НЕРАЗУМНА ЉУБАВ: Данас се, под утицајем нових технологија, мења и начин на који се удварамо

Пише Жарко ТРЕБЈЕШАНИН

27. 04. 2021. у 16:30

КАДА се људи питају шта је за њих највећи извор задовољства и среће у животу, у готово свим културама, убедљиво најчешћи одговор је - љубав. Филозофи, пророци и песници испевали су најлепше химне у славу овог узвишеног осећања, али оно је још увек велика загонетка за људски ум и науку.

НЕРАЗУМНА ЉУБАВ: Данас се, под утицајем нових технологија, мења и начин на који се удварамо

Фото: В. Данилов

"Романтична љубав, опсесивна љубав, страствена љубав, осећати љубав, заљубљеност, назовите то како хоћете - скоро свако познаје то осећање. Ту еуфорију. Те муке. Те бесане ноћи и немирне дане. Преплављени екстазом или стрепњом, сањарите током часа или посла, заборавите капут, промашите скретање..." Овим речима антрополог Хелена Фишер, у књизи "Анатомија љубави" ("Чигоја", 2020) описује "олују романтичне љубави", која нас изненада захвати и уздигне у висине.

Зашто се заљубљујемо баш у ову особу? Зашто је и даље волимо чак и када видимо да нас лаже и мучи? Очигледно - љубав није разумна. "Срце има своје разлоге о којима разум ништа не зна", запажа Паскал. Многи верују да је романтична страст мистично, необјашњиво и свето искуство које пркоси законима природе и зато се опире анализама научника.

Па, ипак, за ову ирационалну силу, за неразумне поступке и за буру неконтролисаних емоција, научници могу да дају нека логична, смислена објашњења. Роберт Данбар у књизи "Наука о љубави и издаји" тврди да је тешко али могуће на рационалан, научни начин разоткрити природу, порекло и улогу љубави у човековом животу. При томе свестан је да о архаичној, сложеној емоцији дубоко укорењеној у најстарије слојеве човековог мозга није лако говорити апстрактним, сувим и оскудним језиком научних појмова. Слично мисли и Хелен Фишер, али сматра да пажљивим и егзактним експерименталним и мултидисциплинарним проучавањем можемо одгонетнути анатомију, физиологију и смисао љубави.

Романтична љубав има своју сложену структуру. Први њен особен елемент је онај тренутак кад нека особа почиње да добија посебно значење, када сву своју пажњу усмеримо на одређену особу која постаје средишња тачка око које се све обрће, од које све зависи. Други елемент или симптом су тзв. интрузивне мисли и потпуна обузетост ума вољеном особом. Мисли о њој опседају и нападају наш ум. Истовремено заљубљени губи способност да се усмери на друге ствари, на дневне обавезе, посао, занемарује рођаке, пријатеље. Заљубљени човек се осећа као запоседнут, зачаран неком страном, моћном силом, која га нагони ка предмету фасцинације. Он осећа да није у стању да контролише своје мисли, осећања и поступке. Властито импулсивно понашање доживљава као будаласто или сулудо, али није у стању да га спречи. Најзад, снажан прилив енергије, својеврсна хипоманија, егзалтираност је још једна битна карактеристика романтичне љубави.

Фото: Depositphotos

Парадоксално, тешкоће и препреке често распаљују страст, појачавају пожуду. Фишерова то назива "привлачење фрустрацијом". Баријере, тешко савладиве препреке "производе лудило заљубљености". Управо "особа коју је тешко освојити" представља изазов и побуђује снажну страст ("ефекат Ромеа и Јулије").

Када је реч о заљубљености и љубави, посебно су занимљива открића физиологије и неуропсихологије у овој области. "Заљубљени мозак" понаша се некад непромишљено, каже неуробиолог Дик Сваб ("Наш мозак - то смо ми", "Плато", 2014). Избор особе у коју смо се заљубили није плод свесне, вољне и рационалне одлуке већ, напротив, он је импулсиван и, чини се, судбински. Потпуно непланирано, кад изненада сретнемо "праву" особу, она нам се на први поглед допадне. Јави се лупање срца, знојење, а наша пажња, мисли и осећања су потпуно фокусирани на ту изванредну особу која изазива еуфорију, страст и осећање прилива огромне енергије. Опис заљубљености, "ошамућеност" и осећање бескрајне среће, личи на "лудило", пијанство или дрогираност.

Фото: Depositphotos

 

Фишерова је годинама (од 1996) експериментално испитивала магнетном резонанцом (fMRI) шта се дешава у "заљубљеном мозгу". Док им је скениран мозак испитаници су гледали фотографије вољених особа. Резултат: повишена активност у допаминском систему (систем награђивања у вентрално-тегменталном подручју /ВТП/ који генерише: енергију, еуфорију, фокус, мотивацију и друге одлике рамантичне страсти. Тада се лучи и сродан неуротрансмитер норепинефрин који доприноси "лудилу", јер производи снажну жељу, лептириће у стомаку и сува уста. Исти систем учествује и у награђивању осећањем интензивне среће и задовољства при узимању опојних средстава! Отуда није случајно што се заљубљен човек понаша као "опијен", "луд од љубави" и што постаје зависан од особе коју обожава.

Овај неурохормонски механизам објашњава и стање заљубљене особе после раскида везе, које веома подсећа на апстиненцијалну кризу наркомана (Сваб, Д., "Наш мозак - то смо ми"). И Фишерова то уочава. Заљубљени су као на дрогама. Заправо они и јесу на "природним дрогама" (допамин, норепинефрин). Зато и могу остати будни ноћима, причати сатима, грлити се, љубити, као у екстази или грозници, ошамућени, хипоманични, одушевљени, пуни живота. "Они су урађени природним спидом" ("Анатомија љубави", 2020).

Фото: Depositphotos

На крају, ваља се осврнути и на интригантно питање: да ли књиге попут "Анатомије љубави", у којима се овом чудесном осећању приступа са становишта науке, обесвећују и поништавају чаролију љубави. Данбар развејава ове и сличне сумње: "Ми ћемо наставити да се заљубљујемо упркос томе што тачно знамо који се делови мозга тада активирају. И осећаћемо бол због одбацивања иако знамо како се тачно то осећање формира у мозгу" (Данбар, Р., "Наука о љубави и издаји", 2017). Не треба се плашити, научно разумевање не убија љубав. Напротив, наше поимање љубави после читања таквих књига биће дубље.

Данас се, под утицајем нових технологија, мења и начин на који се удварамо. Али то суштински не мења љубав, јер "романтична љубав и приврженост еманирају из најпримитивнијих делова мозга, блиских онима који регулишу жеђ и глад", пише Фишерова. Зато она сажима своја научна сазнања речима у славу љубави: "Љубав је потреба, жудња, нагон да се потражи највећа награда у животу: свој парњак. Рођени смо да се волимо. Заиста, ако преживимо као врста, и за милион година ћемо се заљубљивати и везивати у парове".

Али било би још тачније рећи: Ако преживи љубав, преживеће и човечанство!

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)