ПОЗОРИШНА КРИТИКА: Шта би дао да си на мом месту?

Драгана Бошковић

13. 04. 2021. у 19:28

КАКО публика у Београдском драмском позоришту гледа на Великој сцени и оне представе, које би се, иначе, играле на Малој, промакне, повремено, чуђење због недовољног репертоарског значаја понеког новог наслова.

ПОЗОРИШНА КРИТИКА: Шта би дао да си на мом месту?

Новости

Представу "Дан када ја..." савременог немачког аутора Р. Шимелпфенига (превод Бојана Денић) редитељка Тара Манић је поставила у сложеној, вишепланској сценографији (Селена Орб, која је била и костимограф), неочекиванеј за Малу сцену БДП, стварајући простор за много мање сложену игру...

Одједном, родитељи у основној породици, на радост близанаца, добијају двојнике! Уместо зачудности, метафизике апсурда, тон представе је био некако претежно кабаретски. Проблем је што апсурд не ми смео да подразумева иронију, то га своди на виц и осиромашује му универзалност поруке (овде би она била - немогућност промене).

Актери Шимпелпфенигове игре, која се одвија углавном у приповедању у трећем лицу једнине, очеви (Иван Томић и Даниел Сич), мајке (Ивана Николић и Наташа Марковић), близанци (Слађана Влајовић и Иван Зарић), успешно су савладали препреку говорења текста, који би се, природно, играо. Њихова радња, при том, илустровала је упутства, без одступања, па се стекао утисак да је на делу нека театарска показна вежба замене идентитета, уз сагласност учесника... Оно што је ову, иако релативно кратку у трајању, ипак монотону игру одвело у симбол је надреална сцена у бару, која подразумева не само просто мултипликовање идентитета, него и његову потпуну трансформацију, кад је у питању мајка. Завидно спретно, са добром енергијом, у ликовима, који не пружају готово никакву ширину размаштавања, актери представе су показали да је у дану, када они више нису били они није ништа епохално догодило, што само за себе не доказује поступак апсурда, већ је прости реализам.

Ако се хтела представа из многобројног асортимана театра апсурда, недостајала јој је димензила метафизике, нека поетичност, која би била још једно значење, поред оних која писац нуди као препричани дијалог, заједно са дидаскалијама. Ако се, пак, хтео јонесковски театар подсмеха, онда је недостајало више зачудности, претеривања, да би прави проблем третиран у тексту (замор комуникације) био гротескно потцртан. Остало се на пола пута.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)