БОГАТ ЈЕ ОНАЈ КО ЈЕ У ЊЕГОВ СВЕТ УШАО: Глумци Атељеа 212 говоре, за "Новости", о смрти омиљеног колеге Феђе Стојановића

ОТИШАО је са животне и глумачке сцене Феђа Стојановић, брзо и ненадано. Упркос тешкој болести, колеге и пријатељи надали су се да ће Феђица, како су га из милоште звали, све победити и вратити се својим позоришним улогама.

Фото М. Медић

Да ће се поново дружити, путовати, заједно радовати. Нажалост, смрт га је покосила и угасила његова светла позорнице. Али, глумци не умиру као други "смртни" људи: управо га гледамо, из вечери у вече, као часног официра у серији "Мој рођак са села". Још ће се много пута, извесно, он вратити у наше животе у некој телевизијској епизоди или филму, и како то обично бива, с тугом ћемо констатовати како је велики био у свим, па и оним малим улогама.

- Страшна вест. Сазнала сам тек пре месец дана да је болестан и прво ме је то дотукло. Често смо били партнери, дружили се. Диван човек и колега - каже Дара Џокић.

Диван човек и колега, Фото В. Данилов

- Последња заједничка представа била је "Дабогда те мајка родила" Ведране Рудан. У септембру је изашла премијера, нажалост, њено извођење потом је прекинула корона. Феђа је био здрав, а ја сам га тада последњи пут и видела... Ово је страшно време, толико трагедија и мртвих око нас. Није умро од короне, али га је тешка болест брзо покосила.

"Мала ноћна музика", Фото С. Бојић

Огроман губитак, он је део наше породице Атељеа 212. Иако у пензији, играо је и био међу нама.

"Љубав у Савамали", Фото С. Бојић

Тања Бошковић се с тугом присећа свих заједничких представа и сусрета. Последњи пут нашли су се на истој сцени у Тивту, када је "ускочио" у једну представу уместо Ђузе Стојиљковића:

Имао је капацитет за радост, Фото В. Данилов

- Тако је прерано отишао... Феђа је био неко са капацитетом за радост. Човек који је све волео - и да глуми, и да пева, и да ужива у дружењу. Један од оних невероватних људи који су у Атељеу постављали нека добра правила радости. У последње време добијао је сјајне, велике улоге, како је и заслуживао. Ја сам га у разним позориштима гледала. Не само у Атељеу 212. Играо је у последње време више него пре и то је, вероватно, за њега била права радост. Његов одлазак је туга за све нас, јер ми јесмо породица. Покој његовој души.

Гордан Кичић припада млађој глумачкој генерацији, али је с Феђом у свему проналазио заједнички разлог како за професионално, тако и за приватно задовољство.

Знали смо и да запевамо заједно, Фото П. Митић

- Веома сам тужан, много ми је било тешко кад је стигла та вест. Феђу сам упознао када сам ушао у Атеље 212. Играли смо у многим представама. Посебно бих издвојио Гогољевог "Ревизора" у ком је њему припала улога Осипа, а мени Хлестакова. И иначе, радили смо пуно, дружили се, умели смо и да заједно запевамо. Играли смо и у "Малој ноћној музици". Увек смо се зезали. Не могу да верујем да га више нема.

Ни Горица Поповић не може лако да прихвати чињеницу да је јато Атељеа 212 остало без драгог колеге, њеног омиљеног партнера на сцени и другара ван ње:

Поседовао је огромну енергију, Фото К. Михајловић

- Пребрзо је отишао, није ни шест месеци прошло како су му открили болест. Чула сам се с њим пре петнаестак дана и схватила да је веома лоше. После се није ни јављао. Жао ми је страшно... Цео наш глумачки век некако је ишао паралелно у Атељеу, не могу ни да избројим колико смо пута играли супружнике. Имао је огромну енергију, љубав према животу, хедониста, весео човек за којег нису постојале препреке. Једноставно, незамисливо ми је је да је тако брзо отишао...Ужасно је све ово око нас: као да је неко стиснуо дугме "пауза" и тако живимо неки чудан живот...

У последњој Феђиној позоришној премијери, представи "Дабогда те мајка родила", с њим је делила позорницу и Исидора Минић. Волела га је и поштовала, радо слушала све његове савете:

- Феђа је био повучен, у неком свом свету и стварно је био богат онај ко је успео тамо да уђе.

Ја, на неки начин, можда и јесам, стицајем околности, јер сам заволела Гроцку као и он.

Били смо улица до улице, нисмо се често виђали али смо имали нека заједничка интересовања и љубав за тај крај. Радили смо, наравно, и многе представе, путовали, дружили се. Увек је био скроман човек, некако "са стране". Пружао је велику топлину и љубав. Волела сам га и веома се сигурно и пријатно осећала у његовом друштву. Веровала сам му шта год да каже - о послу или животу. Његови савети су ми значили. Звала сам га "мој Феђица", доживљавала сам га тако топло и драго...

Комеморација Феђи Стојановићу је сутра, у подне, а два сата касније испраћај на Новом гробљу.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације