ВОЈВОДА ЈЕ СВИМ СРЦЕМ БРАНИО ОБИЧНОГ ВОЈНИКА: "Новости" са праунуком Живојина Мишића, на Српском војничком гробљу код Париза (ФОТО)

КРСТОВИ у савршеном реду, уздижу се у почасном шпалиру. Куд год поглед да падне, чине савршени склад. Уредно подшишана трава, по њој покров од првог јутарњег лишћа. У самом средишту, бокори јесењих цветова, над којима се, с јарбола, увек вијоре српска и француска застава.

Фото: Горан Чворовић

Српско војничко гробље у Тијеу код Париза једна је од многобројних некропола која сведочи о страдалништву нашег народа. Овде почива 747 јунака који су дали живот за отаџбину. Смртно рањени швапским шрапнелима, допловљавали су француским лађама на лечење и кости овде оставили. Човека ту неизоставно прожме тиха језа у којој се мешају узвишеност и пијетет, дивљење и захвалност, узбуђење и жал због, на олтар отечеству, положене младости. Ту је, међу својима.

- Пуни ме поносом, и у исто време тугом, када сагледам колико је страдало наших људи – каже у разговору за "Новости" Ђорђе Стојанац (80), праунук славног војводе Живојина Мишића, док заједно обилазимо ово свето место.

Долази овде деценијама. Не пропушта прилику да ода почаст онима који су под командом његовог славног претка чинили херојска чуда. Редовно обилази српска гробља и по Грчкој, Србији, Македонији... Недавно је опет био на Кајмакчалану и у Куманову.

Шушти лишће под нашим ногама, док опрезно ходамо између гробова оних који су се жртвовали да бисмо данас ходали слободни, уздигнутог чела. Илија Томашевић, Јордан Костић, Сава Стефановић, Сава Миланковић, Јеротије Чоловић, Микаило Перић, Љубисав Живановић, Василије Милутиновић, Трифун Павловић, Драгиша Радовановић, Владимир Јовановић, Милентије Симоновић, Тодор Тодоровић, Никодије Блажић, Милисав Милановић. То су само нека од имена којима дугујемо вечну захвалност.

Фото: Горан Чворовић

Док ходамо, Стојанац у руци држи књигу "Човек по мери шињела" Александра Мисојчића о његовом прадеди. Ред цитата, ред корака. Све се, у савршеном реду, уклопило.

- Са сељачке груде, неизмерно је ценио обичног војника. Бранио би га свим срцем, кад год би могао – преноси Стојанац вредности на којима је одрастао.

Сећања на оца му је, у дугим вечерима, без телевизије, преносила његова бака Олга, с којом је одрастао на београдском Топчидеру.

Фото: Горан Чворовић

- Често се причало о његовом витештву. Све успомене ми је преносила. О свом оцу, српској војсци, преласку преко Албаније. Причали смо о Живојину Мишићу готово свако вече.

 Живојин и Лујза су имали шесторо деце, а Олга је 1886. године рођена као друга по старешинству. Прва је била Еленора (1885), а после Олге родили су им се први син Радован (1887), кћерка Анђелија (1889), други син Александар (1891) и много доцније, најмлађи Војислав (1902).

- Мој прадеда никада није заборавио ко је и одакле је. Кад год би могао, одлазио је до Струганика да се исприча са својим сељанима. Волео је чај од липе и печене јабуке – преноси нам наш саговорник.

Увек је био цењен у обичном народу.

- Био сам шести разред, и бака ме за Божић остави код куће. Моја разредна, наставница српског језика Бранка Цуцулић, чији је муж је био официр Октавије Цуцулић, следећи дан ме изриба. Дођем кући сав уплакан. Баба оде да разговара са њом. Наставница ме више никада није дирала, пуштала ме је за сваки празник. Професор историје, Тома Радовановић, у осмогодишњој школи, пренео ми је једном, око неког запажања на часу, да "крв није вода" – истиче Стојанац који, кад год прође поред бисте Живојина Мишића испред Београдског сајма, војнички салутира и поздрави прађеда.

Добро се сећа и прабаке, војводине супруге Лујзе.

Фото: Горан Чворовић

- Долазила је свако лето, по месец-два, код своје кћерке, моје бабе Олге, код нас, у Топчидеру, у близини Рајсове куће. Живела је у улици Краљице Наталије, касније Народног фронта, број 68. Кад је умрла 1956, имао сам 13 година. Носио сам крст на њеној сахрани – преноси нам у шетњи српским гробљем.

Док ходамо, из торбе вади и другу књигу коју је пронашао у манастиру Лелић, "Магдалина", Милоша Смиљанића - Жуће, која описује Лујзин живот и патње, од војводине смрти 1921. до краја њеног живота.

- Тешко је живела, оскудно и у немаштини. Деца су се трудила да јој бар мало олакшају. Продавала је касније ордење, да би преживела. Имала је трећеразредни третман.

Из прича о свом прадеди је, каже, научио да у животу треба бити скроман, не бити мегаломан, волети своје, али и поштовати туђе, не чинити зло другима, али бранити оно што ти припада.

- Из породице Мишић у Великом рату погинуло је 11 војника. У мемоарима није описао смрт ни сахрану ниједног члана своје породице, али јесте испраћаје великих јунака, обичних људи из народа – подсећа Стојанац док погледом лутамо по њиховим непрегледним гробовима на париском Тијеу.

Препоручујемо

Репортаже

0 9

ЖИВЕЛА ОТАЏБИНА СРБИЈА: Потресна прича о дечаку Томи који није хтео да се одрекне своје земље

04. 11. 2023. у 17:00

Репортаже

1 6

НА ОВОМ МЕСТУ ЈЕ ПОДЛЕГАО РАНАМА СЛАВНИ ВОЈВОДА: Аустријанци ископали гроб српског јунака и сликали се са његовим телом (ФОТО/ВИДЕО)

02. 11. 2023. у 21:55

Репортаже

0 2

ОВАЈ ПОТОМАК ГРКА ЈЕ БИО ФУДБАЛЕР, АЛИ И ОМИЉЕНИ ПРОФЕСОР: На његовој сахрани било је неколико стотина људи

24. 10. 2023. у 21:20

Репортаже

0 0

БИО ЈЕ НАЈУТИЦАЈНИ ПОЛИТИЧАР СВОГ ВРЕМЕНА: Знате ли да је Никола Пашић у младости пројектовао кафане?

30. 10. 2023. у 16:10

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације