ИНТЕРВЈУ Драги Јелић: Сродили смо се са овим чувеним YУ

Милан Ћунковић

29. 11. 2020. у 12:40

ИНТЕРВЈУ Драги Јелић: Сродили смо се са овим чувеним YУ

Фото В. Данилов

ТОГ 29. новембра 1970, кад је засвирао бенд који је управо тада, захваљујући предлогу момка из публике Мирослава Станивука, добио име сасвим прикладно за тај датум, "Ју група", тешко да је ико у земунском клубу "Синагога" могао да претпостави да се исписује златна страница историје југословенског рокенрола.

Прегрмео је бенд чије су срце и душа браћа Жика и Драги Јелић све промене граница и данас слави грандиозан јубилеј, 50 година рада, по чему им нема премца на овим просторима.

Златна годишњица, нажалост, из познатих разлога није могла да буде обележена на адекватан начин. Првобитно је био заказан велики београдски концерт у "Штарк арени", па у "Комбанк дворани", али од тога није било ништа. Главни део прославе је одложен за наредну годину, а почетак представља актуелна изложба фотографија "Ју групе" Ненада Тубића Вуда, у Галерији РТС, као и објављивање бокс-сета.

- На 13 дискова је цео наш опус, а на једном су скупљени сви синглови - прецизира, за "Новости", лидер групе, гитариста и певач Драги Јелић (73). - Последња два албума, "Ево стојим ту" и "Дуго знамо се" излазе и на плочама, у ограниченом тиражу.

о Слављенички планови за ову годину су пропали. Може ли се уопште говорити о 2021?

- Трудим се да направим песме за следећи албум, који би требало тада да се појави. Желимо да у јуну одржимо концерт на отвореном, али нико не може да предвиди шта ће се дешавати.

РОКЕНРОЛ ЈЕ СЛОБОДА

о ПЕВАЛИ сте "Или живиш рокенрол, или не знаш шта је то". После толико година на сцени, шта је за вас рокенрол?

- Слобода кретања, мишљења, понашања - набраја Јелић. - Не она слобода коју ћу да злоупотребим, постоји неко ограничење.

о У првој фази посебан значај има "Црни лептир", ванвременска песма која је постала стандард за учење гитаре уз Satisfaction, Smoke on the water...

- Све моје песме настале су неплански. Узмем гитару, пребирам по жицама и створи се композиција. Никад не размишљам да она треба да буде хит, већ да се мени свиди, као и осталима у бенду. Било је, додуше и другачијих примера. "Морнара", рецимо, нису најбоље осетили, или "Дунаве", а то су и данас велике, радо слушане песме које изводимо на сваком концерту. Увек тражим мишљење осталих чланова, али је одлука моја. Код "Црног лептира" се све склопило. То су такви тренуци, био сам млад и заљубљен (смех).

БАТА КОСТИЋ, ПА ОСТАЛИ

о ОД мноштва музичара који су прошли кроз бенд, неминовно је издвојити Бату Костића?

- Он је имао кључ од наших врата и могао је да дође кад год је желео - сликовито ће за наш лист Драги. - Нико од чланова никад није истеран из "Ју групе", увек смо налазили начин да се разиђемо као људи. Онај ко треба да напусти бенд схватао је да је својим умећем или понашањем допринео да више не можемо да сарађујемо. Бата је гитариста са којим сам најбоље сарађивао. Немам никаквих проблема са Петром, нити сам имао са Неџатом Мацуљом, али то капирање када Бата или ја кренемо нешто да свирамо... одмах један другог допуњавамо. Имали смо невероватну блискост, а опет, били смо различити. Бата је оставио доста сјајних песама које и данас свирамо.

о Имали сте понуду да 1973, после наступа у чувеном "Марки клубу", останете у Енглеској, али сте одлучили да се вратите у Југославију, због распродатог концерта у београдској Хали спортова?

- Шок је кад је долазиш из мале земље, и кад су ти идоли они који су пласирани у целом свету, а понуде ти да будеш барабар са њима, и да немаш никакав комплекс. Ми смо тада свирали у, по мени, најсрећнијој земљи на свету. Могао си по Југославији да путујеш где год хоћеш, да спаваш где се затекнеш... Немаш никакав проблем да ујутру закачиш плакат, а увече одржиш концерт у том граду и да буде пуно. И финансијско и емотивно задовољство је било максимално. Кад потпишеш неки уговор у иностранству, са продуцентом који постаје власник твог бенда, он тражи да му се средства врате и постајеш његов роб. Мораш за годину или две да објавиш албум, да имаш уговорен број концерата. То више није задовољство, већ ринтање.

НЕРАЗДВОЈАН СА ЖИКОМ

о СА братом Жиком никад нисте имали неки сукоб који би уздрмао бенд?

- Дешавало нам се да различито мислимо, то је нормално, али неке тешке расправе - никад - уверава нас Драги. - Један од нас двојице мора у неком тренутку да буде мало попустљивији. Кроз одрастање у породици и васпитање родитеља стекли смо то као навику. Ту, наравно, мислим и на трећег брата Радета.

о У чему је тајна дугог трајања?

- Не радимо ништа на силу. Кад није под морањем, онда имаш жељу да на позорници даш све од себе. Да имамо за недељу дана пет концерата, то би нам се вероватно смучило, или бисмо морали да прибегавамо којекаквим стимулансима да бисмо то поднели. Наш је стимуланс чист ваздух, кретање, што мање седења. Бежао сам од компјутера као ђаво од крста. Ни сад ми он није помагало, већ ми служи као средство за комуницирање са људима који ми пишу, и за информације. Музику стварам и даље "примитивно" - држим гитару у руци и имам један тракаш на ком снимим идеју.

Фото Марина Пешић

о Правили сте велике паузе, јесте ли икад зажалили што вам дискографија није богатија?

- Објављивали смо онолико колико је нама пријало. Могло је да буде више, али не видим чему по сваку цену јурити и снимити албум где ће се можда наћи једна нумера која вреди. Не осврћем се за прошлим временом, већ размишљам шта може даље да буде, и не "бацам" далеко. У годинама сам кад не могу да планирам да ћу ову деценију овако или онако. Живи се, ради се, хвала богу, здравље је ту. Прати нас срећа, видећемо до када. Једног дана, мораће то да стане, али, тако нешто је неминовност с којом смо ми начисто одавно.

о Велико поштовање уживате од колега свих генерација?

- То је до кућног васпитања. Ценим сваког ко је узео гитару. Да ли је одсвирао акорд-два или је виртуоз, небитно је. Жеља ми је да чујем сваког и да га подржим у жељи да напредује. Као у спорту - неко истрчи 100 метара за 10 секунди, а неко за 13, али је битно уживати у оном што радиш. То ће вас учинити срећним, и ту срећу ћете пренети на млађе.

о Кад вам је било најтеже?

- Осамдесетих, јер смо имали велику хаварију кад нам је изгорео комби. Тад се десила и смрт председника Јосипа Броза Тита, паузе су биле велике. Нико није смео да вас зове на свирке. Дешавало се да се пробудим и да имам два динара, за хлеб. Ником ништа, знам да ће сутра доћи неко ново време. Не може човек увек да буде у неком "бедаку", нити на врху.

о Како вам је било деведесетих, кад је оно "YU", код многих на овим просторима постало омражено?

- Никад нисмо имали проблем са тим "YU", сродили смо се са њим. Било је разних покушаја да нам промене име. Хвала богу, не насилних, али су неки добронамерници давали разноразна имена, углавном везана за Србију. Нисам то прихватио, по цену да никад не мрднемо из Србије. Јесте дуго трајало док нисмо изашли на тржиште околних земаља које сад зовемо регион. Како видим, никоме то "YU" не смета.

о Страст према моторима вуче корене из младости?

- Волео сам тада да јашем коње и да возим бицикл. Осећање кад се попнеш на нешто велико, у мом случају "харли дејвидсон", и та његова мирноћа, тежина, стабилност - то ме толико релаксира, иако те он помало и мучи. Тресе мотор, отима се, мораш да га укротиш. Није нека лења буба, али је таква направа да ја могу, на неки начин, да комуницирам са њим. Љубав према моторима ми је пренео Жика. Он је, у ствари, крив за све (смех). Заслужан је и за то што сам просвирао. Држао ме је уз себе и "утрапио" ми соло гитару кад је средњи брат отишао у војску. Морао сам да га слушам.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (2)