СЛОБОДА НИКАД ВЕЋА, А ПРАВА НИКАД МАЊА: Редитељ Вељко Мићуновић уочи премијере "Демократије" у БДП

Вукица Стругар

11. 05. 2021. у 09:34

У САРАДЊИ са Новосадским позориштем (Ујвидеки синхаз) настала је представа чија је премијера 15. маја на сцени Београдског драмског: редитељ Вељко Мићуновић поставља четврти наслов на Црвеном крсту (после представа "Живот је пред тобом", "Смрт трговачког путника", "Анђели чувари"), а овог пута се одлучио за Јосифа Бродског и "Демократију".

СЛОБОДА НИКАД ВЕЋА, А ПРАВА НИКАД МАЊА: Редитељ Вељко Мићуновић уочи  премијере Демократије у БДП

Фото П. Митић

Окупио је петочлану, може се рећи, интернационалну екипу, јер у подели су Озрен Грабарић, Ивана Николић, Габор Понго, Тамара Алексић и Арпад Месарош.

- Само подела има демократски предзнак и направљена је врло "тенденциозно" - каже редитељ Вељко Мићуновић.

- Јер, представа се бави феноменом демократије и различитим угловима гледања на њену суштину и постулате. Кренули смо од Јосифа Бродског који је дао добар предложак, иако га није сматрао позоришном комадом. Писао је као да говори једно лице, али је делио улоге врло конкретно, изводећи на позорницу пет ликова који представљају врхушку једне државе.

Шта је сиже комада?

- Прича се догађа у утопијској држави која је, парадоксално, апсолутистичка. Готово трећина владе је на сцени, односно председник и његови министри. У неким сегментима реч је о готово "гогољевској" ситуацији. Почетак подсећа на "Ревизора" којег, иначе, веома волим и већ сам га радио. Та, почетна ситуација је попут атомске бомбе: у ауторитарну државу стиже информација да је потребно, готово императивно, да имплементирају демократију у свој систем. Одатле почиње наша представа која се бави феноменом демократије, улази се у сукоб с њом, њеним начелима и свим оним околностима које би требало да буду предност, а заправо, стварају велику муку одређеним структурама. Поигравамо се са низом сцена које имају своја поглавља на путу увођења демократије у једно друштво.

Бродски каже да парадокс демократије вероватно лежи у томе што "себе сматра за добро, што вечно жели добро, а у процесу демократизације најчешће чини зло".

- Сви смо веровали да је она творевина савршено уређеног система који би требало да помогне људима. Међутим, многа су очекивања изневерена, пропуштене шансе и углавном су се друштва (не само наша, екс југословенска) - нашла на ветрометини. Ишли смо ка хоризонту који нам се отварао као неки идеал, а заправо је стално измицао. Чини ми се да је нуклеус друштва у проблему, јер стално нешто вагамо, стално смо на неким транзиционим раскрсницама (Русија, Кина, Европа), док у суштини политички паразитирамо. Никако да кренемо од свог дворишта и схватимо да је његово уређење прва тачка на том путу.

"Кафкијанска" времена

СЛЕДЕЋИ редитељски ангажман нашег саговорника чека у Српском народном позоришту, почетком следеће сезоне.

- Биће то пројекат о Кафки који ће бити састављен из различитих пишчевих снова, романа, писама. Кафка ми је веома привлачан: он бира то онострано, то што је у малом човеку је велика мука а, заправо, се тиче свих нас. А која опет до краја не може луцидно да се перципира, него је скривена...

Изузетно занимљив писац који је и у апсурду, с друге старне препун реализма и емоције, у његовом делу има и жанровских преплитања.Уосталом, живимо у "кафкијанским" временима.

Пандемија је показала на делу да се друштва која се декларишу као демократска (и то с дугом традицијом), нису држала неких основних начела?

- Светске корпорације пропагирају демократски принцип и разноликост међу радницима, а с друге стране дају им брутално ниске плате, израбљују и угрожавају базична људска права. Највећи играчи то злопотребљавају. Данас постоји гомила демократских представника који су се као плаштом под њом сакрили, а заправо је злоупотребљавају. Постала је само добар изговор...

Више и не знамо шта су њени постулати?

- Не знамо ни да ли је технички уопште могуће тај модел увести у аморалан, савремени свет у коме живимо. Зато не бих желео да ико посматра локално Јосифа Бродског и његово дело. Ни он, ни ова важна тема нису то заслужили. Верујем да наша представа много дубље сеже у поре друштва и овог проблема.

Када је у историји цивилизације демократија била најближа свом идеалу?

- Од атинских времена, заправо, врло је сурова: десет људи одлучивало је о целој држави. Њен постулат је већ сам по себи, парадоксално, ауторитаран. Тако смо дошли до данашњег, апокалиптичног времена у коме је све обезвређено и непредвидиво. Цела планета кува: без обзира на то да ли причамо о климатским променама, болестима, политичким системима (који су у потпуном расулу), неспремности најутицајнијих држава да спроведу демократска начела, Европи која се евидентно окреће у десно. У свему томе демократија постаје нека врста слабашне рибе која више не зна где плива.

Да ли је пораз нашег времена управо у његовом лицемерству: толико приче о правима, а човек све чешће и "понижен и увређен"?

- Слобода никад већа, а права никад мања... "Слобода" изражавања постала је само изговор за прекршај, за манипулацију, превару, за сваку врсту поигравања са туђим животима и вредностима. Демократска начела која би требало да буду чиста и једноставна не само да су злоупотребљена него су и друштвено метастазираала у аморалном правцу. Толико, да више не знате како да демократију извучете из тог глиба. Њени постулати су и даље тачни, имају и прецизне оквире, али су - непримењиви. Зато постављамо питање да ли је данас демократија превазиђена...

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

KLIKNITE ZA VIŠE VESTI

Коментари (0)