ОЛИМПИЈСКО ЗЛАТО КОШАРКАШКИХ ДИВОВА У МОСКВИ: Петорка снова - Мока, Кића, Мирза, Праја, Ћоса!

Зоран Миловић

02. 08. 2020. у 08:12

ОЛИМПИЈСКО ЗЛАТО КОШАРКАШКИХ ДИВОВА У МОСКВИ: Петорка снова - Мока, Кића, Мирза, Праја, Ћоса!

Фото: Приватна архива

СВЕ медаље и трофеји југословенске и српске кошаркашке репрезентације (од пет титула шампиона света и осам европских круна, до пет сребрних и једне олимпијске медаље) не могу се мерити са сјајем успеха избореног пре 40 година.

Најбрилијантнија генерација наших кошаркаша на Олимпијским играма у Москви 1980. године тријумфално се попела на олимпијски престо и освојила прво (и једино) - олимпијско злато!

Каква је то величанствена, непоновљива феноменална петорка била: Мока, Кића, Мирза, Праја, Ћоса! Москва је позлатила овај "тим снова"!

РЕПРЕЗЕНТАЦИЈА СФРЈ била је толико доминантна у Москви, да је у осам утакмица остварила исто толико победа и без пораза освојила златну медаљу. Као што је на исти начин освојила и титулу светског првака две године раније на СП у Манили, главном граду Филипина. Ни неиграње америчких кошаркаша, услед бојкота московских ОИ од стране САД и њихових НАТО савезника (због совјетске интервенције у Авганистану), није умањило златни сјај изабраника Ранка Жеравице који су заокружили најуспешнију деценију у историји југословенске кошарке освојивши све што се освојити могло.

- Били смо кошаркашка машинерија. Памтим медаље, трофеја... а остаје упамћено за цео живот то другарство које нас је красило. Знали смо и да се шалимо и будемо неозбиљни, али и преозбиљни кад је требало. Наше пријатељство ништа није могло да поквари. Једино обузме туга кад се сетим пријатеља и саиграча којих више нема - Мирзе Делибашића, Крешимира Ћосића, Рајка Жижића, па ни сјајног тренера Ранка Жеравице - каже Дражен Праја Далипагић, један од најбољих у том непоновљивом тиму.

СВЕ АС ДО АСА

ОЛИМПИЈСКО злато у совјетској престоници исковали су (по бројевима дресова, од 4 до 15): Андро Кнего, Драган Кићановић, Рајко Жижић, Миховил Накић, Жељко Јерков, Бранко Скроче, Зоран Славнић, Крешимир Ћосић, Ратко Радовановић, Дује Крстуловић, Дражен Далипагић и Мирза Делибашић.

Њихова статистика: Далипагић 195 поена на 8 утакмица, Кићановић 189/8, Делибашић 123/8, Ћосић 76/8, Јерков 65/8, Радовановић 56/8, Славнић 38/8, Жижић 29/7, Кнего 25/8, Накић 15/3, Скроче 8/3, Крстуловић 6/2. "Освајањем Москве", Ћосић, Славнић, Кићановић, Далипагић, Јерков, Жижић, Делибашић, Радовановић и Крстуловић спојили су све три велике титуле - олимпијску, светску и европску. И тако се уписали у историју наше кошарке као једини (до сада) који су остварили "хет-трик" на највећим такмичењима.

Док чекамо да Србија извади олимпијску "визу" за Токио и оде на Игре које су одложене за годину дана и још су у "магли" због пошасти која је цивилизацији изменила живот, подсетимо се како су југословенски кошаркаши себи обезбедили славу за сва времена и 1980. уписали златним словима у историју "краљице игара".

Фото: Архива Новости

Репрезентација на постољу

ПОСЛЕ три узастопна европска злата (Барселона 1973, Београд 1975. и Лијеж 1977), репрезентација СФРЈ вратила се и на светски трон. На СП 1978. у Манили "репризиран" је историјски успех из Љубљане 1970. Селекција коју је водио Професор Александар Николић, збрисала и већ старе муштерије Совјете (105:92 и у финалу 82:81) и неприкосновене Американце (100:93)!

Једино злато које је недостајало овој блиставој генерацији било је - олимпијско. "Операција Москва" је почела траљаво, аларм је упаљен после Европског првенства 1979. у Италији, пошто је СССР поново постао првак, док је наш тим напустио Торино са скромном бронзаном медаљом. Цех је платио селектор Петар Сканси, један од златних момака из Љубљане, позив "у помоћ" је упућен његовом учитељу Ранку Жеравици, који је претходне две године успешно водио репрезентацију Аргентине.

ИСКУСНИ стратег знао је како да подигне самопоуздање великим играчима, да их мотивише и врати им глад за успехом. Окупио је трофејни тим из Маниле (само је Миховил Накић заменио Вилфана), а позвао је најбоље тренере који су радили у земљи дајући им прилику да се надмећу својим методама и буду веома креативни на завршним припремама. Стручни штаб у којем су били Славко Трнинић, Бата Ђорђевић, Богдан Тањевић, Јосип Ђерђа трасирао" је пут до олимпијског трона.

И, до тада неосвојива олимпијска тврђава - пала је у Москви 1980. Југославија је на убедљив начин презентовала све лепоте ове игре. После лаганих испита у квалификацијама (Сенегал 104:67, Пољска 129:91 и Шпанија 95:91), чврстину Жеравичиних изабраника и у другој фази турнира осетили су Италијани (102:81), недорасли Кубанци (112:84). Италијани су ухватили на "спавању" домаћина (87:85), који је у одсуству Американаца себе унапред "прогласио" за олимпијског шампиона, и тако Совјетима дуел са Југославијом претворили у њихову "битку живота".

Фото: Архива Новости

Дражен Далипагић и Крешимир Ћосић

КОЛИКО су домаћини Игара очекивали од своје репрезентације потврђује и то да су, поред свих великих асова СССР, баш капитену кошаркашког тима Сергеју Белову указали част да упали олимпијски пламен. Уз велико признање, била је то и обавеза за Александра Гомељском и његову "армију" да мора освојити другу златну медаљу. Прву су донели из Минхена 1972, када је СССР - после најдуже три секунде у историји кошарке, и коша Александра Белова за победу од 51:50, скинуо са олимпијског трона САД, после 36 година апсолутне владавине.

Зна се ко је за "зборнају команду" највећа ноћна мора. Све тактичке замисли "полковника" Гомељског пале су у воду пред рафалном паљбом Кићановића (22) и Далипагића (28) која је кроз продужетак отворила врата нашој великој победи - 101:91 (81:81). Док су "плави" једва победили Бразил (96:95), у мечу који нам није ништа значио, а трачак наде Совјетима за финале угасила је Италија тријумфом над Шпанијом (95:89), уједно заказујући борбу за злато са Југославијом.

Oваква прилика, каква се ретко указује, не пропушта се. Тога су били свесни југословенски кошаркаши више ни сумњајући да ће коначно и то олимпијско злато засијати на њиховим грудима.

Фото: Архива Новости

Ранко Жеравица

ИСТОРИЈСКИ датум кошарке на овим просторима је - 30. јул 1980. Тог дана, дивови под кошевима у дресовима са грбом СФРЈ у финалном окршају са "азурима" показали су свима недостижну надмоћност индивидуалног квалитета, упакованог у маестралну креативност. Резултат озбиљног приступа у најважнијем мечу каријера свих учесника финала, била је врло лагана победа Југославије над Италијом - 86:77. При крају, било је и егзибиција, додавања иза леђа, закуцавања... Све је то толико исфрустрирало Италијане, да су у својој немоћи показали најружније лице. У последњем нападу, центар Дино Менегин насилнички, коленом у бутину, насрнуо је на јунака финала Кићановића (24 поена) и нанео му тежу повреду због које је на носилима изнет са терена. Та црна мрља италијанске кошарке није могла да упрља најславнији моменат југословенске кошарке.

На победничком постољу његову медаљу је тражио да прими Славнић. Вечити кошаркашки шармер, једино београдско дете у тој златној генерацији, као да је и овим гестом хтео да покаже какво је пријатељство везивало ове спортске величине. Мока и Кића остали су у неизбрисивом сећању љубитеља кошарке и по чувеној "одбојци" у Лијежу, у последњим тренуцима финалне утакмице ЕП 1977. у којој је Југославија и тада узела меру репрезентацији Совјетског Савеза (74:61).

Совјете није није могла да утеши ни убедљива победа над Шпанијом (117:94) и освојена бронзана медаља.

НОВОСЕЛ СЕ "ПРОШВЕРЦОВАО" УЗ ЖЕРАВИЦУ

БИОГРАФИЈА хрватског тренера Мирка Новосела, скројена за његов избор 2007. у кошаркашку Кућу славних у Спрингфилду, у америчкој држави Масачусетс, наводи лажни податак - да је био селектор репрезентације Југославије на Олимпијским играма у Москви 1980. Реаговао је "прави" селектор - Ранко Жеравица.

- То је скандалозна подвала. Заиста ме чуди да је то тек тако прошло поред одбора који одлучује ко ће бити примљен у Кућу славних. Истина је да ми је Новосел у Москви био помоћник, али исто тако је истина и да он те године није био присутан на припремама репрезентације - рекао је тада Жеравица, свакако много заслужнији од Новосела да се нађе у Нејсмитовој Кући славних, у којој је од наших тренера Александар Аца Николић. Истина, Жеравица, који је преминуо 2015. године, два пута је посмртно номинован за улазак у Кућу славних (Hall of Fame) у Спрингфилду. Први пут 2017. је био у ужем избору, нашао се и на листи кандидата "класе 2020".

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (3)

Mostarac

02.08.2020. 09:14

Kralj je rekao.... Cuvajte mi Jugoslaviju, Tito je sacuvao, a onda su došli pametni na vlast. Srce mi veliko kad znam da je jedan mostarac u svemu tome ucestvovao. Pozdrav za Praju i sve druge, a ako me cuju Kindze i Čosa i za njih i sve druge. Inace sam Prajinu majku spasavao od dima i pozara u Mostaru kada je stan ispod njihovog gorio.... Jedna je majka....