена Београђанка је, на светском нивоу, особа са највећим инвалидитетом која се такмичи у борбама паратеквонда, а победама на међународним такмичењима је изборила учешће на Параолимпијским играма, у 51. години.

- Идем на медаљу, ништа мање - каже Данијела Јовановић. - Увек тражите и од себе и од живота највише. Када је тешко, мислите само на лепе ствари које ће доћи. Заборавите прошлост, гледајте напред и будите упорни. Никада не одустајте. Верујте у успех и успех ће доћи.

Срчану Београђанку свакодневно можете видети како трчи или напорно вежба у теретани спортског центра "Олимп". Четири пута недељно спарингује у свом клубу Кобра у Миријеву, под руководством Бојана Тодоровића, пионира тренирања паратеквонда у Србији. Када не тренира, Данијела ради као помоћни радник једног ресторана у Земуну.

Са захвалношћу говори о Наташи Станисављевић из Секретаријата за социјалну заштиту Београда, која јој је недавно помогла да реши стамбено питање. Данијелу често можете срести у аутобусима којима, сама, путује с краја на крај града, између куће, посла и тренинга.

Као преломни тренутак у животу она наводи дан када је одбила да је неко други храни.

- Тражила сам да ме пусте да сама покушавам да држим прибор све док не успем - сећа се с осмехом Данијела.

- И успела сам. После тога сам знала да могу да успем у свему. Само једну ствар нисам савладала, како да сама вежем косу у "коњски реп". Моја препорука за родитеље деце каква сам ја била јесте да их подстичу да се боре сами. Да буду упорни и истрајни и успех ће сигурно доћи.

Данијела каже да је спортску каријеру почела у води.

- Били смо на мору и приметила сам да се не плашим, да волим да скачем, роним и пливам. Тадашњи директор дома Чуровић је питао да ли бих желела да се такмичим у пливању. Прихватила сам и започела интензивне тренинге јер је светски шампионат у Аргентини био врло близу. Да сам имала више времена, освојила бих медаљу, али није био мали успех ни то што сам већ на првом великом такмичењу била десета у конкуренцији од 150 такмичара из целог света.

Наша саговорница је била прва која је изашла из дома када је уведен програм самосталног становања особа са инвалидитетом. Морала је да научи све "домаћинске спортове" - кување, чишћење, одлазак у куповину, плаћање рачуна... Била је и председник прве групе за самозаступање особа са менталним проблемима у Србији. Није заборавила спорт и из воде се винула - под небеса.

- Била сам на предавању о планинарству и много ми се допало. Питала сам инструктора Слободана Стокића да ли бих могла да будем планинар и он ме је прихватио. Упозоравали су ме да је високогорство опасно и за оне са здравим шакама и стопалима, али нисам одустајала.

Инструктор је много радио са мном, пели смо се на Тару, Ртањ, Витошу, Мусалу... Уврстио ме је 2008. у екипу за освајање Елбруса, високог 5.642 метара. Нисам имала ни праву опрему, али сам се попела на највишу тачку Европе, на температури 50 испод нуле!

Следећи изазов је био кров Јужне Америке, Аконкагва, где је невреме зауставило Данијелу на 6.700 метара, што је била највиша тачка до које се, до тада, попела нека жена с инвалидитетом.

ФОТО: Б. Субашић

Са планина, она се спустила на - точкове. Први бицикл који је сама возила био је позајмљени маунтин бајк. Уследио је низ такмичења у земљи и иностранству, највише на брзинским тркама у Италији, а достигла је четврто место на светском шампионату!

- Тренер Бојан ме је прихватио и без његове и помоћи стручног тима, од психолога до нутриционисте који раде са паратеквондистима, никада не бих стигла до Олимпијских игара - каже Данијела.

- Овакви клубови су драгоцени, нарочито за децу са посебним потребама, које обично посматрају само кроз оно шта не могу да ураде. Параспортови им дају прилику да и себи и другима докажу шта све могу да постигну. За нас је клуб друга породица.

Препоручујемо

Фудбал

0 0

ДМИТРОВИЋ ПРОМАШИО ПЕНАЛ И БОД: Еибар опет у зони испадања

06. 03. 2021. у 20:17

Фудбал

0 1

ОВО СЕ ЗОВЕ НЕСПОРТСКИ ПОТЕЗ! Шта ти је то требало, човече? Утакмица већ решена а он стартује с леђа с обе ноге (ВИДЕО)

06. 03. 2021. у 19:28

Остали спортови

0 0

ДО ДЕСЕТЕ ПОБЕДЕ ПРЕКО ВЛАДИКАВКАЗА: Вељко Ражнатовић отпутовао на припреме у Русију (ФОТО)

06. 03. 2021. у 18:57

Тенис

8 4

СРЂАН ЂОКОВИЋ ПОСЛАО СНАЖНУ ПОРУКУ: Хоће да нам узму Косово? НЕЋЕ МОЋИ!

06. 03. 2021. у 18:30 >> 18:36

Фудбал

0 0

ГУДЕЉ НА КОЛЕНИМА! Фењераш изненадио Севиљу: Победа наде за Елчеов бег са дна?

06. 03. 2021. у 18:17

Остали спортови

0 0

КИК БОКС САВЕЗ СРБИЈЕ ДОБИО НОВОГ ПРЕДСЕДНКА: Миодраг Јотић изабран на ванредној седници

06. 03. 2021. у 17:30

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације