ИСПОВЕСТ ЗВЕЗДИНОГ КАПИТЕНА КОЈА ТЕРА СУЗЕ НА ОЧИ: Да је ово била трагедија, ми сада не бисмо причали - Ово је срећна и позитивна прича

Новости онлине

16. 11. 2020. у 09:48

БИО је капитен јуниора Црвене звезде, пред њим је био читав свет, а онда се судбина сурово поиграла са Иваном Ћоровићем.

ИСПОВЕСТ ЗВЕЗДИНОГ КАПИТЕНА КОЈА ТЕРА СУЗЕ НА ОЧИ: Да је ово била трагедија, ми сада не бисмо причали - Ово је срећна и позитивна прича

Фото: Н.Параушић

Црногорац са пребивалиштем у Београду је преко ноћи постао инвалид. Наиме, дијагностикован му је тумор на колену и на крају му је ампутирана нога.

Кошаркашки терен је заменио са нечим другим, али колико је и даље јак ведар и победник најбоље показује његов интервју за “24седам”.

- Све је почело у фебруару 2017. године. Прво се појавио туп бол у колену, као да сам добио неки ударац. Дијагнозе су биле разне… У марту сам урадио магнетну резонанцу и рекли су ми да је хематом. Ја сам наставио да играм и тренирам, тад сам из првог тима ФМП прекомандован у јуниорски тим Звезде. Сећам се последње утакмице у црвено-белом дресу. Везао сам 11 поена у трећој четвртини, направили смо разлику и победили у финалу јуниорског првенства. Два дана после тога сам отишао на припреме репрезентације Црне Горе. Играли смо Европско првенство на Криту и обезбедили опстанак у дивизији. То се десило на претпоследњој утакмици, коју смо 57 секунди пре краја губили осам разлике. Успели смо да стигнемо и у продужетку добијемо. Дошао сам кући после ЕП и узео тај меч да погледам на ТВ. Тек ту примећујем да лоше трчим…

Слика коју је видео на екрану није могла да га не забрине.

АБА, НБА ИЛИ ЕВРОЛИГА

Играчи који су у јуниорској конкуренцији носили дрес вечитих ривала веровали су да ће у будућности овим послом да се баве као професионалци.

– Ма то тада мислиш 100 одсто. Само је питање ко ће се више пробити. Ко ће стићи до НБА, ко до Евролиге, ко до АБА лиге. Све у свему, мислиш да ћеш живети од кошарке. Ја сам тад знао да би то много значило и мом граду, породици. Знам да су ми причали да је баш то финале Евролиге када сам играо у Никшићу била сцена налик на ону из Кенгура. Сви су се окупили у кладионици у насељу, навијали… Хаос је био кад дам поен. Жао ми је што нисам имао прилику да једном заиграм пред публиком у мом граду, пред суграђанима, пријатељима. Остаће то неиспуњена жеља.

– Људи су то очигледно видели, али ја нисам био свестан. Рекао сам одмах себи да морам што пре да решим тај проблем. Мислећи да је и даље тај хематом, почињем да радим све супротно од онога што је потребно – ласери, струје… То се никако не ради када је тумор. А ми тада нисмо знали праву дијагнозу… После одлазим у Београд, почињу ми припреме са првим тимом ФМП. Радим још две магнетне резонанце и ултразвук, доктори поново говоре да је хематом. Долази 31. август, клуб са мном раскида споразумно уговор, са жељом да негде одем да се развијам. Четири дана касније на снимцима које сам својевољно и детаљно урадио сазнајем да имам озбиљан здраствени проблем.

Осам месеци током 2017. Иван је играо са тумором на колену…

– Осећао сам само бол кад се заврши тренинг или утакмица. Али размишљао сам да ћу издржати још мало док прођу битне утакмице и да ћу се онда посветити лечењу. Нисам ни мислио да ће лечење оволико потрајати.

Комплетна процедура је била тешка за целу породицу Ћоровић.

– Примио сам пет хемиотерапија. После тога сам имао операцију па још девет заштитних хемиотерапија. То је трајало годину дана и после је још годину све било у реду. Уписао сам факултет у Никшићу, желео да учим за тренера, али није ми се свидело. Размишљао сам шта ћу даље и одлучио да упишем Машински. Међутим, годину и по после операције имао сам нову интервенцију. Била је то лака операција, али нисам могао после ње да се вратим у нормалу. Ове године у фебруару сам отишао на контролу и видео да се тумор вратио и да је порастао десетак центиметара.

Застао је и уздахнуо.

– Једино решење била је ампутација ноге из кука. Био је то логичан след догађаја. Био сам спреман, припреман на то у подсвести од почетка лечења. Могу сад да кажем да сам ампутацију савршено поднео, као да се ништа није десило.

И у овој несрећи Иван, као веома позитиван дечко, проналази срећу.

– Сигурно да је лакше мени што сам на овај начин изгубио ногу, него некоме коме се то десило изненада, одједном у некој саобраћајној несрећи или слично. Он тада не може да буде спреман, а ја сам био свестан да је то следећи корак и да је питање времена. Да сам знао да ћу се овако осећати, одлучио би се и раније за такав потез. Доктори су покушали да спасу ногу, али нису успели. Спасили су ми живот, то је најбитније.

ЗВЕЗДА

– Памтићу тај период у Звезди по доброј игри у кадетској и јуниорској лиги. И данас се сећам до детаља неких мечева. Имали смо врхунски однос, тренери Александар Глишић и Стеван Мијовић су направили сјајну кохезију између нас. Био сам на два завршна турнира Евролиге – један у Мадриду, други у Берлину. На првом ми је дао велики подстрек господин Слободан Клипа који ме позвао да идем са годину старијим, на другом сам био капитен са много значајнијом улогом. Оба пута смо играли финале, али нисмо освојили. Жао ми је што нисам подигао пехар који је у јуниорским данима вероватно најзначајнији.

Иван се добро држао, а његови најближи су се борили да не потону.

– Породица је све теже поднела него ја. Брат, сестра, мама, тата… Најближи су били у проблему, шокирани да се некоме поред њих тако нешто дешава. Али, како сам ја био позитиван, тако су и они пратили моју енергију и успели смо некако да изађемо из целе ситуације. Уз помоћ фамилије, свих пријатеља, познаника. Све те људе поздрављам и неизмерно им захваљујем што су били уз нас. Нико није сажаљевао, сви су желели некако да помогну.

У овој тешкој борби ван терена Ћоровићу су велика подршка били и саиграчи.

– Највише сам времена провео тад са Стефаном Ђорђевићем, Петром Ребићем и Марком Радовановићем. Долазили су у посете, са њима сам све прошао лакше. Били су ту и Зоран Пауновић и Бојан Томашевић, тада играчи из другог клуба. Они који нису долазили, слали су ми поруке, питали како сам. Много ми је помогао тренер Глишић, увек је био ту за мене… А играчи ФМП, са којима сам последње играо, скупили су паре да после свега одем на одмор. Генерално људи када је велика мука не знају како да помогну, па онда ето покушају бар финансијски. Мени у новчаном смислу ништа није фалило, имао сам осигурање у Србији, добио сам протезу, све је могло да се покрије. Али упрокос томе људи су помагали и ја им захваљујем. Свима који су помогли или бар осетили потребу да помогну.

Питали су се људи како у целој тој животној борби, Иван не размишља о кошарци.

– Тада сам је само потиснуо. Много сати сам провео у сали, тај спорт ми је био све од седме до 19. године. Кошарка ми је била стил живота. У насељу се и даље шале да је смак света, да бих ја узео торбу и ишао на тренинг. Тако да… Била је то велика моја љубав, нажалост, прекинута раније него што је требало. Остали су ми пријатељи из спорта, то је битно.

Многи спортисти док трче за лоптом, не размишљају о плану Б.

– Мислим да ретко ко мисли о томе да би могла изненада каријера да се прекине… Нисам ни је имао други план, али кад сам током лечења видео да од кошарке нема ништа, морао сам да променим размишљање. Одлучио сам да упишем факултет… Код нас народ каже да прво се завршава факултет, а онда иде женидба. Па сам ја послушао тај савет – уз осмех појашњава Иван.

Он је можда права особа које може да потврди да се многе ствари у животу подразумевају и да се не цене док се не изгубе.

– То је апсолутна истина. Сваки тренутак у животу треба више да ценимо… И сада у овом моменту док причамо има људи који се у болницама боре за живот, а ми на пример не умемо да искористимо леп и сунчан дан. Нервирамо се око ствари које нису битне. Кад се бориш за живот све остало је небитно. Она изрека: „Здрав човек има хиљаду жеља, а болестан само једну – да оздрави“ – потпуно је истинита. Није то фраза, није флоскула. Људи треба да цене живот, да покушају и да из лоших ситуација изађу позитивни.

Иако је Ћоровићева животна борба почела 2017.године, до пре неколико дана та прича није могла да се чује у јавности.

– Не знам зашто се није причало… Испада као да се заташкало. Неки људи нису на ово одреговали, чак ни после ампутације. Од неких нисам заслужио третман какав сам имао у људском смислу. Како сам се ја односио према њима, како они према мени. Али, свако носи своје, ја могу сваког да погледам у очи и да попричам. А мислим да то неки неће моћи са мном. С друге стране, има оних који нису уопште знали шта се дешава, па су ме после прилога који је пре неколико дана био на ТВ, позвали. Ја сам нестао са сцене, многи нису размишљали из којих разлога. Сад су ми писали чак и играчи против којих сам играо. Ето, баш не знам зашто се до сад није причало. Ја ништа нисам крио.

На нови живот са протезом Иван се брзо навикао.

– Радио сам је код господина Марка Лукића у “Хуманису”, он ми је био велика подршка тада. Објаснио ми је све што је било потребно, а уз то је продуховљен, па је знао да каже праву реч. Лепо ми је легао као особа и цело прича је кренула у позитивном смеру. Протеза има три покретна зглоба. У почетку сам ишао са штаком, као помоћ, а сад сам се скроз навикао и обављам све активности нормално. Чак и преко тога понекад, одем до града и остало. Убрзао сам се. У почетку док се нисам навикао био сам много спорији, а сада сам бржи. Рекао сам после свега што ми се десило да сам нормалан човек, али ћу све активности обављати десет минута спорије него остали. Сад сам спустио на пет минута, то се ваљда толерише. Сад могу да се вадим ако касним, не замерају ми.

Ћоровић више нема испите на терену, али их има на Машинском факултету.

– Размишљао сам шта ћу – двоумио се између књижевности и машинства. Имао сам добре другаре на том факултету, па су могли да ми пренесу искуства, а и девојка ми је помогла у одабиру. Пробао сам, кренуло је добро, тако да сам се пронашао. Занимљиво ми је све, свашта сам научио. Веома ме занима и сматрам да ћу добро у будућности радити тај посао.

Када не учи, Иван проводи време свирајући гитару или играјући шах.

– Шах играм са једним другом. Бољи сам од њега па волим да стално играмо да бих га нервирао. Гитару понекад свирам. Морам мало да опустим руку, јер су ми увек на кошарци говорили да немам меку шаку. За сад ми не иде лоше.

И поред свих прескочених препрека, недавно је наишао на још једну.

– То је везано за инвалидску пензију. Отишао сам комисију и одбили су ме. Мислим да нису све ни прочитали, а објашњење им је било да нисам имао метастазе. Хвала Богу да их нисам имао, али стварно не постоји шанса да ја то не добијем. Жалио сам се, па ћемо видети како ће се одвијати. Ако не промене одлуку, онда ћу их тужити. Питају ме после људи што не тражим везу, а ја кажем па шта ће ми већа веза од протезе. Како да тражим везу да покажем да сам инвалид, кад немам ногу. Али ајде, да смо ми здрави, па ће се све то решити.

Спортска прича Ивана Ћоровића можда, ипак, није завршена.

– После прилога на ТВ много људи ме звало, између осталог председник Параолимпијског комитета Црне Горе. Распитивао се да ли ме занима неки други спорт… Можда се опробам у нечему што нисам могао некада ни да сањам.

Сам је донео закључак да у његовом филму преовладавају срећне сцене, а не тужне.

– Носим се са проблемом, добро сам, идем даље. Моје лечење је било успешно, иако не изгледа тако, јер је расплет била ампутација. Ја сам спасио живот и то је најбитније. Читам наслове по порталима, свуда се појављује реч „трагедија“. Не мислим да је тако… Да је ово била трагедија, ми сада не бисмо причали. Ово је срећна и позитивна прича – закључио је Иван Ћоровић.

(24Седам.рс)


 

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (1)