БИО ЈЕ МАЈСТОР ХАРМОНИКЕ, А НИЈЕ ЗНАО НОТЕ: Унука легендарног Драгана Матића Жилића за "Новости" (ФОТО)

С.БАБОВИЋ

08. 07. 2023. у 19:00

ИМЕ Драгана Матића-Жилића(1923-1991) данас знају само врло упућени у чаробан свет хармонике, иако је реч о једном од највећих мајстора на хармоници у старој Југославији.

БИО ЈЕ МАЈСТОР ХАРМОНИКЕ, А  НИЈЕ ЗНАО НОТЕ: Унука легендарног Драгана Матића Жилића за Новости (ФОТО)

Foto:privatna arhiva,FB

Да постане први освајач престижног Фестивала хармонике у Сокобање, титулу коју је понео још два пута у каријеру, да буде најтраженији хармоникаш СФРЈ, аутор бројних популарних композиција народне музике,ментор, потписник 17 плоча, није га спречила чињеница да не само да није имао формално мизичко образовање, већ није знао ни ноте.

У хармонику се Жилић заљубио као дечак у малом Бошњану код Варварин, уз оца Живојина који је порправљао инструменте. Био је апсолутни слухиста.

- Довољно је било да само једном чује и најкомплекснију композицију на радију и да је без грешке репродукује на хармоници – открива за „Новости“ унука славног хармоникаша, новинарка Весна Митровић из Крушевца. - Ноте је је покушао да научи можда после своје 50.-е године, сећам се да сам виђала исписане нумере. Компоновао је тако што би свирао, а други су остављали нотне записе.

Иако је пре њеног рођења остварио велике успехе освајајући фестивалске титуле најбољег хармоникаша током 60-их година, Весна се добро сећа да је дедина кућа била увек испуњена поштоваоцима његовог дара.

ОДБИЈАО "СВИРКУ НА ТРИ ДУГМЕТА"

НЕМА композиције коју Драган Матић Жилић није умео да освира, од народних песама до комплексних валцера, шансона, филмских композиција. Није волео само „новокомповане“ песме.

- То вам је „свирка на три дугмета“ -одговарао је на питање радозналих због чега одбија да свира новије „народњаке“.

-Долазили су људи,углавном музичари из целе Југославије, а доводили су своју децу на часове, међу њима је био и тада мали Кемиш-прича за „Новости“ Весна Митровић. - Као девојчица сам случала приче о њему. Истицало се колико је јединствен,да му није био потребан оркестар,јер је сам себи био пратња. Стручњаци су покушали да докуче његов специфичан „прстохват“, начин на који је „хватао“ тонове. Испричали су ми недавно да никоме није успело да понови његово аутентично извођење „Моравца“, који је извео 1964.године на фестивалу Прва хармоника у Сокобањи. Снимак је остао као трајно наслеђе у архиви радио Београда. Наредне године ушао је у анале као први хармоникаш на свету, који је извео „стакато“.

Сарађивао је са великим именима, попут Радојке и Тинета Живковић, Рајчета Гавриловића, Марисава Марета Јовановића, Живојина Ђукића, Милисава Милића Болића, Радисава Диса Поповића, Драгослава Поповића. Пратио је познате певаче на концертима широм Југославије, а једно време је наступао у југословенској кафани у Немачкој, у Штутгарту, заједно са Цунетом Гојковићем. Компоновао је велики број народних кола и песама: „Жилино коло“, „Бошњанка“, „Душанкино коло“, „Матићево“, „Тојићево“, „Шокорско“, „Веричино“, „Сејкино“, „Миладиново“, „Светино“, „Јагодинка“, „Крушевљанка“, „Дођи, драга, у Врњачку Бању“, „Ја заволех тебе, драга“, „Београде, граде мили“, „Комшинице преко пута“.

Слава га није променило. Пословнична скромност и жеља да остане у свом Бошњану била је можда препрека да у музичке уџбенике не буде уписан на начин на који је заслуживао. Бошњане му се одужило. Чак 33 активних хармоникаша било је у другој половини 20.века управо захваљујући Жилићу.

-Деда није желео да оде из свог села, увек је журио да се врати баки Лепосави и породици, својој њиви, трактору, волео је да обрађује земљу – сведочи за „Новости“ Весна. - Увек је возио само белог фићу. Знало се, четири године. После би одлазио у „Заставу“ и куповао би опет исти ауто.Несебично је помагао талентованој деци и музичарима. Оправљао је и хермонике. Једну, посебно.

НАСЛЕДНИЦИ ПОКРЕНУЛИ ФЕСТИВАЛ

ПОШТОВАОЦИ дела Драгана Матића организовали су ове недеље први претквафикациони турнир „Жилићеви дани“,који је окупио бројне хармоникаше. Жељко Дамјановић,породица Јовановић, Дарко Антић, помогли су да идеја о фестивалу посвећеном легендарном уметнику оживи. У жирију су били Влада Пановић, руководилац Народног оркестра РТС-а, проф. др Димитрије Големовић, српски етномузиколог и композитор, професор на Факултету музичке уметности и Зоран Ђорђевић-Сандуче, композитор и извођач народних кола.

Била је то хармоника „далапе“ ,коју је купио 1943.године. Његов отац продао је тај инструмент.

-Деценијама је трагао за том хармоником, по целој Југославији, није жалио новац да је нађе – открива нам Жилићева унука. - На крају, то му је и успело. Инструмент је наша у околини Ражња, у лошем стању. Тадашњем власнику оставио је адресирану поруку да је спреман да је купи за било коју цену. То се и догодило. Нас је заветовао да та хармоника заувек остане у породици.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News

Коментари (0)

КАКО ДАНАС ИЗГЛЕДА ЗОРАН ВАНЕВ: Од Јужне пруге до Швице (ФОТО)